Манојло Панселин (Мануел Панселинос)

Највећи зограф доба Палеолога

Први период доба Палеолога (1263-1330) који се у монументалном сликарству поклапа са периодом владавине цара Михаила Палеолога и Андроника II Палеолога, представљен је изузетним уметничким делима на Светој Гори, у Солуну, у Беру (Верији; Македонија) и у остатку Северне Грчке.

На Светој Гори Атонској, процват духовног и стваралачког живота у доба Палеолога остао је запечаћен у невероватним фрескама. Велики манастири као што су Велика Лавра, Ватопед и Хиландар, у жељи да обнове унутрашњу орнаментику цркава и украсе их фрескама, позвали су најбоље уметнике тог доба, који су својим радом могли да утичу не само на град Солун, али и на целу Македонију, Атос и средњовековну Србију.

Солун је повезан са низом сликара, међу којима су најзначајнији: Манојло Панселин (Мануел Панселинос), чије фреске красе саборни храм Протата и друге светогорске цркве, Георгије Калиергис и Михаило Астрапа. Ови уметници су живели и радили у солунским радионицама 30 година (1290-1320). Сматрају се најистакнутијим представницима посебног покрета у монументалном сликарству доба Палеолога. Овај уметнички покрет је назван «Македонска школа“ на основу локације града у коме је настао (Солун) и области на коју се расширио (Македонија).

Најважнија дела овог периода на Светој Гори с правом се сматрају фреске саборног храма Протата. Фреске „Велике цркве Свете Горе“, како се овај храм назива у изворима, почев од 18. века, припадају руци уметника Манојла Панселина (Мануела Панселиноса).

Панселин се у писаним изворима помиње од 17. века. Његово име се први пут појављује у тексту  под називом «Тумачење уметничког цртежа», који датира из раног 17. века. Почетком 18. века овај извор помиње у свом сликарском приручнику «Ерминија о сликарским вештинама» јеромонах и иконописац Дионисије.

Вреди напоменути да Дионисије не помиње Панселина као аутора фресака Протата, због  тога што је та чињеница у то време била надалеко позната. Нешто касније, руски путешественик Барски (1744) и српски уметник Зефаровић (друга половина 18. века) помињу га као фрескописца Протата.

Дионисије у својој књизи пише да је сликарску уметност научио опонашајући «бриљантног Мануела Панселиноса из Солуна, који је осликао храмове Свете Горе». Дионисије такође саветује онима који покушавају да савладају уметност иконописа да имитирају дела Панселина. На основу сведочења Дионисија, може се закључити да је Панселин био пореклом из града Солуна и да је радио на Светој Гори, бавећи се фрескописом и иконописом, а квалитет његовог рада био је толики да је надмашио све раније познате уметнике.

Уметничка вредност фресака Протата и изузетна стваралачка личност Панселина толико су утицале на касније иконописце да, почев од 18. века, писани извори приписују Панселину не само фреске Протата, већ и других храмова на Светој Гори Атонској. Неки истраживачи сматрају да су светогорски монаси, почев од 17. века, сваку фреску која је личила на украсе Протата приписивали Панселину.

Барски, који је дошао на Свету Гору 1744. године, каже да су фреске главне цркве старог манастира Светог Пантелејмона и главне цркве манастира Хиландара, према предању, сматране Панселиновим стваралаштвом.

Без обзира на усмена предања која се везују за личност и дело Мануела Панселина, данас се, на основу истраживања, верује да је овај уметник живео и радио крајем 13. – почетком 14. века. Његово име је блиско повезано не само са фрескама храма Протата, већ и са читавим добом Палеолога и македонском сликарском школом.

Путешественици 19. века, импресионирани величанственим фрескама, упоређивали су Панселина са Ђотом, па чак и Рафаелом.

Стилске особине Панселинове уметности

Главне карактеристике његовог сликарства су:

• монументалност композиције;
• наративна природа сцена;
• прецизан пренос покрета;
• нагласак на прецизном приказивању скулптуре тела;
• праћење прототипова старогрчке уметности;
• реализам у комбинацији са високом духовношћу.

Реализам и драма

У саборном храму Протата, Панселин посвећује посебну пажњу преношењу реализма детаља који симболизују Страдања Христова. То постаје посебно уочљиво у сценама Распећа, Скидања са крста и приказа Христа у Гробу. Управо у њима уметник је веома прецизно ухватио израз људскога бола. У другим сценама, израз овог бола је много мање очигледан и преноси се углавном кроз положај главе и тела или кроз гестове.

Распеће

На лицима Богородице и жена које Њу прате запечаћен је израз великог очаја. Код Јована, који се налази са десне стране од Христа, призор мртвог учитеља изазива неизрециви бол,  који се исказује кроз положај његовог тела. Иза Јована стоји римски центурион, покрети његовог тела изражавају страх и ужас.

Полагање у гроб

У положају тела и гестовима жена, које стоје поред гроба Господњег, јасно се огледа њихов очај. Исти очај може се прочитати и на лицима Богородице, која нежно додирује лице Христа, Јована, који Му целива руку, и Јосифа, који грли крваве Исусове ноге.

Скидање са крста

Ово је свакако једно од најупечатљивијих Панселинових дела које је било пример за надолазеће генерације уметника. Богородица, која грли Христа, зрачи истовремено и мајчинском нежношћу и болом губитка. Јован, који љуби учитељеву руку, такође је дубоко потресен губитком.

Друге сцене

На Тајној вечери апостоли су приказани као неми сведоци предстојећег распећа Христовог, на њиховим лицима лежи сенка једва приметне туге и меланхолије.

У сцени молитве на Маслинској гори, изненађује, како су реалистично приказане позе уснулих апостола, природне и опуштене. Посебно вреди истаћи приказ апостола у центру, са главом забаченом уназад. Ова карактеристична фигура позната је из рукописа династије Македона и такође се појављује у делима западне уметности тог периода. Опуштеност уснулих апостола супротстављена је меланхоличном изразу апостола Јакова у центру, на његовом лицу се заледио израз очекиваног бола од неизбежне Јудине издаје и хапшења Христа. Упркос спољашњој смирености ухваћеног тренутка, стиче се утисак велике драме која достиже свој врхунац.

У сцени Јудине издаје, главни детаљ композиције је пар Христос и Јуда. Величина Христовог смирења и Његов помирљиви израз лица, који сведочи о Његовом прихватању Очеве воље, супротстављени су оштром покрету фигуре Јуде. У групи Јевреја и апостола који посматрају сцену издаје, истиче се фигура апостола Петра, спремног за напад.

Панселин такође успева да аутентично дочара лик Понтија Пилата, владара који се каје због Христове судбине, док положај Исусове главе и израз Његовог лица указују на потчињавање вољи Свог Оца.

Класицизам

Фреске Протата показују освешћену жељу за обнављањем идеја класицизма у византијској уметности, комбинујући их са духовношћу хришћанског друштва. Класицизам овог периода доба Палеолога условљен је Панселиновим интересовањем за употребу античких грчких прототипова. Упечатљив пример за то је приказ групе апостола у сцени Успења Богородице. Импресионирају димензије зидних површина додељених за ову фреску. Да би развио ову тему, уметник је изабрао површину већу од 6 м. Наравно, вреди узети у обзир и то да је сам храм посвећен управо Успењу Богородице. За разлику од других сцена, у Успењу Божје Мајке, израз бола због губитка апостола преноси се опуштеним положајем тела и усредсређеном тугом, која подсећа на примере античких барељефа на надгробним плочама. Ове фигуре такође подсећају на апостоле из Успења Богородице у храму средњовековне Србије (око 1265. године) на фрескама које су такође изузетно дело класицизма доба Палеолога.

Лик анђела у сцени Крштења,  својим стилским особинама, такође подсећа на класични барељеф, као што је, на пример, фигура Нике у Музеју Акропоља у Атини.

Фигура старца који упреже два делфина и група деце која играју у сцени Христовог крштења показују уметникову жељу да се окрене темама позног класицизма, из којег црпи надахнуће сва уметност доба Палеолога.

Вреди напоменути да оживљавање класике у фрескама Протата је резултат развоја личности овог великог уметника и његовог стасавања у друштву истакнутих хуманиста који су живели у Солуну – културном центру царства. Ово објашњава чињеницу да Панселин у својим делима не само да репродукује положај тела и изразе лица, користећи примере из антике, већ и приказује главне карактеристике саме суштине класицизма. Ове уметничке особине фресака Протата значајно разликују Панселина од сликарства Михаила Астрапа и Евтихија.

Дакле, главне карактеристике Панселинових слика су:

• равнотежа и симетрија у распореду сцена и у склопу композиције;
• аутономија и самодовољност облика композиције, фигуре усклађених ставова и облика;
• тананост у обради облика, савршени прикази духовности ликова племенитих покрета, истовремено нежних и енергичних;
• експресивност линија, интензивни опис осећања;
• склад осећајног и рационалног изражавања;
• богата палета боја, равномерна заступљеност топлих и хладних боја;
• равнотежа између осветљених и осенчених површина;
• богати духовни свет.

Сви ови фактори, несумњиво, потичу из Панселиновог образовања и његовог уметничког окружења у Солуну, што је утицало на формирање његове личности и избор стваралачког пута.