На Светој Гори се чува велики број рукописа који датирају из Византијског доба и из доба турске владавине. У њима се говори о уређењу, богослужењима и историји монашких насеобина Свете Горе. Ови рукописи се чувају не само на Атосу, већ и у архивима и библиотекама ван њега – углавном у архиву Патријаршије.
Светогорске књиге се могу поделити у различите категорије на основу времена њиховог настанка, језика, издавачке установе и садржаја. Хронолошки, оне се могу поделити на три периода: Византија, Туркократија (Османска власт) и модерно доба. Филолошки, оне се деле на рукописе на грчком језику, који наравно преовлађују, има их и на латинском, грузијском, бугарском, српском, румунском, руском и турском. Ако се за основу узме њихово порекло, оне се деле зависно од организације која их је издала. То могу бити државни органи, црква или органи локалне самоуправе Свете Горе. Према свом садржају, рукописи се деле на законодавне, економске и административне. У њима се помињу и познате историјске личности.
Грчки Атос чува рукописе који се могу поделити у следеће групе:
1. Статути, типици и правила
Типици представљају неку врсту статутарне повеље, Устава монашке државе Свете Горе. У доба Византије одобравање ових докумената вршио је сам цар, док их је у периоду турске владавине одобравао патријарх, јер се султан није лично бавио питањима која се тичу верских односа својих неверних слуга. Међутим, ни сами монаси нису желели да се он меша.
Први Типик Свете Горе потписао је Јован Цимискије 971. године, он се звао Трагос. Други типик издао је Константин Мономах 1045. године. Од почетка 19. века типик носи назив Општи акт, а данас се зове Статут.
Други по важности су статути светогорских манастира. Посебно вреди истаћи статуте које су саставили сами ктитори манастира: на пример, познато је да је типик за манастир Велике Лавре написао сам Атанасије Атонски.
2. Документи управних органа
Сви такви документи односе се на економска питања, питања поделе земљишта и граница, стога су увек озваничавани посебном царском хрисовуљом или златопечатном повељом.
3. Документи црквене власти
У такве документе спадају и повеље (сигилијуме) патријараха, које често имају једнаку тежину са царским наредбама.
4. Документи локалних власти
У такве рукописе спадају одлуке Прота и Синаксиса о питањима унутрашњег управљања, односа између манастира и управљања њима.
5. Приватна документа
Уговори о поклону, споразуми, купопродајни уговори и уговори о закупу.
Манастири су са посебном пажњом чували рукописе, јер су били свесни да ови документи садрже сведочанстава о постојању манастира и његовом историјату. Баш због тога што су се према њима опходили са посебном пажњом и премештали само по потреби, у великој мери они су остали добро сачувани. Међутим, неки манастири су изгубили своје архиве. Манастири који су страдали су: Кутлумуш, Светог Павла и Симонопетра.
Наравно, многи документи нису сачувани у свом изворном облику и тренутно су представљени у облику копија, које не прате увек тачан садржај аутографа (аутограф је рукопис који је написао сам аутор). У случајевима када су направљене копије, а оригинали изгубљени, монаси су покушали да обнове рукописе тражећи од надлежних органа да их поново издају.
Документи ове врсте су од посебног значаја не само за проучавање историје монашког живота на Светој Гори, већ и за проучавање структуре византијске државе и друштва тог времена.
Такође, сваки манастир је имао свој посебан кодекс, који је садржао копије или сажетак главних докумената. Почев од 18. века, научници су почели да показују интересовање за ове документе. Први је био путописац Василије Барски, који је два пута боравио на Светој Гори: 1724. и 1744. године. Своје путовање он је описао у делу под насловом «Путешествије по свјатим местам». Посебан допринос историји Свете Горе дао је један од првих православних мисионара, Порфирије Успенски, руски монах; добивши писма препоруке од цара и Цариградског патријарха, први пут је дошао на Свету гору 1845. године и поново се вратио тамо 1858. године. Данас се његово дело чува у Историјском музеју у Москви. Његова књига о Атосу под називом «Историја Атоса» има три тома. По повратку у Русију, објавио је први каталог рукописа Свете Горе. Овај каталог садржи 722 ставке, од којих је 488 додељено документима. Од тада су многи научници, као основу за свој рад, узели каталог Успенског, преведен на многе језике, укључујући: српски, немачки и француски. Успенски је такође објавио низ рукописа, који су ушли у његов каталог.
Први покушај каталогизације предузет је почетком 20. века, он је започет проучавањем збирке Успенског, захваљујући којој су 1873. године, уз помоћ руских и француских научника, објављени неки документи манастира Светог Пантелејмона.
Манастирске библиотеке
Од тренутка настанка, манастири су се бавили стварањем библиотека за духовне потребе монаха. Као и данас, у сва времена постојала је посебна дужност библиотекара, а сама библиотека се налазила у посебној просторији – најчешће у кули.
Према малобројним сачуваним старим каталозима манастирских библиотека, скоро све оне су биле сличне. Претежно у њима су се налазили текстови Светог Писма и дела отаца Цркве: Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија Богослова, Јована Дамаскина и других. Многи од ових текстова читани су током трпезе.
Светогорске библиотеке, као и све друге, потичу из главне збирке књига, у власништву ктитора манастира, који ју је у одређеном тренутку поклонио манастиру. У таквим случајевима, обично на књигама се налази посветни натпис.
Занимљиво је да се на књигама срећу и овакви натписи: «ова књига се налази у светом манастиру»... «ко је узме из овог манастира биће проклет...».
У манастирским библиотекама скоро да нема дела класика која, по мишљењу многих научника, представљају предуслове хришћанског образовања. Наравно, многи монаси су имали своје приватне библиотеке, састављене према њиховим личним наклоностима.
Повремено су и приватна лица, мирјани или монаси, поклањали књиге манастирима. Отприлике 1270. године, монах Теодосије у тестаменту набраја блага своје библиотеке.
Средином 16. века Теофан, наставник Патријаршијске академије, завештао је своје књиге Ивирону. Обично књиге које су припадале монасима, после њихове смрти, прелазиле су у власништво манастира, ако их, у складу са тестаментом, није наслеђивао неко од братије.
Библиографи
Главни начин проширења манастирских библиотека било је преписивање књига Свете Горе. То је била једна од важних делатности у самим манастирима. Почев од 10. века, сваки већи манастир је имао свог библиографа. Типик Јована Цимискија, настао 972. године, потписује извесни монах Николај, игуман и калиграф, разуме се, професионални калиграф, који својим умећем зарађује себи за живот. Атанасије Атонски такође помиње у својим делима извесног калиграфа Јована. Тренутно је познато 7 рукописних књига из периода од 984. до 995. године, које је потписао Јован, Атанасијев ученик, настављач традиција цариградске калиграфске школе.
10 рукописних књига из прве четвртине 11. века потписује Теофан Иверски. Само једна од њих се данас чува у свом манастиру. Датирана из 1007. године, она има кодно име Ивирон 46 и садржи поуке светог Јована Златоустог, док се остале књиге налазе у разним библиотекама Ватикана, Москве, Париза и Лондона.
Кодекс Каракала, према одговарајућем натпису, састављен је на Светој Гори 1290. године – по свему судећи, извесним Исаком. Почетком 14. века монах Велике Лавре Јоаникије, по наређењу игумана Игњатија, записао је низ књига, о чему сведочи запис у кодексу Лавре. 1316. године игуман Лавре је заиста био Игњатије. У истом веку јављају се библиографи: јеромонах Марко 1315. године и јеромонах Харитон око 1330. године, вероватно из манастира Ватопеда. У наредном веку, затварајући циклус византијских библиографа, преписивањем се баве монаси Филотеј и Григорије, вероватно из манастира Ватопеда.
Почетком 16. века на Светој Гори се поново појављује уметност библиографије, али овога пута са већим бројем мајстора, међу којима посебно заслужују помена Гаврило и Максим Цаусис (Дзаусис). Светогорски монах Теофил, који се у почетку подвизавао у манастиру Ивирону, а затим у својој келији у манастиру Пантократору, где се и упокојио 1568. године, а касније је признат за мироточивог светитеља. До данас је идентификовано 30 његових рукописа, од којих се 10 налази у манастиру Ивирону.
Сачували су се неки рукописи Софронија из манастира Кутлумуша, који датирају од 1542. до 1551. године. Једна од ових рукописних књига чува се у Москви. Други монах манастира Кутлумуша почиње са радом 1552. године и бави се преписивањем све до 1583. године. Његова дела толико подсећају на записе Софронија да се може закључити да је био његов ученик.
Средином 16. века издваја се лик Данила из манастира Констамонита, а око 1600. године Данила из манастира Дионисијата. Крајем 16. века у Великој Лаври је радио библиограф Матеј. Он је изванредан писац историјских текстова, а такође и аутор књиге «Жал за Цариградом», у којој позива све Грке да се побуне и протерају стране освајаче.
Од библиографа 17. века вреди истаћи Јеротеја Кукузелиса, игумана манастира Ставроникита, који је радио око 1625. године. Многи калиграфи су наставили да раде током целог 19. века: међу њима и Дионисије из манастира Светог Пантелејмона, Павле – становник једне келије у области Лавре и други. Данас се калиграфска уметност налази у фази опадања.
Историја библиотека
Збирке манастирских библиотека данас су много оскуднији него у доба процвата библиотекарства. Библиотеке Свете Горе, као и других православних области Истока, биле су више пута пљачкане. Наравно, ова оскудност није резултат равнодушности монаха. Византинци су се према књигама увек односили са посебним поштовањем, о чему сведоче бројни натписи. Губици светогорских библиотека условљени су низом разлога, међу којима су пљачке турских освајача, страних владара, као и бројни пожари. Свој негативни допринос дали су и турски и алжирски пирати, који су пљачкали манастири, односећи њихова блага, узимали младе монахе за таоце да би их касније продавали у ропство или крали књиге, иако то није увек било лако урадити, они су савладавали све препреке.
Године 1535. опљачкана је библиотека манастира Есфигмена, било је заробљено 9 монаха, а сам манастир је разорен. Касније, монаси су са великим потешкоћама проналазили и откупљивали изгубљене фолијанте.
Са губитком главног библиотечког центра у Цариграду и других значајних духовних центара Византијског царства, интересовање европских владара и филозофа било је усмерено на Свету Гору, где су преписивани најзначајнији рукописи.
1516. године Максим Грк је однео у Русију неколико рукописа, ради исправљања текста руских црквених књига. Век и по касније, на захтев цара и патријарха Никона, на Свету гору стиже Арсеније Суханов, старац Тројице-Сергијеве лавре, такође ради проучавања рукописа и упоређивања превода. Тако је око 498 рукописа завршило у Москви; данас се они чувају у Московском историјском музеју.
С краја 15. века почиње одлив рукописа на Запад, који се наставља све до средине 19. века.
Каталози рукописа
Од давнина манастири су састављали каталоге манастирских библиотека. Пример томе може да буде манастир Солуна са својим каталогом из 1143. године. Општи каталог неких од манастира Свете Горе, као и појединачних рукописа, саставио је око 1700. године јерусалимски патријарх Хрисант Нотара. Нешто касније, митрополит града Арта Неофит Мавроматис каталогизовао је библиотеке Велике Лавре и манастира Ивирона. У 19. веку састављани су и општи каталози Свете Горе.
Посебно вреди истаћи научни рад на преписивању садржаја рукописа Свете Горе, који је саставио Спиридон Ламброс. Посетивши Атос два пута, 1880. и 1895. године, он је успео да опише 6618 кодекса свих манастира Свете Горе, са изузетком Велике Лавре и Ватопеда, као и Протата, Кавсокаливије и Свете Ане. Манастири Велика Лавра и Ватопед нису дозволили Ламбросу да обавља своју истраживачку делатност на њиховој територији, јер су хтели сами, сопственим снагама, да изврше попис, што су успели да ураде, додуше не у потпуности, тек 25 година касније. Софроније Евстратијадис, у сарадњи са Аркадијем Ватопедским, саставио је каталог 1924-1925. године, у коме је описано 1.530 рукописа манастира Ватопеда. Спиридон Кабанаос, под руководством Софронија Евстратијадиса, објавио је каталог који описује 2046 рукописа манастира Велике Лавре.
Сви ови каталози послужили су као одлична основа за научноистраживачку делатност. Укупан број рукописа описаних у каталозима је 10.200. Постепено су састављани и други, мање обимни каталози, који описују додатних 1.300 рукописа.
Наравно, на Светој Гори има много више књига и докумената него што је већ описано. Специјални истраживачки центар у Солуну започео је систематско проучавање садржаја збирки рукописа на Светој Гори 1969. године и идентификовао додатних 4.500 докумената. Дакле, укупан број грчких рукописа на Атосу данас, према процени истраживача, износи 16.000, чему треба додати 1.500 докумената писаних на страном језику – углавном на словенском. Ови словенски рукописи нашли су се у каталозима који су сачињени релативно недавно: каталог рукописа манастира Хиландара саставио је Богдановић, манастира Светог Пантелејмона – Антоније Тахијаос и манастира Зографа – Христос Кодов.
Такође је направљена и архива фотографија рукописа светогорских кодекса, која обухвата 2/3 целокупне збирке. Поред тога, покренут је и посебан програм за попис рукописа. Први од ових каталога, који описује до сада непознате рукописе Ватопедског скита Светог Димитрија, објављен је 1978. године.
Категорије рукописних кодекса
Светогорски рукописи се могу поделити према различитим критеријумима.
Гледано са језичког аспекта, већина рукописа је написана на грчком, док документи на страном језику чине само једну десетину укупне збирке. Пре свега, то су рукописи на словенском језику.
Гледано са аспекта врсте, књиге се могу поделити на свитке (најраширенији облик рукописа у стара времена, углавном израђен од папируса) и кодексе (назив кодекс у средњем веку означава књигу, писану руком прво на пергаменту, а затим на папиру). Свици су данас реткост, они се чувају или у футролама цилиндричног облика, у којима су првобитно били похрањени, или, ако су футроле изгубљене, без њих. Кодекси представљају типичну врсту хришћанске књиге која се појавила готово истовремено са хришћанском књижевношћу. То су обично књиге састављене повезивањем, али ако је време оштетило конац, у том случају чувају се само листови. Због вишегодишње употребе, многи кодекси су били поново повезани (прошивени), а уз неки од кодекса су додата документа, која немају везе са њима, писана на другим материјалима и има другачију хронологију (адлигат).
У неким случајевима повезивање кодекса је права уметност, а њихове корице су украшене племенитим металима и камењем.
Кодекси се могу писати на пергаменту или папиру. Године 1837. установљено је да на Атосу има 3.500 рукописа исписаних на пергаменту; данас их је, међутим, само 1.500.
По свом садржају кодекси се деле на текстове античких аутора и црквене текстове. Рукописних књига које припадају првој категорији данас је остало веома мало – око 1000. Такво стање се објашњава постојањем посебних разлога: прво, генерално, у манастирским библиотекама је иначе био јако мали број књига из световне филозофије – око 15% целокупне збирке; друго, колекционари, углавном западни, управо су трагали за таквим рукописима. Кодекси црквене природе такође се могу поделити према њиховој садржини.
Кодекси се могу писати великим или малим словима. Мала слова појављују се у 9. веку. Кодекси писани великим словима сачувани су на Светој Гори у малом броју, јер су такође били од посебног интереса за колекционаре.
Главни светогорски рукописи ове категорије писани на пергаменту су:
- Кодекс из 6. века са међународним именом H Paul, од којег је у разним библиотекама сачуван само 41 лист. 8 од њих се чува у Великој Лаври.
- Три листа пергамента сачувана су у кодексу 1221 манастира Ватопеда и садрже велике одломке из поглавља 3, 4 и 21 Јеванђеља по Луки, док се друга два листа истог рукописа налазе у Националној библиотеци Француске у Паризу. Горе поменутом кодексу Ватопеда је приложено 14 листова који садрже одломке из Јеванђеља по Луки и Јовану, који потичу из рукописа 9. века, од којих се још 6 листова чува у Државном историјском музеју у Москви.
- Рукопис Протата 56, 10 листова, који садржи одломке из Јеванђеља по Матеју 21, 24, 15 из кодекса 8. века. Данас су приложени каснијем кодексу писаном на папиру.
- Кодекс Пантократора 44, који се састоји од 92 листа, настао је у 10. веку. Такође вреди поменути кодексе Дионисијат 1 – Јеванђеље из 8. века украшено првим великим словима, и Дионисијат 21, који такође садржи одломке из Јеванђеља 8. века.
- Занимљиви су кодекси Велике Лавре 88, 8. Век, и Велике Лавре 172, 9. век, који садрже Јеванђеља по Марку, Луки и Јовану.
- Кодекс Светог Павла 2, који је написала краљица Марија 800. године, садржи упутстава апостола. Такође је од посебног интереса Јеванђеље из Каракала, које се води под бројем 11, које потиче из 9. века и украшено прелепим сликама (илуминацијама). Друго Јеванђеље из манастира Филотеја, које се води под бројем 2, такође потиче из 8. века.
Илуминирани рукописи
Како се успостављао монашки живот на Светој Гори, тако се ширила уметност византијске микрографије. Калиграфи су често били и микрографи, иако нису сви користили палету боја.
Рукописи украшени сликама (илуминацијама) присутни су на Атосу од 10. до 19. века. Наравно, светогорски рукописи, као и они из увоза, постали су право благо светогорских манастира. Некада на Атосу, морало је да их је био огроман број, а данас их је остало јако мало, јер су колекционари и пљачкаши увек трагали за њима. Последњи рукописи који су у наше време нестали са Свете Горе такође су били украшени сликама. У неким случајевима, микрографије у рукописима су биле смештене одвојено.
Данас је у библиотекама Свете Горе сачувано око 500 таквих рукописа, а укупан број микрографија достиже 5000. Тешка судбина атонских библиотека, као и повећана влажност, изазвале су бројна оштећења на рукописима. Специјални истраживачки центар је обавио огроман посао око фотографисања свих микрографија, саставивши њихову комплетну архиву, на основу које су написана 4 тома дела под називом «Блага Свете Горе».
Илуминације се налазе у различитим деловима рукописа: понекад заузимају целу страницу, али се обично могу видети на почетку или на крају текста. Портретима се надаје посебна пажња, посебно после победе присталица икона над иконоборцима, услед чега приказ ликова светитеља постаје нарочито популаран. Са посебном љубављу су приказана четири Јеванђелиста, као и други светитељи: пророци, мученици и Оци Цркве.
Такође се могу наћи бројне приказе из Старог завета. Посебна предност се даје причама о Јосифу, Мојсију, Јову и Давиду. На фрескама и у иконостасу, сцене из Новог завета заступљене су још у већем броју, често у комбинацији са сценама 12 великих празника, приказ којих узима маха.
У насловима који се налазе на врху прве странице кодекса или у другим његовим деловима уочавају се геометријски мотиви различите сложености, праћени приказима птица, животиња или цвећа, понекад се у портрете додају и читаве приче. Прва слова су, на задивљујући начин, украшена приказима људи, животиња, цветних мотива и других орнамената.
Кодекси често садрже и приказе из световног живота, као што су сликарске представе животиња, дрвећа и биљака. Кодекс Лавре 1885 из 12. века је маркантан пример који садржи Ботанику Диоскорида, док кодекс Ватопеда 655 из 13. века садржи Географију Птолемеја, познату по својим мапама.
Најзначајнији рукописи византијског периода су следећи фолијанти:
- Најстарији приказ микрографије на Светој Гори је портрет јеванђелисте Марка, који се налази у Јеванђељу манастира Филотеја 33. Овај кодекс датира из 10. века, али портрет, који по својим карактеристикама спада у ранији стил, по свему судећи, био је део старијег рукописа.
- У складу са хронологијом слика, следећи је пергаментни кодекс Пантократор 61, који потиче из 9. века. Овај кодекс садржи 97 слика из Новог и Старог завета, као и житија Богородице и светитеља.
- Пергаментни кодекс Ивирон 247 из 9. века садржи приказ четворице јеванђелиста у стојећем положају, са књигама у рукама.
Јеванђеље ризнице Велике Лавре датира из следећег века, према предању, оно је дар Нићифора Фоке. Овај велелепни кодекс је богато украшен сребром и златом, као и драгим камењем. Садржи 3 слике које заузимају целу страницу: Васкрсење, Божић, Успење. Пергаментно Јеванђеље Протата, заведено под бројем 41, такође садржи прелепе сликарске представе јеванђелиста.
У 11. век спада и настанак величанственог пергаментног псалтира Ватопед 609, датираног из 1088. године; овде је приказан Мојсије како проповеда Јеврејима и пролази кроз Црвено море. Други псалтир истог манастира, заведен под бројем 760, садржи 22 слике. Јеванђеље Ватопед 950 такође садржи уникатне слике. Пергаментно Јеванђеље Ставроникита 43 садржи приказ четворице јеванђелиста као античких философа. Пергаментно јеванђеље Дионисијат 587, које датира из 1059. године, садржи 74 прелепе слике. Пергаментно јеванђеље Ивирон 1 садржи сликарске представе 12 великих празника. У пергаментном кодексу Есфигмен 14 сачувано је 78 величанствених слика. Пергаментни кодекс Дионисијат 61 садржи поуке Григорија Богослова, украшене предивним сликама. На почетку књиге приказан је сам творац кодекса који га предаје Светом Григорију.
12. век је оставио на Атосу велика достигнућа уметности микрографије. Управо из тог доба датира кодекс Ватопед 602 који је најбогатије украшена књига на целој Светој Гори. Тренутно у њему има 165 слика, нажалост, многи су листови истргнути из књиге. Кодекс Ватопед 762, који садржи Псалтир и Нови завет, царског је порекла, садржи 12 илуминација врхунског квалитета. Пергаментни псалтир манастира Григоријата, заведен под бројем 3, садржи представе Давида и Мојсија који обучава Јевреје. Такође вреди напоменути Јеванђеље Ватопед 960 из 1128. године, као и Јеванђеље манастира Кутлумуша 60, украшено приказима Исуса Христа и четворице јеванђелиста.
У 13. веку број блага микрографије почиње да се смањује услед разних недаћа Византијског царства. Наравно, на Атосу има довољно примерака задивљујућих микрографија који датирају из овог доба, али је њихов број неупоредиво мањи у односу на претходна два века. У том смислу, вредно је издвојити кодекс Дионисијата 105 и кодекс Лавре 146, који садржи Нови завет на пергаменту, украшен са осам мозаика, четири јеванђелиста, апостолима, пророцима и сценама из Старог завета. Два друга пергаментна кодекса од посебног интереса и значаја су кодекс Ивирон 5, Јеванђеље украшено са 38 слика из живота Исуса Христа, и кодекс Лавре 220, који садржи причу о Јову и украшен са 40 илуминација које илуструју приче из Старог завета.
2 кодекса из манастира Зографа из 13. века такође садрже изузетне микрографије (минијатуре). Занимљиво је да у 14. веку, упркос маркантним примерима византијског сликарства, на Атосу није било много живописаних рукописа. Пергаментни псалтир Дионисијат 65 садржи 9 предивних илуминација, од којих су 2 двоструке. Псалтир Ставроникита 66 писан је златним и црвеним словима и богато је украшен. Јеванђеље Ватопед 937, царског је порекла, са два сликарска приказа јеванђелиста и сценама 12 великих празника; пергаментно Јеванђеље Велике лавре 76 са представом светог Матеја и других; Јеванђеље Пантократор 47 које садржи прекрасан приказ јеванђелиста; Словенско Јеванђеље Хиландара 13 такође украшено сликама јеванђелиста. Посебно вешто израђеном микрографијом одликује се и Јеванђеље Дионисијат 13, где се налази приказ Васкрсења, уписан у правоугаоник, са представама јеванђелиста у угловима, који заузима читаву страницу. Пергаментни кодекс Дионисијат 50 садржи житија светаца и украшен је са једанаест илуминација. Типикон Ватопеда 1199, који датира из 1346. године, садржи 14 илуминација на златној подлози. Кодекс Кутлумуш 412 украшен је сликама у народном стилу, обично малих димензија, уврштеним у круг, који илуструју садржај текста. У већини, то су портрети и прикази 12 великих празника, као и сцене из Христовог живота.
Није сачувано много илуминација из 15. века. Најкарактеристичније од њих су портрети јерарха: Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија Богослова и других.
У наредном веку, на Светој Гори се јако ретко појављују рукописи, још ређе се украшавају, јер нема правих занатлија и адекватних материјала. Наравно, то су мрачна времена првог века турске владавине, током којих се испољава целокупно опадање културе и уметности на просторима некадашњег Византијског царства. Уметност микрографије поново се појављује средином 16. века. Сада ова техника приметно даје предност безличним приказима, украшеним углавном биљним, животињским и геометријским мотивима.
У 16. веку створене су прелепе микрографије пергаментног псалтира Ватопед 761, написаног 1088. године. Кодекс Ватопед 1611 садржи приказ Јована Дамаскина и Козме Мелодоса који пишу један наспрам другог, као и 10 слика из житија светаца. Из овог века датирају и кодекс Дионисијат 431, псалтир са занимљивим приказом Давида, Јована Дамаскина и Јована Златоустог, као и кодекс Кутлумуш 293. Најзначајнији кодекс из овог доба, са тачке гледишта илуминирања, је кодекс Кутлумуш 100, који садржи текстове о Јосифу и украшен је са 23 живописа.
У наредном веку, примери ове врсте уметности сусрећу се све чешће. Вредан пажње је кодекс Кутлумуш 531 који садржи величанствене слике великих димензија. Ксиропотам 85 украшен је изузетном иконом Светог Николе. Ивирон 1435, који датира из 1645. године, садржи акатистну химну и украшен је са 24 иницијала (почетна слова).
Значајне иконе живота Христа и светаца налазе се у кодексу Лавре 1655 из 18. века, док Јеванђеље Каракал 252 из 18. века садржи приказ четворице јеванђелиста која заузима целу страницу. Кодекс Ксиропотам 380 садржи портрет Јована Дамаскина и Богородице која седи на престолу и у наручју држи Богомладенца.
Након ове ере, долази до општег опадања микрографије, заједно са опадањем калиграфије.
Микрографије на другим материјалима
Од посебног интереса су микрографије из 18. века, како са становишта ове врсте уметности, у којој се уочава утицај Запада, тако и са становишта употребе различитих материјала. Пре свега, то се односи на диптих из манастира Хиландара, поклон краља Милутина, затим још један диптих и крст манастира Светог Павла. Хиландарски диптих, који се чува у изложбеном делу манастирске ризнице, састоји се од две дрвене плочице димензија 0,30 х 0,24 свака, израђен је техником сребрног и позлаћеног филиграна а украшен полудрагим камењем, бисером и горским кристалом. На свакој од плочица, наизменично иде 6 правоугаоника и 6 малих квадрата, унутар којих су уметнуте микрографије, заштићене комадима стакла.
Диптих Светог Павла, који се налази у згради библиотеке под бројем 9, састоји се од 2 дрвене плочице димензија 0,30 х 0,21, са укупно 26 микрографија. Свакa плочица се састоји од централног правоугаоног паралелограма, унутар којег се налази микрографија са двоструком сликом, оперважена широком пантљиком. У сваком углу се формира правоугаони простор, са сваке стране оквира формирана су два ромба за микрографију. У средини и угловима плочица налазе се прикази 12 великих празника, а у ромбима су симболи јеванђелиста и светаца, чији су оквири украшени бисерима.
Крст Светог Павла, дрвени, димензија 0,90 х 0,55 х 0,21, такође се налази у библиотеци под бројем 7. Метално постоље је украшено са два реда изрека из Курана; наравно, овај део није припадао крсту, већ је накнадно додат. У средини и на бочним странама крста су квадрати, трапези, кругови и ромбови, са уметнутим микрографијама. На микрографији Светог Павла приказан је Исус Христ Пантократор како у левој руци држи земљину куглу, а поред њега стоје Богородица и Јован Богослов, изнад којих су смештени арханђели. На оквиру који оперважује централни правоугаоник заступљене су слике апостола, од којих су многе изгубљене: данас их је остало само 5. Натписи,тамо где су они сачувани, исписани су на латинском и представљају маркантан пример франачке инвазије на Византијско царство у 13. веку, која се негативно одразила не само на теологију, већ и на уметност.
Библиотеке штампаних књига
Манастири Свете Горе, као и скитови, садрже библиотеке штампаних издања са огромним бројем књига. Ове библиотеке нису каталогизоване. Поред тога, већина монаха има своје личне библиотеке, које све, без сумње, имају изузетну историјску вредност. Посебна пажња се поклања врсти штампе, облику, папиру и начину повезивања књига.
Проучавање ових библиотека захтева опсежна истраживања како би се открила најстарија издања, међу којима су и величанствене књиге грчких штампарија.