Претпоставке и историја
У јединственој историји неких од манастира Свете Горе једном је дошло време када су се вековна сећања изгубила, и постало је неопходно написати хронику њиховог настанка и даљег развоја. Хронике ове врсте први пут се појављују почетком 14. века, а у 16. веку постају распрострањене под општим називом «Патриа». Обзиром да је прошло много година, било је прилично тешко реконструисати ток историје и догађаја, а као резултат тога, празнине су биле испуњене нагађањима и измишљеним причама које су биле далеке од стварности. Ситуацију је погоршавала чињеница да су се неки манастири трудили да своје оснивање сместе у што ранији период.
Иста ствар се уочава и у покушају да се утврди порекло имена неких манастира. На пример, манастир Каракал су често повезивали са именом римског цара Каракала, упркос познатој чињеници да је потоњи поштовао паганске богове, а сећање на Каракале — потенцијалног византијског ктитора манастира тада је већ било изгубљено. Манастир Ватопед је добио име по равници (πεδιας) са жбуњем малине (βατος), али је реч „равница“ на грчком сагласна са речју „дете“, а невероватна прича о спасавању сина цара Теодосија I у овим крајевима била је прикладнија за толико битан манастир. Манастир Стравоникита није имао леп назив (στραβος у преводу на руски значи „коси“), који је због тога промењен у Ставроникита (σταυρος — крст). Назив манастира Кастамонита, познатог малом броју људи, био је касније повезан са царом Констандом, и манастир Кастамонит почео је да се зове Констамонит.
Очигледно је да се у општој тенденцији додељивања имена може уочити тежња да се они доведу у везу са царском породицом: оснивање од стране Константина Великог, уништење под Јулијаном, рестаурација под Теодосијем I и његовом династијом. Потпуно је логично да се други период масовног уништења догађа у ери иконоборства. Сматра се да је развој монаштва у региону заслуга епископа Климента, који је у ове крајеве дошао у ту сврху из самог Јерусалима. Проучавање историје царских кућа и Цариграда у то време показује да су монарси заиста основали један број манастира, али највећим делом у престоници Византије, а не на удаљеном полуострву.
Остала предања, о којима приповедају летописи, везана су за аватон Свете Горе. Традиционално се верује да су се Пресвета Богородица и јеванђелист Јован нашли на Атосу услед јаког невремена, које их је приморало да пристану на његове обале. Упркос паганским веровањима локалног становништва, Богородица се, дивећи се лепоти ових места, обратила свом Сину са молбом да јој да ове земље на поклон. Глас који се зачуо са неба рекао: «Нека ова земља буде твоја судбина и рај и уточиште спасења за све који страдају». Од тада се Света Гора сматра вртом Богородице – једине жене која може да борави овде.
Долазак првих монаха
Крајем 3. века појављује се тенденција удаљавања из организованих заједница у пустињске крајеве која се касније учврстила и означила почетак развоја монашког живота.
Овакав начин живота који се појавио у крилу цркве у време њеног формирања био је у супротности са тадашњом врстом друштвеног уређења, јер је своју пажњу усмерио на њен најважнији аспект, негирајући све пратеће факторе.
Једина вредност постојања је душа, а цео свет са својим благодатима нема никаквог смисла, јер се свака вредност обезвређује ако се изгуби непроцењива душа. Свако ко жели да се удостоји да се појави пред Богом, мораће да се суочи са жестоком борбом са искушењима спољашњег света. Као што је Христос најавио, током ове борбе неопходна је посебна контрола над својим жељама и начинима њиховог остваривања. Онај ко жели да иде Његовим путем, да би обрео небеско богатство мора да се одрекне себе, да узме Његов крст и да иде за Њим.
Управо се на овим принципима високе етике и морала заснивао живот првих хришћана, који су желели да живе у посебном аскетизму и строгости, који су се одрекли благодати земаљске цивилизације и усредсредили се на пост и молитву.
Средином 3. века, а у већој мери почетком 4. века, када су се појачали прогони хришћана, многи од њих су били принуђени да напусте градове. Чак и након што су прогони престали, број пустињака је наставио да расте. Повлачећи се у тешко доступна, пуста подручја, они су себе свесно осуђивали на прогон друге врсте, постајући «мученици савести» у борби са демонима и искушењима. Сам живот је за њих био борба, а лишавајући себе ове борбе, они су себе лишавали наде на спасење.
Временом су подвижници тражили све удаљенија места, и што су даље живели, то су изазивали веће поштовање и дивљење. Првим правим монахом пустињаком сматра се Антоније Велики (251-356), чији је живот са великом пажњом и љубављу забележио Атанасије Велики. Живећи у пустињи више од 70 година, стекао је поштовање владара и обичних људи, и служио као пример подвижницима у Египту и другим земљама Блиског истока. Монаси који су га следили организовали су пустињски начин монашког жиувота, који подразумева да су сами бринули за смештај, храну, одећу и били у сталној молитви.
Овај начин живота је у супротности са киновијским (општежитељним) обликом организације монашког живота, који је установио у Горњем Египту Пахомије Велики (292-346), узевши под контролу све аспекте живота монаха, као што су смештај, одећа, храна и рад. Од овог тренутка и жене су могле постати монахиње, јер живот у пустињи за њих није био безбедан.
Преподобни Макарије и Антоније Египатски дали су пустињацима привид организације, створивши систем који је по свом уређењу био између пустињачког и киновијског начина живота. Сви монаси су живели у засебним келијама удаљеним једни од других, али свака таква заједница је имала свог поглавара – презвитера. Центар живота монаха оваквих заједница постао је храм, где су се они окупљали суботом увече на свеноћном бдењу и јутрењу, након чега је следила заједничка трпеза. Храм се обично подизао у центру насељене регије, на раскрсници која је служила и као агора (пијачни трг и место за окупљање). Такве централне области са агором добиле су назив «лавра»; одавде се овај назив проширио и на друге монашке заједнице да би на крају стигао и до Свете Горе. Четири такве заједнице формиране су на подручју Египта под називом Скити, а неке заједнице су организоване у другим областима Египта, као и у Палестини. У раној ери, ове заједнице су називане «скитовима» због свог географског положаја, а не због подвижника који су у њима живели, како су погрешно мислили многи истраживачи.
У првих тридесетак година 4. века овај систем уређења монашких заједница заокружио је свој развој. Неколико деценија касније, захваљујући Василију Великом, појавио се још један облик организације монашког живота. Василије Велики који је своје путовање започео у пустињским пределима Понта, успео је да овај начин живота пренесе и у урбане центре, тврдећи да је човек «припитомљена и друштвена животиња, а не усамљена и дивља» и да ништа не одговара нашој природи више од комуникације. Тако је основао систем киновија, који се односи на уређење манастира, добротворних установа, сиротишта и школа, али не одговара за монахе пустињаке.
Без обзира да ли се монах придржава једног од четири облика организације монашког живота или неке његове модификоване верзије, главни циљ остаје сједињење са Богом.
Непознати периоди монаштва на Атосу
Монаштво се врло брзо проширило ван граница Египта, стигавши у све забачене крајеве царства, почев од обале Средоземног мора, а касније чак и до Северне Европе. Од 4. века па надаље, оно се већ проширило на Тракију, а век касније доспело је у Епир. Чини се немогућим да је регион Македоније који лежи између ових области могао проћи незапажено.
Сасвим је могуће да се монаштво у Македонији појавило такође у 4. веку. Са почетком Великих прогона за време цара Максимијана 303. године, три Солунке су, у складу са Божијим законом, напустиле отаџбину, породицу и богатство из љубави према Богу, желећи друга блага – небеска. Иако су ухваћене и примиле мученичку смрт, било би погрешно претпоставити да је то био једини случај одрицања од свега овоземаљског, или да су сви монаси били ухваћени и погубљени. Планина на коју су се ове жене и други хришћани повукли највероватније је Хортиатис, која се налази у близини града Солуна.
Атос који се налази у близини тако важних хришћанских центара као што су Солун, Филипи, Амфиполис и Аполонија, морао је прилично рано примити хришћанску веру и његови становници су, углавном, већ у 4. веку морали бити хришћани. Врхови и падине Атоса били су идеални за подвижнике. То што се у овом временском периоду монаштво на Атосу нигде не помиње, може се објаснити његовим посебним карактером усамљености и скромности. О периоду духовног живота у Грчкој од 400. до 800. године у писаним изворима нема довољно података.
О раној фази развоја монаштва на Светој Гори сведочи фраза из сигилија (исправе са златним печатом) Лава Мудрог о такозваној «древној катедри стараца». По свему судећи, ради се не о обичним монасима, већ конкретно о старцима у смислу виших саветника који су заседали на катедри. Старци Атоса се помињу и у Типику цара Јована Цимискија, где се каже да лаици могу крочити на земљу Атоса само под условом инвазије страних освајача и «уз општу дозволу стараца». У Мономаховом типику такође се помиње «заједничка одлука стараца».
Под појмом «древна» подразумева се да период процвата ове организационе структуре спада у далеку прошлост и може се означити као 200 или 300 година пре времена састављања овог документа у 9. веку.
Атонска пустиња
И даље остаје нејасно како су се испразнили и нестали древни градови на територији Атоса. Мишљење неких научника да се то догодило у 5. веку услед најезде Словена изгледа мало вероватним, пошто најновија истраживања датирају инвазију Словена на територију Македоније у 7. век. Међутим, нема никаквих података о оваквим инвазијама на полуострво Халкидики.
Најверодостојнијом се сматра теорија о нападу на ове територије пирата у 7. веку, када су лаици били приморани да напусте своје градове. За освајаче, монаси нису били од посебног интереса, јер су живели у самоћи у одвојеним каливијама и келијама. Када се притиску спољних фактора придодала претња која је проилазила из самог царства у периоду иконоборства, Катедра Стараца је била распуштена, Атос је постао практично празан, а његово становништво је већ било састављено углавном од монаха.
Јачање монаштва
Историчар Јосиф Генесије у свом раду помиње да су 843. године на сабору били присутни представници Свете Горе. У том истом периоду на Атосу су се појавиле две познате и дубоко поштоване историјске личности: Петар Атонски и Јевтимије Нови. Дело Николаја Атонског, написано у 10. веку, служи као писани историјски извор, у којем се помиње присуство Петра Атонског на Светој Гори. Петар је служио у царској војсци и био је заробљен од стране Арапа. После свог чудесног ослобођења, трудом Светог Симеона, по упутству Светог Николе, отишао је у Рим, где је примио монашки постриг. Враћајући се из Рима у отаџбину, Петар се по божанском промислу нашао на Светој Гори, где је живео наредне 53 године док није умро у својој пећини. Све то време јео је корење и биље, а брада му је досезала до ногу, као код светог Онуфрија. Петар током ових година није срео ниједног човека, тек после 53 године упознао се са једним ловцем и својим примером толико утицао на њега да је потоњи и сам пожелео да живи у самоћи. Вративши се на исто место годину дана касније, у пратњи двојице монаха, бивши ловац је пронашао старца мртвог. Његове мошти су положене у манастир Климент, на месту данашњег манастира Ивирона.
Житије Петра Атонског, које је саставио Григорије Палама у 14. веку, описује чуда која је Петар учинио у Тракији.
Подаци о Петровом заробљавању од стране Арапа нам омогућавају да његов долазак и живот на Атос датирамо у период од 780. до 833. године.
Житије Јевтимија Новог забележио је његов ученик Василије Солунски. Рођен у Малој Азији 824. године, са 18 година стигао је у манастир на Олимпу и 18 година касније, 859. године, настанио се на Атосу. 
Његово име је уско везано за јерменског монаха Јосифа, заједно са којим он је 40 дана живео четвороношке, једући траву. Њих двојица су се договорила да живи у истој пећини три године. После годину дана, Јосиф је био приморан да прекрши своје заветовање. Када је Јевтимије, две године касније, изашао из пећине, видео је да се око ње окупило много монаха. Тако, 862. године, он окупи око себе следбенике надахнуте његовим примером. Ту се не ради о стварању лавре, али се са сигурношћу може рећи да је било формирано извесно духовно братство. Годину дана касније, Јевтимије је морао поново да се врати на Олимп. Током свог живота морао је више пута да напушта Атос и враћа се на ова света места. Укупно је овде живео само око 6 година, али је одиграо веома важну улогу у ширењу монаштва не само на полуострву, већ широм Македоније.
Чињеница да су ова два поштована подвижника дошла на Атос издалека не значи да је монаштво на полуострво донето споља. Очигледно је, да на овим просторима не цвета монаштво, не би они били непознати ван граница Свете Горе.
Постоје докази о доласку на Свету Гору монаха из Палестине у 7. веку због прогона од стране Арапа. Међутим, највероватнијом се сматра претпоставка да се монаштво проширило појавом овде монаха који су бежали од прогона иконобораца. Без обзира на све, тешко је замислити да су се први монаси овде појавили у 7. веку. Очигледно је да су већ у 5. веку на полуострву живели поједини монаси, а у 7. и 9. веку су били периоди опадања услед најезди гусара и иконобораца.
По завршетку иконоборачког периода, монаси су поново почели да се организују у мале заједнице. Године 865., када је Јевтимије по трећи пут стигао на Атос, овде је било толико монаха да се могло поредити са становништвом једног великог града. По угледу на древне монахе Скитске пустиње Египта, монашка насеља се јављају пре свега на територијама које граниче са лаичким насеобинама, а тек онда се повлаче у дубину полуострва. Организација Јевтимијеве заједнице личи на лавру, пошто су се келије у њој налазиле близу једна другој, и само су две келије биле удаљене — самог Евтимија и Онуфрија.
Јевтимијев ученик Јован Колов, напустивши Атос, основао је киновију Јована Крститеља у Сидирокавсији. Овај киновија се први пут помиње 883. године у повељи Василија I. Издавањем ове повеље, манастир Колова аутоматски добија статус царског. Богатство манастира је порасло, а убрзо му се припојило још четири друга манастира, чиме су се његови поседи проширили и на територију Атоса. У хрисовуљи Романа Лекапина из 934. године наводи се, са одређеном дозом претеривања, да је манастир запосео већи део полуострва.
Треба напоменути да су сви манастири који се налазе на простору између Сидирокавсије и Атоса постепено укључени у земље Свете Горе. Атос је добио тако широк утицај да су сви манастири који су се формирали у суседству били потчињени њему.
Такође је очигледно да се период процвата монаштва на Атосу поклапа са периодом процвата македонске династије. Света Гора је оличење духовне и верске славе Византије за време владавине овог царског дома.
