Скит Светог Андреја (Светоандрејски Скит)

Историја и савременост

На месту општежитељног манастира Светог Андреја Првозваног, раније је постојао древни манастир Ксистри. Најранији помен датира из 1652. године у вези са изградњом келије васељенског патријарха Атанасија III, који је основао храм Светог Антонија. Касније је келија предата манастиру Ватопеду, а 1763. године патријарху Серафиму II, који је подигао храм посвећен Апостолу Андреју.

1771. године, када је Серафим отишао у Русију, келија је предата грчким монасима, а 1842. године — двојици руских монаха. 1849. године, напорима Русије, Цариград је посебном патријаршијском повељом признао келију као скит, након чега се број монаха овде значајно повећао, такође се повећао и број зграда. Баш тада су подигнуте грађевине у облику зида који окружује главни храм. Почетком 20. века Светоандрејски скит је имао 800 монаха, али је после револуције 1917. године њихов број почео да опада. 1958. године овде је избио стравичан пожар који је за последицу имао озбиљно уништење западног крила. 1970. године скит је готово опустео. У зиму 1972. године у скиту умире последњи руски монах. 1992. године скит је поново основан од стране мале групе грчких монаха.

Водич кроз скит

Главни храм скита

Изградња главног храма почела је 1867. године, а његово свечано отварање је одржано 1900. године уз учешће васељенског патријарха Јоакима III. Храм је изграђен у складу са класичним архитектонским типом базилике и до скора је представљао највећи православни храм на Балкану (60х33х29 м). Дрвени позлаћени иконостас храма украшен је многим иконама, на којима су светитељи приказани у пуној величини, према традицијама руске уметности. У посебном проскинитару, десно од царских двери, чува се часна глава светог апостола Андреја.

Посетиоци треба да обрате пажњу на троспратницу у којој се налази црква келије Светог Антонија. Ктитор храма је Патријарх Серафим II — активни јерарх који је био у пријатељским односима са просвећеним људима своје епохе, као што су директор Атонске академије Еугениос Вулгарис и монах Пајсије Величковски. У годинама своје владавине (1757-1762.), патријарх је први пут установио прославу сећања на Светог апостола Андреја од стране Васељенске патријаршије, пошто је управо апостол Андреј хиротонисао првог епископа Византије. Патријарха су често оптуживали за посебну наклоност према Русији, што је на крају довело до његовог уклањања са патријаршијског престола. 1763. године он се настанио на Светој Гори Атонској. 1771. године Серафим је отишао у Русију, где је постао део ужег круга царице Екатарине Велике. Током боравка у престоници монашке државе – Кареји, Серафим је обновио келију Светог Антонија и посветио је Светом Андреју (1766).

Величанственост грађевине је толико импресионирала локалне монахе да је зграда добила име «Серај» («Сарај»), што значи „лепа палата“. Данас је сачувана само троспратна зграда, на чијем се последњем спрату налази храм. Два натписа на зидовима храма говоре да је градња завршена 1768. године, а архитекта је био монах Пахомије са острва Хиоса. Архитектура храма је прилично необична и веома се ретко среће у Грчкој. Очигледно, храм подсећа на Аја Софију у Цариграду, али са барокним архитектонским детаљима.