Долазак Руса на Свету Гору
Први руски калуђери појављују се на Атосу у 11. веку, доласком једне истакнуте личности, Антонија, који је касније, 1051. године, основао Кијево-Печерску Лавру. У Антонијевом житију, које је написао његов ученик Нестор, каже се да је Антоније стигао на Атос, обишао многе манастире и настанио се у једном од њих. Многи истраживачи се слажу да је највероватније реч о руском манастиру који је постојао почетком 11. века. Један од докумената Лавре из 1016. године потписује игуман «обитељи Роса», Герасим. Међутим, да је Нестор мислио управо на овај манастир, онда би га највероватније тако и означио, не ограничавајући се изразом «у једном од манастира». Други извори тврде да је Антоније живео у манастиру Есфигмену и да је одатле отишао у Кијев.
У сваком случају, чак и да Антоније никада није боравио у манастиру «Рос», историја овог манастира заслужује посебне пажње. Група историчара сматра да се овај манастир звао «обитељ Руса» и да су калуђери, који су били настањени у њему, такође били Руси. Други научници претпостављају да је традиционални назив манастира заснован на имену његовог ктитора оснивача, извесног Роса.
Могућност да је постојао неки калуђер из Русије који је основао манастир свакако постоји, али се ипак чини мало вероватним да се руски хришћанин појављује на Атосу у тако раном периоду, јер је прошло јако мало времена, откад је Русија прихватила апсолутно нову за себе веру. Други могући сценарио говори о извесном Грку, пореклом са Крима, или Варјагу (Русу), који је дошао из престонице. Али манастир је био грчкојезични, почев од првог помена од стране калуђера Герасима 1016. године па све до 1081. године, када се проналази још један потпис његовог игумана, монаха Киријака. Међутим, ниједан писани извор не повлачи паралелу између овог манастира и манастира Ксилурга; штавише, његова локација је и до дан-данас непозната.
Са друге стране, манастир Ксилург има сасвим другачију историју. Он се налазио на простору између манастира Ватопеда и Пантократора, отприлике на истом месту где се данас налази бугарски скит манастира Светог Пантелејмона — Вогородица. Ксилург се помиње у читавом низу писаних извора, почев од 1030. године. Све до 1142. године овај манастир није имао никакве везе са Русијом, али су се тада у њему догађале озбиљне промене, чији се узрок не може утврдити. Прот Свете Горе сазива сабор на коме се доноси одлука да се изврши попис целокупне манастирске имовине. Могући разлог за такав попис је ново братство које је прешло под контролу игумана Ксилурга, Христофора. Христофорова национална припадност нигде се не помиње, али се у пописној листи често среће епитет «руски». 52 књиге се називају «руским», међу којима су и Јеванђеља и молитвослови. Два Јеванђеља, која су се стављала на престо, су такође наведена као «руска», што значи да су их могли да читају само они који су говорили руски, што значи да су калуђери овог манастира били пореклом из Русије.
Они који не подржавају тврдњу да је манастир Ксилург, од тако раног времена, већ био проруски оријентисан, наводе чињеницу да се чак ни 1142. године манастир не води као руски, већ се и даље зове Ксилург, а назив «руски манастир» појављује се тек 27 година касније, у документу из 1169. године, којим се потврђује да је манастир Пантелејмон предат манастиру Ксилургу. Пантелејмонов манастир, или Солунски манастир, је имао већу територију, али му је недостајало калуђера. Од тренутка уједињења, Ксилург је постао метохија Светог Пантелејмона, али је остао посвећен Богородици, чак и када је претворен у киновијски скит Вогородица.
Манастир Светог Пантелејмона се први пут помиње у документу манастира Ватопеда из 998. године, који је потписао његов игуман Леонтије, који је једанаест година касније потписао други документ као Леонтије Солунски. «Солунски» је други познати назив манастира, али у писаним изворима може се наћи и трећа варијанта, која звучи као: «Светог Пантелејмона Сфренциса Солуњана». Можда је Сфренцис био оснивач манастира или један од игумана.
Временом је манастир почео да се назива «Манастир Руса». У наредним годинама манастир се не помиње у писаним изворима, што вероватно указује на његов низак значај у хијерархији Атоса. Године 1262. пронађен је потпис игумана манастира који је он написао латиничним словима: «Mefodie igoumenos ton Rouson». Због монголско-татарске најезде на Русију, број руских монаха се драстично смањио, а нови прилив досељеника из Русије почео је тек у 15. веку.
Током целог 14. века манастир је покушавао да добије свој национални карактер. Могу се наћи потписи његових представника и на грчком и на словенском језику. У једном од докумената из тог времена стоји потпис на грчком: «Симеон... исповедник Руског». Чињеница да је исповедник руског манастира био монах Грк указује да је већина монаха овог манастира знала грчки језик. Почевши од треће четвртине 15. века, манастир је поново оживео, овамо је стигао велики број калуђера из Русије, што је утврдило статус манастира као руског.
Утицај Свете Горе на Русију
Руски калуђери, који су били чести гости на Светој Гори, постали су спона између Русије и Византије. Међутим, центар комуникације између Руске Цркве и Атоса била је Кијево-Печерска лавра. Од 1240. године, ова веза се прекида због монголско-татарске најезде, она се обнавља тек средином 14. века.
Монголско-татарска најезда је приморала кијевског митрополита да се сели с места на место, све док се није настанио у Владимиру. У то време у региону су се формирале две супротстављене силе: Москва, под влашћу Александра Невског, и Литванија, са њеним паганским владарима. Године 1367. у Москви је завршена изградња каменог Кремља и град добија статус престонице. Руски митрополит Алексије подржава кнеза Дмитрија у свим његовим политичким подухватима, што изазива незадовољство тверских и смоленских кнезова, као и пољског краља Казимира и владара Литваније Олгерда.
Пољски краљ упућује жалбу самом Патријарху, наводећи да је област Малоросије остала без митрополита, јер је Алексије ограничио своја овлашћења искључиво на област Московске кнежевине; у случају да Цариград не пошаље новог митрополита, он ће се са истим захтевом обратити католичком Риму. Године 1374., патријарх Филотеј шаље у Русију свог представника Кипријана, да среди ситуацију. Кипријанови покушаји да измири кнезове и московског митрополита су претрпели пораз, о чему је он информисао патријарха Филотеја по повратку у Цариград. Патријарх је саслушао свог изасланика, али је одбио да хиротонише новог митрополита, рекавши да ће Алексије бити митрополит много година. После дугих преговора Алексије је проглашен за митрополита све Русије (1390-1406). Његово активно деловање и дела која је написао стављају га у ранг са највећим писцима Руске Православне Цркве, а и он сам је служио као пример светионика, доневшео светлост Византије у Русију.
Највећи утицај на ширење монаштва у Русији су и даље имали светогорски монаси. Сергиј Радоњешки, који је средином 14. века основао Тројице-Сергијеву лавру, такође је био упознат са светогорским начином живота, за који је сазнао од митрополита Алексија и ђакона Георгија Пердикиса, који је стигао из Цариграда и имао блиске везе са патријарсима Калистом и Филотејем. Сам Сергије се дописивао са представницима византијског исихазма и добијао писма од оба патријарха са препорукама око уређења монашког живота у Русији. Управо Филотеј је предложио Сергију киновијско (општежитељно) уређење за његов манастир. Главни храм манастира постао је први храм у Русији посвећен Светој Тројици, што потврђује дубоки утицај теологије исихазма, која посебну пажњу придаје светлости која произилази од Тројичног Бога. Године 1389. светогорски монах Дионисије је постављен за игумана Спасо-Каменог манастира, а 29 година касније хиротонисан је са узвишењем у чин митрополита Ростовског.
Огромну улогу у развоју културе, уметности и духовног живота у Русији одиграо је Грчки иконописац и сликар Теофан Грк (Доминик Теотокопулос). Његов биограф, монах Епифаније, назива га «мудрацем и филозофом». Његов главни допринос је био ширење духа исихазма кроз властиту уметност. Теофан Грк је стигао у Русију 1370. године, готово истовремено са Кипријаном и, највероватније, такође по препоруци патријарха Филотеја.
Период турске владавине
Контакти Атоса и Русије и руско присуство на Светој Гори
И поред свих тешкоћа које је Света Гора доживела током година турске владавине, њен утицај на суседне православне земље никада није престао. Ретки путници и ходочасници који су долазили на Атос допринели су ширењу светогорских идеја у православном свету. Пошто су манастири поседовали земљиште ван Грчке, њихова комуникација са другим земљама била је неизбежна и јачала је везе са хришћанима из тих земаља.
Сава Вишерски, који је живео на Атосу у првој половини 15. века, по повратку у Русију, донео је са собом монашки статут преведен на руски језик. Преподобни Нил Сорски је ширио монаштво дуж обала Волге, живео је много година на Светој Гори и одлично познавао грчки језик. Осећајући страхопоштовање према аскетском начину живота Атонаца, он је у Русију пренео дух исихазма.
Нил Сорски је у својим делима истицао важност повлачења монаха из световног живота, па чак и од монашког управљања, осуђивао је мешање државе у црквене послове и залагао се за њихово раздвајање. Црква је требало неуморно да се моли за државу, али то је требало да буде једина њихова повезаност.
Максим Грк је постао још једна спона између Атоса и Русије. Преподобни Максим је рођен у грчком граду Арти, али је за живота прошао многа путовања, укључујући острво Керкиру и Италију, након чега је стигао на Свету Гору, где је остао 12 година. Када је велики кнез московски Василије III, син Софије Палеолог, пожелео да преведе свете књиге на словенски језик, патријархов избор је пао на Максима, који је из Ватопедског манастира отишао у Москву, накратко свративши у Цариград. Упркос томе што је слабо познавао словенски језик, уз помоћ својих помоћника је прилично брзо завршио превод, а унео и исправке у неке свете текстове, јер су они били записани са нетачностима и грешкама. Велики кнез је оставио Максима у Москви да настави свој посао.
Кнез Андреј Курбски, познати теолог и филозоф који је улазио у блиски круг преподобног Максима, сматрао га је великим учитељем и написао његово житије. Управо од преподобног Максима је наследио идеју о превођењу текстова грчких отаца Цркве на руски језик, у чему је знатно успео. У покушају да ослаби утицај римокатолика у Литванији, зближио се са представницима Свете Горе.
Московски патријарх Никон је 1650. године позвао светогорске учене монахе у Москву да исправе текстове преведене на руски језик. Међу овим монасима био је и Дионисије Ивиритис, који је касније био на челу државне штампарије и написао дело «О почетку Руса», засновано на словенским писаним изворима.
Чувени руски путешественик и ходочасник Василије Барски је два пута боравио на Атосу: 1725. и 1740. Године, обишао је све манастире Свете Горе, забележивши све архитектонске комплексе и здања на својим скицама.
Посебну улогу у формирању руске теологије одиграо је Свети Пајсије Величковски. Са само 24 године он је стигао на Атос из Влашке. Успевши да око себе окупи много ученика, углавном из Влашке и из словенских земаља, формирао је читаву заједницу. Монаси су били посвећени молитви и проучавању светих текстова, проналазећи средства за живот захваљујући добротворима из суседних земаља. Након проучавања рукописаних текстова отаца Грчке Цркве, Пајсије је пренео рукописе у Молдавију, где се и настанио после 1764. године. Пајсије Величковски је организовао озбиљан рад на превођењу књига са грчког и основао у свом манастиру праву преводилачку школу, захваљујући којој су многа дела преведена на руски и румунски.
Након завршетка грчког устанка против турских освајача, средином 19. века, Атос се, заиста, налазио у тешкој ситуацији. Услед разарања од стране турских вандала, манастир Светог Пантелејмона на Атосу био је празан и запуштен. У таквом стању га је, 1833. године, преузео новопостављени игуман Герасим из града Драме. Герасим је одмах позвао у манастир руске монахе подвижнике који су се раније настанили у Капсали, дозволивши им да служе литургију у посебној капели на словенском језику.
Почев од 1840. године, Свету Гору посећују многи људи из Русије; међу њима је био и Јероним Соломенков, који је у манастиру основао штампарију која је штампала брошуре о животу на Атосу и у манастиру Светог Пантелејмона. Ове брошуре су се делиле широм Русије и привукле у Грчку многе ходочаснике и монахе.
Године 1845. Свету Гору је посетио велики кнез Константин, син цара Николаја I, који је поклонио манастиру Јеванђеље од непроцењиве вредности и златну чашу. Кнез је посетио скит пророка Илије, где је преноћио, а онда је отишао у Кареју да постави темељ нове цркве. 1851. године, у пратњи бројног свештенства, на полуострво је стигао Макарије Сушкин. Већ следеће године број руских монаха у манастиру достигао је невиђене висине и износио је 80 људи. У истом временском периоду, овде почиње велика градња, која резултира подизањем неколико здања, укључујући и цркву Покрова Пресвете Богородице и цркву Александра Невског. Као саборна црква манастира, користи се недавно подигнута црква Светог Митрофана, у којој се од 1860. године служи наизменично на грчком и словенском језику. Године 1869. у манастиру је живео подједнак број руских и грчких монаха, а за помоћ игуману су постављена два помоћника обе националности. Године 1875., после Герасимове смрти, на место игумана постављен је Макарије Сушкин, који је постао први руски игуман у модерној историји Атоса.
1903. године у манастиру је већ живело 1.185 руских монаха, а ван њега још 497. На месту игумана манастира Кутлумуша такође је монах из Русије, који пружа сваку врсту подршке за обнову манастира након разорног пожара. Финансијску помоћ шаље и Руска Империја.
Недалеко од Кареје, на брду, налази се скит Светог Андреја, који је некада припадао манастиру Ватопеду. Раније се на овом месту налазио манастир Ксистри, који је за време турске владавине пропао и претворен у келију. У 17. веку ова келија, посвећена Великом Антонију, обновљена је уз подршку Патријарха Атанасија III. Касније је патријарх Серафим II подигао нову троспратну зграду са црквом Светог Андреја, ту је и сам живео, јер је био у изгнанству због свог пријатељског односа према Русији, током руско-турског рата. После његове смрти, келија је поново прешла под контролу манастира Ватопеда.
На Атосу је ова келија добила надимак «палата» – највероватније због импресивности њене архитектуре или зато што је неко време у 16. веку овде живео и турски владар полуострва.
Године 1841. келију су од Ватопеда откупила два руска трговца која су монашки живела на Светој Гори: Василије Толмачов и Василије Васиљев. Још давне 1845. године, велики кнез Константин је тражио да се келији призна статус скита, али није успео у својим напорима. Руски историчар Андреј Муравјов, који је дошао овамо неколико година касније, издејствовао је од патријарха Анфима VI издавање одговарајућег указа о оснивању киновијског (општежитељног) скита. До дан-данас је сачувана мермерна спомен-плоча са натписом «Скит Светог Андреја, који је 1849. године основао Андреј Николајевич Муравјов». Почетком 20. века у пространим просторијама скита било је смештено 800 монаха.
Келија Светог Стефана, која је припадала манастиру Светог Пантелејмона, служила је као школа грчког језика за монахе који су тек пристигли из Русије. У региону Капсале, североисточно од Кареје, у 40 од 54 каливе манастира Пантократора, живели су руски монаси. 34 каливе манастира Ставроникита такође су служиле као место становања монаха из Русије; 35. су населили досељеници из Грузије.
Изнад манастира Есфигмена, у планинској пећини, некада је живео, као монах, Свети Антоније, оснивач Кијево-Печерске лавре. Од средине 19. века Русија је овом месту поклањала посебну пажњу, а заједничким напорима овде је подигнута капела у част овог светитеља.
Према попису становништва Свете Горе из 1910. године, тамо је у том тренутку живело 4.800 руских монаха.