Сликарство на Светој Гори Атонској

Купола централног улаза у манастир Светог Пантелејмона

Главна сврха хришћанског сликарства је проповед и теологија. У оквиру раног хришћанства, ова уметност је првобитно била симболична и безлична. Касније је проповед захтевала помоћ сликарства у ширем смислу; тада су се појавили први прикази сцена из Новог и Старог завета, житија Богородице и светаца.

Представе Исуса Христа и других личности хришћанства појављују се од 2. века. Сам Христос се првобитно приказује симболично – као риба, крст, пастир, Хермес или Орфеј.

Хришћанско сликарство проналази свој одраз у фрескама и иконама. На Светој Гори се развио свој, посебан стил, а сам Атос постао је центар религиозног сликарства. Од тренутка формирања првих манастира, појављује се и први познати иконописац који је оставио свој потпис на типику цара Јована Цимискија (971. година). Можда је Георгије Зограф („уметник“) био ктитор истоименог манастира.

Обично имена уметника који раде на Светој Гори остају непозната, јер, у потпуности се посветивши хришћанској вери, они желе да остану непознати. Чак ни велики аутор фресака које красе манастир ПротатПанселин, нигде није оставио свој потпис. Уметници су себе доживљавали као скромне занатлије, који раде у име Господње, жртвујући му своју уметност. Захваљујући њима, светињама Свете Горе додао се и огроман број величанствених фресака и икона. Касније, почевши од 16. века, појављује се нови тренд, када значајни представници критске школе постају познати, сваки појединачно, по имену.

Истраживачи располажу малим бројем података о првим фрескама које су красиле цркве манастира у време њиховог настанка, у 10. и 11. веку. Многе грађевине из тог доба биле су уништене, а сачуване ране фреске често су биле скривене испод каснијих слика. Временом су све унутрашње заједничке просторије манастира и скитова потпуно прекривене фрескама, док су иконостаси и зидови били украшени преносивим иконама.

Еволуција ове врсте уметности је непрекидна линија која се наставља у поствизантијском периоду, све до 18. века.

Мозаици

Најстарији сачувани уметнички предмети на Светој Гори су мозаици, од којих је данас остало веома мало. Карактеристично је да су први украси древних светогорских католикона, као и раних саборних цркава, били мозаични, што сведочи о жељи да се овим грађевинама да посебан монументални карактер. Мозаик је скупа и захтевна уметност, па је било тешко украсити све унутрашње зидове манастирских зграда мозаицима. Управо због тога, мозаици су временом замениле фреске.

Маркантан пример прелаза од једног уметничког стила ка другом може се видети у главној цркви манастира Ватопеда, чији су зидови првобитно били украшени мозаицима, који су касније замењени фрескама. Од мозаика главне цркве до данас су сачувана само четири приказа.

Мозаик манастира Ватопед

Први мозаик Ватопеда приказује Благовести Богородице, подељен је на два панела - по један на сваком од два источна стуба централне куполе. Очигледно је да је уметник, приказујући  Богородицу, како стоји и разговара са анђелом, био инспирисан јеванђелистом Луком. Овај мозаик датира из 11. века, отприлике у исто време када је подигнут и сам храм.

На другој слици, која се налази на бубњу куполе, изнад улаза у егзонартекс, приказан је Деисус. Мозаик представља Христа који седи на престолу, а лево и десно од њега су Богородица и Јован Крститељ. Овај мозаик је нешто каснији од претходног и датира из краја 11. века, када је игуман манастира њиме заменио претходни оштећени лик.

Непосредно испод овог мозаика сачувана је трећа слика, такође Благовести Богородице, која потиче из доба Палеолога, са почетка 14. века.

У јужном делу егзонартекса, у пределу улаза у капелу Светог Николе, налази се четврти мозаик, који приказује Светог Николу.

Под главне цркве манастира Ватопеда сачињавају разнобојни комади мермера, сложени као комадићи мозаика. Посматрајући ова дела, може се доћи до закључка да су у почетку све велике главне цркве Свете Горе украшаване мозаиком, који се постављао само на одређеним местима: на улазу, стубовима и, евентуално, на куполи. Касније су, уз мозаике, почеле да се појављују и фреске, које су постепено потискивале прву врсту уметности. Овај закључак може се потврдити примером из манастира Ксенофонта, у којем су сачуване две величанствене мозаичне преносиве иконе Светог Георгија и Светог Димитрија, које датирају из 12. века.

Фреске

Програм осликавања цркве (програм сликаног украса)Храм Протата на Светој Гори

Главне цркве Свете Горе представљају праву енциклопедију сликарства, која је обухватила целу његову историју, почевши од 843. године и па све до 12. века. Овај сликарски програм је изложен и описан у чувеном светогорском делу «Ерминија о сликарским вештинама», које је саставио Дионисије у првој половини 18. века. Овај програм је добио коначно обликовање у 12. веку, али у 14. веку он је подлегао одређеним изменама. Вредно је напоменути да од тада у овај програм нису унете никакве промене. Програм обухвата три главне области: догматску, службену и историјску.

Код светогорске главне цркве превлађује догматска област приказа, која се огледа у централном делу (наосу), посебно на куполи, стубовима и бочним кракама крста. Комплекс централне куполе, који симболизује небеско стање свих ствари, украшен је великим бројем слика из хришћанског Јеванђеља. На врху куполе, обично се налази лик Пантократора, величанствен и сјајан. У левој руци Он држи Јеванђеље, а десном благосиља.

Често се Христос приказује окружен анђелима. У овом делу се појављује и лик Богородице, која благосиља и гледа на исток, као и Јована Крститеља, који гледа на запад.

Испод лика Пантократора, у другом пределу бубња куполе, приказани су пророци, а испод њих, на једрима, четири јеванђелиста, који, баш као и ови сферни троуглови, подупиру куполу својим текстовима Спаситељевог учења. Догматски део фресака завршава се приказом 12 великих празника, устаљених већ у 11. веку. Благовести су приказане као две фигуре, раздвојене двама источним стубовима који придржавају куполу. Такође у пределу куполе су приказане сцене Вазнесења и Педесетнице. На супротној страни крста, на западном зиду, налази се Распеће испод којег је представа Успења Богородице. Преображење заузима горњи део јужне апсиде, концентришући око себе сцене Рођења, Ваведења у Храм, Крштења, Лазаревог Васкрсења и уласка у Јерусалим. На северној апсиди приказана је сцена Васкрсења као Христов силазак у пакао.

Службена област представа смештена је у предео олтарског простора, где се налази Богородица Платитера. Она се приказује или како благосиља или како држи Христа Младенца у наручју. У православној цркви, ово је, свакако, једна од најмаркантнијих представа.

Испод Богородице су сцене које приказују Исуса Христа и 12 апостола. У пресбитерију (вими) могу се видети сцене из Старог завета, док је у апсиди приказана Богородица. У другој апсиди налази се представа Христа Спаситеља на престолу, испод које је Христос приказан у гробу. Ове представе су употпуњене сценама Голготе, Каинове и Авељеве жртве, Аврамове жртве и другима.

Историјска област представа заузима бочне зидове и подељена је на подручја. У горњем подручју су приказане сцене које се односе на празнике у част Христа, у средишње подручје су смештене споредне сцене из Христовог живота, Христова чуда и сцене из живота Богородице. У последњем подручју су приказани свети мученици и јерарси, обично у пуној фигури.

Зидови унутрашњег нартекса такође су украшени фрескама. Две мање куполе са десне и леве стране украшене су представама Пантократора и Богородице. Посебно су упечатљиви у овом светогорском храму представе Другог доласка и Страшног суда изнад улаза.

У трпезарији, поред неких понављања сцена из главног храма, додате су и друге сцене – као што су, на пример, сцене из живота ученика, ликови светаца, подвижника и грчких мудраца. На галеријама иза трпезарије приказују се сцене из Апокалипсе.

Фреске из 12. века

Фреска Петра и Павла у ВатопедуПримери раних фресака на зидовима светогорских манастира могу се видети у манастиру Ватопеду. Пре свега, то су представе Светог Петра и Светог Павла, као и портрет апостола. Данас се ови фрагменти чувају у манастирској библиотеци, али, према мишљењу научника, они потичу из манастирске прве трпезарије која је била осликана крајем 12. века. Фреске истог стила могу се видети у манастиру Равдуху. Овај стари манастир који се налази недалеко од престонице Свете Горе, Кареје, данас је келија манастира Пантократора. Нови храм ове келије подигнут је на темељима древног главног храма према старом архитектонском плану. Ту су и сачуване представе Петра и Павла у пуној фигури које датирају из 12. века.

Македонска школа сликарства

Без сумње, у 13. веку на Атосу је такође настао велики број величанствених фресака; нажалост, само мали део њих се сачувао до данас. Тако је у 14. веку за сликарство свиће нова зора, захваљујући делима уметника такозване македонске школе. Резултати рада ове школе могу се видети током целог овог историјског периода, како на Светој Гори, тако и у Солуну, као и у другим деловима царства. С обзиром на то да су ова дела претежно настала на територији Македоније, односно Северне Грчке, овај стил је добио назив македонска школа.

Сматра се да је македонску школу 14. века у 16. веку замењила критска школа. Она се не појављује изненада у време Палеолога, већ има корене дубоко у Византији, посебно у класичном току комнинске епохе. Почев од 13. века, у региону Македоније појављују се значајни представници сликарске уметности. Споредни културни центри тог времена били су градови попут Верије, Касторије и других. Град Солун се сматра центром уметности тог доба. Управо у овом граду, који је имао посебан космополитски карактер, настало је франачко царство. Касније, почетком следећег века, овде је живела царица Ирина, жена Андроника II Палеолога. Чињеница да је Ирина била ташта Стефана Милутина објашњава снажан утицај византијске уметности на споменике Старе Србије.

Управо у Солуну настаје нови покрет у уметности, који се може супротставити јединственом стилу престонице. Овај покрет је назван македонска школа. Представници овог стила углавном су били солунски уметници; најистакнутији од њих је, без сумње, био Емануел Панселинос (Манојло Панселин).

Посебна заслуга ових мајстора била је увођење нових елемената у сликарство, попут упадљивих сенки, обимног простора, светлости, покретљивости и наглашене драматичности и реализма у приказивању фигура.

Фреске Протата

Главни примери јединственог светогорског стила у уметности сконцентрисани су у централним црквама Протата, главној цркви Ватопеда и Хиландара. Име великог Емануела Панселиноса  (Манојла Панселина) уско је повезано са фрескама Протата. Личност овог славног уметника обавијена је бројним мистеријама. О његовом животу се готово ништа не зна. Први пут његово име се помиње у тексту под називом «Проучавање зидног сликарства» – једном од писаних извора које је Дионисије из Фурне, аутор из 18. века, користио у свом обимном делу «Ерминија о сликарским вештинама». Иако је овај текст много каснији и датира из раног 17. века, истраживачи се слажу да време највећег успона овог великог уметника пада на 1300. годину.

Почетком 14. века зграда цркве Протата је делимично уништена. Током њене обнове, многи зидови су били поново осликани. Ипак, било би исправно претпоставити да је првобитно осликавање храма завршено у десетом веку, нажалост, ове фреске нису сачуване до данас. Очигледно је да након разарања све претходне фреске су нестале, а нови сликар, Панселинос, почео је да осликава зидове од самог почетка. На срећу, ове фреске нису биле прекривене новим приказима, због чега су, након рестаурације током педесетих година двадесетог века, поново угледале светлост у свој пуној величини и сјају.

Фреске Протата

Распоред слика у цркви Протата, будући да је она базилика и разликује се од свих осталих главних цркава манастира, такође има одређена одступања. Панселинос је искористио огромне зидне површине базилике да створи сопствени програм осликавања, посвећен причи о спасењу света Исусом Христом. Он је поделио зидне површине на 4 зоне, користећи црвене линије дуж целе њихове дужине, и испунио ове зоне сликама, не остављајући празнине.

Његова прича почиње у најгорњој уској зони, где је уметник, у пуној висини, приказао претке Исуса Христа, од Адама до Јосифа, у складу са Јеванђељем по Луки.

У другој, широј зони, смештене су сцене са мотивима 12 великих празника. Централно место међу тим представама заузимају сцене Христовог страдања: у приказаној сцени Распећа, Христос је смирен и зрачи љубав према целом свету, док се Богородица дубоко у себи, трудећи се да то сакрије, бори са својим болом; у сцени Скидања са крста, жене се сагињу над телом, а Јосиф грли Исусове ноге, док Јован, са неизрецивим болом и нежношћу, држи Исусову руку. У сцени Силаска у пакао, Адам пружа руку ка Христу, док Ева стоји, залеђена, са изразом неизмерног изненађења. Преображење приказује Исуса Христа у свој његовој Божанској Слави која извире из његових одежди, апостоли падају ничице пред њим. У сцени Вазнесења, задивљени апостоли упиру поглед у небо; Богородица је окружена анђелима.

У трећој зони, налазе се сцене из живота Богородице и неки допунски прикази који употпуњују целу причу. Међу тим приказима су и ликови четири Јеванђелиста: Матеј и Марко су источно од олтара, а Лука и Јован на западу. Посебну пажњу заслужује сцена Уласка Богородице у храм у пратњи њених родитеља, која се налази на источном зиду јужног брода. Сцени Успења Пресвете Богородице поклања се посебна пажња, јер је управо том догађају посвећен храм. Целу површину западног зида цркве прекривају прикази апостола, група жена и анђела.

Последња, четврта, зона је најшира: у њу су смештени прикази светаца, у пуној фигури. Апостоли, са својим вођама, Петром и Павлом, приказани су као одлучни и спремни за своју службу. Овде су такође приказани свети Козма и Дамјан, лекари хеленистичког доба; свети монаси зраче невиђеном снагом духа.

Олтарским простором доминира лик Богородице Платитере. Као краљица целог света, она је обучена у византијске царске хаљине и необично строга је у том свом пуном сјају. Она у наручју држи своје Дете, а поред ње су њени верни сапутници, арханђели Михаило и Гаврило.

Панселиносове зидне слике одликују смеле линије, невероватне комбинације боја, природност покрета и експресивност, оне истовремено зраче невероватном духовношћу. Панселинос је, несумњиво, био највећи портретиста свог доба.

Фреске Протата су невероватна уметничка дела, културно наслеђе не само Свете Горе и македонске школе, већ целе Византије у целини.

Фреске Ватопеда и Хиландара

Према сачуваном натпису, друго осликавање главне цркве манастира Ватопеда је завршено 1312. године, али су, нажалост, дивне слике биле сакривене испод нових фресака, са изузетком веома малог дела. Потреба за новим слојем слика, као и у већини других случајева, настала је због тога што је живопис цркве веома потамнео од чађи, која се вековима таложила на зидовима. У то време још није био откривен начин сигурног чишћења фресака. На срећу, ново осликавање није нарушавало обрисе фигура, циљ је био да се само обнови боја; тако да се може закључити да су ови радови били први покушаји рестаурације оригиналних фресака. Нетакнуте су остале сцене  Христових страдања, које се налазе на зидовима унутрашњег нартекса (припрате). Тајна вечера, издаја Јуде, Распеће, Скидање са крста – ове слике су највећа достигнућа македонског стила, али њихов творац остао је непознат.

Фреске манастира ХиландараСтефан Милутин, који је пружио финансијску подршку за обнову главне цркве манастира Хиландара, побринуо се и за његово унутрашње украшавање. У XVIII веку, те фреске су сматране најбољима на целој Светој Гори. Нажалост, 1803. године, ове фреске су такође биле прекривене новим слојем слика. У претходним случајевима, посебна пажња била је посвећена обнови боја, пратећи раније обрисе слика, чиме је сачуван првобитни програм осликавања цркве. Посебно се истиче, смештена у јужној ниши, сцена Уласка Богородице у храм, по којој је црква и добила име. Насупрот ње, у северној ниши, налази се сцена Рођења Богородице, а иза данашњег иконостаса може се видети слика Исуса који проповеда апостолима. У југозападном углу цркве насликани су српски владари, а у нартексу — Свети Пантелејмон у пунoj фигури. Овом низу треба додати и фреске из трпезарије, датиране из истог доба, посебно три сцене из Аврамовог живота, које се налазе у троугластом делу северног зида трпезарије: сусрет са анђелима, гостопримство, жртва.

Ове фреске манастира Хиландара спадају међу најзначајније на Светој Гори и уско су повезане са фрескама Протата, црквама градова Солуна и Верије, а огледају се и у фрескама Србије. Сва ова дела су уврштена у наслеђе такозваног македонског стила.

Фреске из доба Палеолога

У параклису Свете Тројице манастира Хиландара сачувани су фрагменти уникатних фресака из 13. века. Раније је овај параклис припадао скиту, а данас се на том месту издиже пирг Преображења Господњег. У свом богатству боја приказани су Богородица и Исус Христ, анђео, Јован Златоусти и Григорије Богослов. У капели куле Светог Ђорђа (Георгија) сачуване су представе седам монаха и Марије Египћанке, као и Светог Ђорђа (Георгија), све оне се датују у средину 13. века – око 1260. године. Најзад, у параклису Архангела из 14. века, која се налази у порти манастира Хиландара, сачувани су фрагменти фресака из истог периода: Гостољубље Аврамово, апостоли, пророк Илија и други пророци, који су приказани у пуној величини.

У параклису Светог Михаила, који се налази у порти Велике Лавре, откривен је фрагмент фреске која приказује главу Светог Николаја (Николе). Због необичне сличности са фрескама Протата, овај фрагмент такође датира из доба Палеолога.

У главној цркви манастира Пантократора, упркос бројним рестаурацијама, сачувани су фрагменти првобитне декорације цркве, у македонском стилу, који су, вероватно, настали, након завршетка његове  изградње, 1363. године. То су приказ Успења Богородице, портрет Јована Крститеља и слике других светаца.

У параклису Светих Бесребреника манастира Ватопеда издвајају се делови раних фресака из 1370. године на којима је приказан Исус Христ и Богородица Водитељица. Очигледно је да је цео параклис био живописан у то време, али, средином 19. века, раније слике су биле прекривене новим фрескама.

Икона манастира Светог Павла

Према писаним изворима, главна црква манастира Констамонита је живописана 1443. године, али те слике нису могле бити сачуване, јер је време уништило целу зграду, а саме фреске су замењене новим, 1540. године. Садашња зграда нове цркве, четврта по реду, завршена је 1867. године и подигнута на темељима последњег храма.

Главна црква манастира Светог Павла живописана је 1447. године, али су фреске изгубљене заједно са самом зградом, која је уништена 1839. године. У манастирској библиотеци чува се фрагмент овог старог живописа на којем је приказан лик Светог Атанасија. Ова слика показује блиску везу македонског стила са покретом исихаста.

Прелаз на критски стил

После паде Цариграда, током отприлике 60 година, на Атосу престаје осликавање храмова. Са новим процватом сликарства на Светој Гори у другој деценији 16. века, оно поприма сасвим нове облике. Најранији примери овог сликарства одликују се посебним карактеристикама такозване критске школе, која има блиске везе са исихастима.

Цариград је увек био духовни и културни центар царства, који је ширио свој утицај и на друге центре грчког света. Тако се крајем 13. века, као последица овог утицаја, формира посебан македонски стил, који одликују динамика и експресивност фигура.

Наравно, убрзо стил се почео сматрати превише световним, углавном од стране исихаста, који су осуђивали примену елемената који су били карактеристични за покрет Ренесансе. Супротстављања овом стилу примећена су и на самом Атосу, због чега је он убрзо изгубио популарност и деградирао. Македонски стил, чији су карактеристичне црте - пажња према физичкој природи и људској суштини, није могао да задовољи исихасте, за које је Божанска светлост увек била изнад људске природе. За њих је од посебне важности био одраз божанских зрака на лицима верника, сконцентрисаним на унутрашњост. Управо је то било основно полазиште да се одбаце одређене представе и да се потражи нови стил, чији је угледни представник и оснивач на Светој Гори био уметник Мојсије Светогорац.

Међутим, прелазак на нови стил је поново завршен управо у Цариграду, одакле су увек кретали сви нови уметнички правци. Од дрвета уметности доба Палеолога, у другој половини 14. века, одвојила се грана, усмерена ка северу, са својим истакнутим представником Теофаном Грком, који се у време патријарха Филотеја настанио у Русији, како би пренео уметности тих крајева исихастички дух. Друга грана је кренула ка острву Криту, вероватно заједно са еминентним представницима теологије који су обишли ова места и одлучили да се тамо настане. Управо на острву се овај нови уметнички правац трансформисао у такозвану критску школу поствизантијског сликарства крајем 15. века.

Критска школа сликарства

Уметност остаје верна византијским идеалима, а њени представници посебну пажњу поклањају уздржаности покрета, смирености и концентрацији смисла у унутрашњем садржају. Ова посебна својства, комбинована са тамним бојама и позадином, наизменично са ретким областима светлости, указују на посебно аскетску оријентацију.

Представници критске школе деле зоне слика линијама и оквирима црвене боје. Несумњиво, овде се осећа утицај преносивих икона.

Фреске припрате Велике Лавре

Иако се Критска школа званично појавила на Светој Гори 1535. године са Теофаном, примери њених дела могли су се видети и раније, као на пример у трпезарији Велике Лавре. Аутор и датум настанка ових фресака остају непознати. Сцене у трпезарији су распоређене у облику крста и подељене по висини у три зоне. На западном краку крста, у ниши, приказана је Тајна Вечера, где Христос и његови ученици седе за великим столом, Јован је наслонио главу Њему на прса, док остали апостоли забринуто посматрају Јуду, који је обема рукама држи тањир са рибом, који симболизује Исуса Христа. Испод ове сцене налази се приказ Светог Атанасија и великог исихасте Григорија Паламе. У бочним апсидама приказани су Богородица, која на својим грудима држи Исуса Христа, и Јован Крститељ.

На источном краку крста представљена је огромна сцена Страшног суда. Христос Пантократор седи на свом престолу, крај Њега су 12 апостола, спремних да суде живима и мртвима. Ово је највећа фреска те врсте.

На северном краку крста приказане су лествице које воде у небо, по њима се пење аскета. То је својеврсна алегорија тешког пута монаха-аскете, који балансира између добродетељи (врлине) и греха. Десно од ове сцене налази се алегорија смрти, где анђели и демони воде душе изабраних и грешника у супротним правцима. Свети подвижник Сисоје је приказан пред гробом Александра Великог, који је сада само посмртни остаци, и ништа није остало од његове некадашње славе.

Велики уметници 16. века

Први истакнути представник Критске школе на Светој Гори је, без сумње, Теофан. Рођен на острву Криту у последњим деценијама 15. века, први пут се као уметник појављује у манастиру Светог Николаја (Николе) у ​​Метеорима 1527. године, где дивним фрескама живописује главну цркву. Тада је већ био удовац и монах.

Његово прво познато дело на Светој Гори Атонској су фреске главне цркве Велике Лавре, завршене, према одговарајућем натпису, 1535. године. Последњи запис о његовим делима на Светој Гори датира из 1546. године, што се види из натписа главне цркве манастира Ставроникита. На основу ових података, можемо закључити да је Теофан на Светој Гори провео најмање 12 година, али, највероватније, и много више. Свој живот је завршио 1559. године на Хераклиону, свом родном острву.

Теофан је био не само велики уметник, већ и велики учитељ. Свуда где је радио, био окружен великим бројем ученика који су касније наставили његов посао на Светој Гори и у другим местима. Двојица ових ученика била су његова деца, као и он сам, монаси: Симеон, који је радио на Атосу, и Неофит, који је осликао саборну цркву у Каламбаки (Калампаки) на Метеорима. Чак се и сам Зорзес може сматрати Теофановим учеником, у ширем смислу те речи.

Фреске на улазу у храм Велике Лавре

Време осликавања цркве Велике Лавре (1535. година) је тачно познато, захваљујући бројним писаним изворима и одговарајућем натпису. Стил његовог рада овде подсећа на његово претходно стваралаштво неколико година раније у главној цркви Светог Николаја (Николе) на Метеорима, разлика је само у томе да му је сада огромна зидна површина омогућила да оствари своје најхрабрије идеје. Не марећи превише за перспективу и сенке, баш као и цела критска школа, он фокусирано усмерава сву своју пажњу на обрисе фигура и наглашавање израза унутрашње суздржаности и смирености на лицима ликова који се приказују.

Главна црква Велике Лавре, која је служила као прототип архитектонског стила за све остале главне цркве Свете Горе, такође је била узор у делу унутрашњег уређења свих цркава на Атосу, као и манастира ван његових граница.

Фреске главне цркве манастира Ставрониките, које је Теофан стварао заједно са својим сином Симеоном, непосредно након завршетка цркве 1546. године, у великој мери су изгубљене услед каснијих слојева нових фресака. Током свог дугог боравка на Светој Гори, Теофан је највероватније својим фрескама украшавао и друге грађевине, али за то нема сачуваних доказа.

Малу главну цркву манастира Ксенофонта осликао је други Крићанин, уметник Антоније, 1545. године. 1902. Године, ове слике су сакривене испод новог слоја фресака. На улазу у храм налази се сачувана представа Христа у пратњи анђела који држи крст, што подсећа на фреске Панселина у Протату. Јединствену сцену распећа прате представе сунца и месеца, прекривене провидним велом као симболом таме која је прекривала земљу од шестог до деветог часа. Богородица је приказана у пратњи анђела, како у наручју држи Исуса Младенца. Рођење Христово је украшено приказом шестокраке звезде, чија су три зрака усмерена ка Новорођенчету. У ниши олтарског простора, иза уског иконостаса, сачувана је представа Богородице. Нартекс (припрата) је живописана нешто касније, 1564. године.

Други познати критски уметник, Зорзес, који је осликао главну цркву манастира Дионисијата, следи стил великог Теофана и, вероватно, је његов ученик. Најзначајније фреске овде су представе Пантократора, Богородице, Рођења Христовог, Скидања са крста, Васкрсења и Успења Богородице. Кроз своја дела, Зорзес доказује своје умеће и независност од утицаја свог учитеља, његови ликови су наглашено светлог колорита.

У параклису Светог Николаја (Николе), дозиданом у порти главне цркве Велике Лавре, такође су сачуване предивне фреске, које се по својој величанствености могу упоредити са фрескама главне цркве, које је створио Теофан. Осликавање параклиса завршено је 1560. године, а урадио га је уметник Франгос Кателанос, за кога се верује да је претходно фрескама украсио главну цркву манастира Варлама у Метеорима. Иако, по свему судећи, он није био Теофанов ученик, у његовом раду се могу уочити особине карактеристичне за стил потоњег. У овом параклису Каталанос је пресликао и део фресака из главне цркве манастира Варлам у комплексу Метеора, међу којима се издвајају слике Рођења Христовог, Преображења и Уласка у Јерусалим.

Осликавање куполе, манастир Светог Павла

Нешто раније, 1555. године, завршено је осликавање параклиса Светог Ђорђа (Георгија) у манастиру Светог Павла. Ове фреске су остале нетакнуте и представљају маркантан пример стваралаштва критске школе. Посебном експресивношћу испуњене су фигуре Петра и Павла у загрљају. Очигледно је да су их стварали уметници упознати са техником Франгоса Кателаноса.

Величанствене фреске простране главне цркве манастира Дохијара представљају најкомплетнији програм црквеног сликарства на Светој Гори. Цркву је 1568. године живописао непознати уметник, али, 1855. године, слике су биле прекривене новим слојем фресака. Први уметник је очигледно био под утицајем дела и технике рада Теофана и Кателаноса, као и Зорзеса, чији је он, на неки начин, био ученик. У екзонартексу је приказан Други долазак Исуса Христа, Улазак праведних у рај и грешника у пакао.

Наследници критске школе

Критски стил, који је доминирао на Светој Гори средином 16. века, задржао је свој утицај дуги низ година – скоро до краја следећег века. Фреске главне цркве манастира Ивирона, по свему судећи, датирају с краја 16. века, али су у 19. веку прекривене новим слојем фресака тако да се старе боје и обриси фигура готово не разазнају. Међутим, опште је прихваћено да су ове фреске дело неког Теофановог или Зорзесовог ученика. Посебне пажње заслужује представа Рођења Христовог, са алегоријом целе земље у облику старогрчке богиње Деметре, која нуди Богородици пећину.

Зорзесова посебна техника, која се састоји у светлом и шематском приказивању одежда, сачувана је на Светој Гори, вероватно уз подршку његових ученика, много година после ере у којој је он стварао. Овај утицај се може видети у трпезарији манастира Дионисијата, где је радило више сликара. Зидове источног крила осликао је у другој половини 16. века непознати уметник, који је следио Зорзесов стил сликања.

Посебно су карактеристичне сцене везане за живот Јована Крститеља, а најупечатљивија од њих је сцена уласка светаца у рај.

Фреске западног крила, према постојећем натпису, настале су 1603. године. Оне задржавају Зорзесов препознатљиви стил, ту нема детаља које указују на руку новог сликара.

Уметник који је осликао спољни зид трпезарије манастира Дионисијата мора да је живео и радио око 1600. године. Очигледно је да је био инспирисан ксилографијом (дрворезом), која је у то време коришћена за израду илустрација и текста књиге Откровења. Број илустрација једнак је броју сцена које украшавају галерију трпезарије. Треба одати признање светогорском уметнику, јер он није само копирао слике, већ их је обогатио својим јединственим стилом, који носи дух византијске традиције уметности.

Очигледно је да су ове фреске утицале и на живопис трпезарије манастира Ксенофонта, урађен 1637. године, као и на живопис трпезарије манастира Дохијара из 1700. године. Из истог доба датирају и сцене Откривења из главне цркве и трпезарије манастира Есфигмена.

Зорзесову традицију наставили су и други уметници тог доба, попут Макарија, који је 1615. године завршио осликавање поткуполне капеле Богородице Акатистне у манастиру Дионисијату.

Трпезарију манастира Хиландара осликао је српски иконописац Георгије (Ђорђе) Митрофановић 1622. године. Очигледно је да и он следи прототипове критске школе, које је ширио на територији Србије.

Пад критске школе и појава нових форми

Купола храма Иверонског манастира

17. век није омогућио појаву значајних уметничких дела на Светој Гори. Постоји само неколико изузетака: осликавање крстионице Велике Лавре (1635), капеле-параклиса у Ватопеду (1678) и трпезарије у Дохијару (1700). Обимни радови на живопису одвијали су се само у манастиру Ивирону, уз значајну финансијску подршку владара Иберије. Редом су осликавани параклиси Светог Николе и Архангела у главној цркви манастира (1674. година), параклиса Вратарнице (Портаитисе, Вратарке) (1685. година), као и параклиса Јована Крститеља. Фреске параклиса Вратарнице су посебно значајне и интересантне због примене јединствене технике и програма осликавања, који укључује ликовне представе старогрчких мудраца попут Софокла, Тукидида, Платона, Аристотела и Плутарха; на фрескама су радила два мајстора: рођена браћа Венијамин и Захарије из села које се звало Галатиста.

Међутим, генерално гледано, на Светој Гори се током читавог века бележи пад сликарства, посебно у области фрескописа. Први разлог за то је био општи пад духовности и стваралачке инспирације у Грчкој у периоду турске владавине у условима притисака од стране освајача и ширења њихове моћи на Кипру и Криту, што је довело до невиђеног сиромаштва. Опште сиромаштво, како економско, тако и архитектонско, довело је до осиромашења и у сликарству.

Што се фресака тиче, постојао је још један разлог: током претходног века све приступачне главне цркве светогорских манастира биле су живописане, док параклиси нису имали импресивну површину и њихово осликавање било је мање важно. Такође, тенденције ка самоћи и особеножићу нису могле да подстакну велика и масовна дела. Дакле, пад у области фрескописа поклапа се са успоном у стварању преносивих икона.

Горе