Архитектура

Поглед на манастир Светог Пантелејмона

Манастирски комплекси Свете Горе подигнути су на местима изузетне лепоте. Монасима је пошло за руком да складно уклопе манастирске зграде у неукроћени крајолик дивље природе, и у томе јесте њихова велика заслуга. У сваком случају, избор места за изградњу манастира није био условљен природним лепотама, већ могућношћу да се створе услови у којима ништа не може да омета потпуну посвећеност служењу вишом циљу.

Монашке насеобине

8 особеножитељних скитова, постоје на стотине келија (изолована имања која располажу обрадивим земљиштем, на грчком, келеон), калива (изолована имања без обрадивог земљишта, на грчком, колиба), испосница и исихастирија (тиховатељнице, келије молитвеног тиховања). Последње три категорије представљају самостојеће зграде различитих величина.

Келије, по правилу, имају већу површину, али каливе не заостају за келијама по квалитету градње. Главно обележје келије или каливе је уграђена капела, њеним именом се називају и саме насеобине. Управо овде и сами монаси и ходочасници обављају службе и моле се. Многе капеле овог типа одликује величанствен фрескопис, са изузетком неколико од њих, које су подигнуте у модерно доба. Остале просторије имају своју посебну намену: сала за пријеме, трпезарија, спаваће собе за монахе и ходочаснике. Зграде су обично окружене уређеним двориштем са вртом, баштом са поврћем, воћем и цвећем.

Каливе су изграђене по узору на келије и задржале су све њихове карактеристике. Зграде су груписане око трга на којем се налази централни храм, трпезарија, управна зграда са салом за састанке, библиотека и конак.

Већина ових грађевина датира из 18. и 19. века. Треба напоменути да манастирски комплекси Свете Горе носе на себи трагове различитих историјских периода, почев од 10. века до данашњих дана.

Процват градитељства на Атосу долази у 11. веку; баш тада је већина манастира попримила свој данашњи изглед. У 14. веку појавила се потреба за спровођењем обимних грађевинских радова, како би се поправила штета настала услед пиратских напада. Почетком 16. века, после 80 година турске владавине, стање манастира било је катастрофално; тако је почео нови период обнове. Следећи период историје донео је разорне пожаре, услед којих је значајан део зграда нестао. Средином 18. века направљен је посебан програм за обнову манастира, што је постало могуће захваљујући извесном побољшању економске ситуације у Грчкој. Неки радови на обнови трају и до дан-данас.

Почев од 19. века, захваљујући напорима Руса, на Светој Гори су обновљене и поново изграђене многе зграде, као и помоћни објекти.

Бедеми и куле

Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори

Светогорски манастири, као и општежитељни скитови, споља представљају јединствен комплекс. Сврха манастира је да концентрише живот заједнице, те је његов архитектонски план, као део целокупног програма, усмерен према томе.

Манастири су опасани бедемима, чији облик најчешће подсећа на правоугаоник. Међутим, у неким случајевима, због специфичности природног пејзажа, правоугаони облик делимично се мења. Правоугаони облик зидина имају следећи манастири: КсиропотамКсенофонтДохијарЗографЕсфигменФилотејКаракалКонстамонитСветог Пантелејмона и Кутлумуш.

Манастир Хиландар је уписан у облик троугла, а Велика Лавра и Ивирон су уписани у шестоугаоник. Манастири подигнути на стенама, као што су СимонопетраСветог ПавлаДионисијатГригоријатПантократорСтавроникита и Ватопед, опасани су полигоналним зидовима неправилног облика.

Од 10. века почиње изградња већих објеката. Како се становништво манастира повећавало, било је неопходно проширити његову територију, као и бедеме које га окружују, што се постизало на два начина: рушењем једног дела зида или подизањем додатног зида.

У манастирима изграђеним на стенама, где није било могуће проширити територију, повећање површине било је остварено изградњом додатних спратова. Управо је то био случај са манастирима Светог Павла и Симонопетре.

Раније су бедеми представљали одбрамбену грађевину чија је основна намена била заштита од напада разних освајача. Унутар зидина су се налазиле зграде са 2, 3 или више спратова. Бедеми су могли бити опремљени и малим осматрачницима.

На највишој тачки манастира уздиже се кула, обично дограђена уз бедем. У неким манастирима кула је самостојећа, што изгледа сасвим логично, јер на тај начин она постаје још сигурнија и мање приступачнија. Генерално, куле су високе, вишеспратне, четвороугаоне грађевине.

У приземљу куле обично се налази просторија без прозора, а у кулу се могло ући преко првог спрата по благо нагнутом прилазу или уз помоћ висећих мердевина. У неким случајевима, на међуспратовима су биле смештене библиотека или ризница. На горњем спрату налазила се капела, по којој је и сама кула добијала име. Често су куле, као одбрамбене грађевине, служиле као уточиште за монахе који су у њима чекали крај опсаде. Ради боље прегледности, на све четири стране куле, биле су изведене пушкарнице.

Најстарија кула овог типа налази се у Лаври и носи име византијског цара Цимискија. Савременица ове куле је кула Амалфићанског манастира, подигнута крајем 10. века. Кула манастира Хиландара подигнута је крајем 12. века и у добром је стању, јер је рестаурирана 1888. године. Такође су вредне пажње и куле манастира Ивирона, Каракала, Ставрониките, Ватопеда, Пантократора, Дионисијата и Дохијара. У неким манастирима постоји по још једна додатна кула, као на пример у манастиру Ватопеду.

Куле осматрачнице (пиргови) се понекад налазе и ван зидина, углавном у области пристаништа. Пример такве куле је кула краља Милутина на подручју манастира Хиландара, подигнута почетком 14. века, као и кула манастира Каракала, која се налази поред мора и подигнута у шеснаестом веку на месту  претходне порушене грађевине. Такве куле осматрачнице су служиле за праћење кретања пиратских бродова и упозорење манастира на приближавање освајача.

У неким случајевима су око бедема правили шанцеве. У манастир се једино могло ући преко дрвеног покретног моста. На улазу у већину манастира налази се летњиковац, намењен за одмор монаха и путника.

Једини улаз у манастир налазио се на средини једне стране бедема. Овај улаз је служио и као одбрамбени објекат који је, у случају потребе, могао да спречи лак приступ манастиру. Вратнице су често биле прекривене гвозденим лимом; са супротне стране оне су се затварале дрвеном гредом. Сваке вечери врата су се закључавала. Између унутрашње и спољашње капије налази се тамни пролаз, у десном делу којег је смештена соба стражара. Треба напоменути да је у раним фазама манастира, изнад капије постојала кула, на чијем се месту данас налазе келије или капела.

Унутрашње двориште и његови објекти

Трг манастира Светог Пантелејмона

Улазећи на територију манастира преко главног улаза, путник се обрета у центру дворишта, које има облик диктиран обликом манастирског бедема. У мањим манастирима - као што је манастир Дионисијат – дворишна територија је ограничена на неколико пролаза око главног храма. На овом својеврсном централном тргу налазе се зграде намењене за јавно коришћење. По правилу, то су вишеспратнице, изграђене у различитим историјским периодима и које представљају живу хронику манастира. Све зграде су, из безбедносних разлога, биле окренуте прозорима према централном дворишту; са спољашње стране прозора није било.

Управљање манастиром се обављало из посебне зграде, у којој су се налазили игуман и секретаријат, и где су се одржавали састанци братства.

Манастирски конак се обично налази у близини капије (порте) и намењен је за посетиоце и ходочаснике. Ово је засебна зграда са салом за пријеме, где путнике дочекује прво послуживање, ту су и трпезарија и спаваће собе.

Манастирска болница је смештена у једној просторији. Раније су неки манастири имали свог лекара, али данас је то реткост. Међутим, обично барем један монах има неопходна знања како би пружио прву помоћ.

Монашке келије се увек налазе на горњим спратовима. Монах има на располагању једну собу, док у особеножитељним манастирима може бити и више соба; у том случају монашка келија више подсећа на обичан стан. У приземљу зграда налазе се складишта.

Све зграде такве врсте подигнуте су после 16. века, јер ове грађевине су најчешће уништаване пожарима. Штавише, игумани манастира чешће су уклањали оштећене објекте него обнављали.

У центру трга налазе се главни храм, трпезарија и крстионица, који представљају јединствен архитектонски ансамбл. У модерно доба постала је уобичајена пракса да се на централном тргу подигну и ризница и библиотека.

Главна црква

Катедрала скита апостола Андреја

Главна манастирска црква, или такозвани «католикон», је најзначајнија грађевина манастира, стога се она гради у складу са четири кардинална правца. Црква се налази у централном делу дворишта као самостална зграда (црква централног плана), уколико то дозвољава величина трга. Треба истаћи да светогорске главне цркве имају посебне особине које их разликују од других главних цркава православних и католичких манастира, где црква представља део једне од четири стране бедема и има улаз са спољашње стране.

Светогорски католикон представља посебан тип византијске црквене архитектуре, којем припадају све главне цркве свих манастира, осим католикона манастира Ставрониките. Црква је у целини сложена правоугаона структура (најчешће у облику квадрата) са три основне карактеристике:

  1. Архитектонски план претпоставља да црква има облик уписаног у квадратну основу крста код кога су сви краци једнаке дужине и прекривени полукружним камарама (луковима) који се јављају на првом спрату. Четири стуба, односно опорака, који се уздижу у угловима пресека кракова крста, подржавају централну куполу. Бубањ куполе, цилиндричног облика са унутрашње стране и полигоналног споља, ослоњен је на стубове и украшен уским прозорима. Четири просторије настале у угаоним ћелијама крста претварају простор цркве у квадрат. Крст, заједно са ове четири просторије, чини централни део храма, или «наос».
  2. Нартекс (пронаос) је формиран у западном делу четвороугаоника као наставак западног крака крста и представља својеврсно предворје (улазни простор) централног дела цркве.
  3. Пресбитериј (апсида) је додатна просторија која проширује олтар, смештена у источном делу правоугаоника и одвојена од централног дела цркве иконостасом.

Да светогорска главна црква поседује само на ове карактеристике, она не би представљала посебан тип архитектонске грађевине, већ би била једноставна крстокуполна црква. Овај тип је постао јако популаран након средине 9. века, због доградње четири бочна простора у спољним угловима који чине кракове крста. Као резултат ових промена, лукови који подржавају куполу не ослањају се на зидове, већ на стубове и опорке у угловима квадратне основе. Осим хоризонталног проширења површине храма, постојало је и вертикално. У појединим црквама, нартекс је претворен у припрату, док је у западном делу дозидан егзонартекс )(спољна припрата). Почев од 10. и почетка 11. века па надаље, овај тип двоструког нартекса (припрате) био је карактеристичан за све главне цркве светогорских манастира. Временом се површина унутрашњег нартекса (припрате) повећала, па је по служби, која се обављала у њој, добила назив «литија».

Овај архитектонски план следе многе главне цркве подигнуте после хиландарског католикона, који су саградиле цариградске занатлије око 1293. године. Занимљиво је да су чак и раније грађевине главних цркава, као што су манастири Лавра, Ватопед и Ивирон, испратиле овај нови тренд времена и спојиле два нартекса (припрате) у један, дозидавши на западној страни егзонартекс, који је обично изгледао као дугачка колонада која се протеже целом ширином главне цркве.

Са обе стране унутрашњег нартекса (припрате) налазе се капеле, по правилу, са четири поткуполна стуба, представљајући умањену копију самог главног храма. Данас на Светој Гори постоји осам манастира са главним црквама, који имају по две капеле које се налазе са обе стране унутрашњег нартекса (припрате). Шест главних храмова, који углавном припадају манастирима изграђеним на стенама, имају само једну капелу због ограниченог простора. Још шест манастира уопште немају такве капеле.

Светогорски главни храмови, поред централне куполе, имају и друге, мање куполе. Обично две куполе украшавају олтарски простор, две – унутрашњи нартекс, и још две - додатне капеле.

Прва три светогорска католикона постала су прототипи за све главне цркве атонских манастира, а касније и за све православне манастире широм света. Треба напоменути да главни храм манастира Ставрониките има неколико карактеристичних особина које су највероватније условљене стеновитим пределима и недостатком простора. У време турске владавине било је забрањено градити нове цркве, па је једини начин да се подигне нека црква било постојање старих темеља. Пошто је манастир Ставроникита основан у време туркократије, очигледно је да је његова црква подигнута на месту цркве старе келије.

Цркве Свете Горе су зидане од камена, често споља обложене опеком и окречене у омиљену боју Византијаца — црвену. Унутрашњост цркве украшена је величанственим мермерним подовима, мермерним стубовима, мермерним оплатама и мозаицима по зидовима, резбареним дрвеним иконостасима и невероватним фрескама које покривају зидове, почев од пода па до саме куполе.

Остале зграде у унутрашњем дворишту

Звоник манастира

Поред главне цркве налази се звоник. Обично он се дограђивао уз друге зграде, тако да се налази насупрот улаза у главну цркву – поред трпезарије или улаза у манастир, или недалеко од цркве. Треба напоменути да су први звоници стајали одвојено – као у манастиру Ватопеду, где је на звонику сачуван датум 1427. година, или као у Ксенофонту. У неким случајевима, као у манастиру Есфигмену, звоник представља вишеспратну зграду са прозорима на сваком спрату у којима се налазе звона. На Атосу је обичај да се у звона звоне само недељом и у време посебних празника, док се позив на свакодневну службу врши уз помоћ клепала.

Насупрот улаза у главну цркву налази се трпезарија. Ове две зграде имају супротне кардиналне правце, јер су улазна врата главне цркве окренута ка западу, а улазна врата трпезарије – ка истоку. Првобитно је трпезарија била одвојена зграда у дворишту западно од главне цркве, као у случају манастира Велике Лавре, чија је трпезарија најстарија од свих постојећих на Атосу, основана за време Атанасија Атонског. Она је послужила као прототип за све друге трпезарије, укључујући манастире Ватопед и Ивирон. Исти закључак може се извести и на основу изгледа трпезарије манастира Кулумуша, Есфигмена и Светог Пантелејмона, упркос чињеници да је у овим случајевима зграда трпезарије део зидина које опасају манастир. Свакако, у већини манастира, због ограниченог простора, трпезарија је део целокупног комплекса. Међутим, она увек задржава свој правац, тј. налази се западно од главне цркве, чак и ако то захтева да се она смести на горњи спрат, као што је случај у неким манастирима. Постоји 5 трпезарија који су изузетак из правила: то су трпезарије манастира Дионисијата, Каракала, Симонопетре, Ставрониките и Григоријата. Због ограничене територије манастира, ове трпезарије, као и главне цркве манастира, окренуте су ка истоку.

У већини случајева, трпезарија представља правоугаону грађевину одређених пропорција – три према један; међутим, у неким случајевима она има облик крста (Велика Лавра, Ватопед, Ксиропотам) или слова «Т» (Дионисијат, Пантократор, Дохијар). Сала трпезарије је увек украшена фрескама, у складу са посебним програмом фрескописа.

Трпезарија манастира Светог Пантелејмона

Мермерни или дрвени столови су распоређени у облику слова «П» или квадрата. У дубини сале, иза места игумана, које је на малом узвишењу, налази се мала апсида, која често уз себе има две мање, бочне апсиде, и одаје утисак олтарског дела храма. Положај трпезарије одређен је чињеницом да трпеза почиње непосредно после службе и представља њен својеврсни наставак, као храна за тело. Учешће у трпези је последњи део литургије, након које се монаси и ходочасници окупљају у нартексу (припрати), и, након оглашавања клепала, сви заједно одлазе у трпезарију.

По правилу, уз зграду трпезарије иду помоћне просторије: кухиње, оставе, итд. Складишта су често смештена под земљом.

Једна од главних карактеристика дворишта светогорских манастира је округла грађевина крстионице. Крстионица треба да се налази између главне цркве и трпезарије, обично испред улаза у храм. Међутим, понекад се она налази ближе јужној страни храма, северној или источној. Због ограничене територије, 4 манастира немају крстионицу, то су: Дионисијат, Каракал, Ставроникита и Кастамонит. Крстионицу окружује осмоугаона или десетоугаона галерија (у случају манастира Ватопеда она је двострука), која придржава кровну куполу. Реч је о монументалним грађевинама са плочама украшеним барељефима, као и о фрескама које симболизују крштење Исуса Христа, док је на куполи приказан Свети Дух, а испод су сцене из Старог завета, које наговештавају хришћанско Крштење; завршава овај низ приказ Богородице.

Многи манастири имају капеле које су смештене на територији унутрашњег дворишта. Оне су одвојене грађевине или су дограђене уз друге зграде бедема. Често се могу видети капеле дограђене уз друге зграде, обично на горњим спратовима куле, као и на другим спратовима зграда, без спољне куполе. Многе капеле се налазе изван манастирских зидина као засебне зграде или у кулама, на гробљима, у келијама, каливама и исихастиријама. Године 1912. укупан број капела достигао је 1000.Пристан манастира Симонопетра

Око манастира постоји огроман број разноразних зграда - на пристаништу, на путевима, у баштама, на падинама брда, као и на гробљу. Углавном се ради о складиштима или стамбеним објектима за раднике.

Пристаништа манастира

Пошто не постоји копнена веза са Светом Гором, увоз и извоз свих добара и намирница обавља се морским путем. Баш због тога, сви манастири и скитови, без обзира на то где се налазе, далеко или близу мора, имају своје пристаништа.

Поред везе са спољашњим светом, пристаништа се такође користе за пецање, што значи да имају важну улогу у животу Атоса, јер се месо на Светој Гори не конзумира.

Пристаниште представља малу луку, ту се налази правоугаона зграда са великом луком за улазак бродова. Келије су смештене на спрату, заједно са просторијама за складиштење. Изнад ове грађевине, по правилу, постоји мала кула, са изузетком манастира Ивирона и Велике Лавре, где су куле прилично импресивне величине. У случају Велике Лавре, кула се налази на стени и опасана је бедемом.

Горе

Лого Athos Guide Сагласност за колачиће

Користимо колачиће како бисмо вам обезбедили најбоље искуство на нашем сајту. Ваше преференције нам помажу да побољшамо наше услуге и прилагодимо садржај вашим интересовањима.

Омогућава нам да анализирамо коришћење сајта ради побољшања корисничког искуства.
Омогућава персонализоване огласе и мерење ефикасности оглашавања.
Омогућава нам да запамтимо ваше преференције и пружимо напредне функције.