Утицај Свете Горе на друге земље

Византијско доба

Странци су долазили на Свету Гору, почев од најранијег периода њене историје. Вреди споменути Јерменина Јосифа, који је живео као монах поред Јевтимија Новог у 9. веку. Највећи број странаца око себе је окупио Атанасије Атонски: «скуп људи свих могућих националности, језика, породица и градова», како се наводи у његовом житију. Ромеји, Калабри, Иберијци (Грузијци), Јермени и друге националности. Међутим, занимљива чињеница је у томе да на овој листи нема Словена.

Уређење Византијског царства може се разматрати на два нивоа: на првом  нивоу се налазила сама Византијска држава са њеним властитим становништвом, које су углавном чинили Грци и други националности, а на другом нивоу су биле сателитске државе, «начичкане» са свих страна огромног царства. Често су границе биле условне до те мере да су делови царства час улазили у састав сателитских држава, час су се поново враћали Византији. Иста ствар се дешавала и са већином становништва, које су чинили Грци: повремено они су подпадали под власт и контролу сателитских држава.

Са такве тачке гледишта, Света Гора је представља Византијско царство у минијатури. Монаси Свете Горе су потицали од народа који су насељавали Византију и међу њима није било битних разлика. У то доба ниједна група монаха – Сиријаца, Јермена, Влаха или Албанаца – није покушала да оснује манастир на националној основи, јер су се сви они добро слагали са Грцима. Земље које су се налазиле на обалама Дунава, пружајући помоћ манастирима Свете Горе, никада нису захтевале оснивање сопствених манастира.

Поједине манастире Свете Горе оснивали су подвижници који су долазили из сателитских држава. Атонци су их примали са таквом добротом и гостопримством да су одавали утисак као да су прави анђели. Ктитор српског манастира Хиландара Сава је у свом житију записао: «Дошавши на Свету Гору, видео сам тамо свеце и оваплоћену честитост, земаљске анђеле и небеске људе.»

Занимљиво је да су данашња три манастира Свете Горе у којима се прича страни језик (не грчки!), првобитно основали Грци. Вољом историје три словенска народа су представљена на Светој Гори својим манастирима. Царева хрисовуља (златна була) из 1198. године одредила је да се манастир Хиландар претвори у манастир који прима монахе «српског порекла», «као и Ивирон и Амалфићански». У документу се не помињу манастири Светог Пантелејмона и Зограф, упркос чињеници да се 1169. године манастир Светог Пантелејмона помиње у вези са уједињењем са манастиром Ксилургу као «манастир Руса», а представник Зографа потписује се ћирилицом. Изостављање ова два манастира у царском указу није случајно, већ се објашњава овим двама разлозима:

1. Манастири нису били у потпуности «словенски».
2. Манастири нису засновани на националном принципу и стекли су ову особину касније и без царског указа.

Иберијци

Први странци који су организовали свој манастир на Светој Гори –  манастир Ивирон – били су Иберијци (Грузијци).

Очигледно је да је на месту где се сада налази манастир и раније постојао уређени манастирски центар. Светогорски монах Николаос, који је 975. године записао житије Петра Атонског, помиње манастир под називом Климент, који је основао извесни Климент. Могуће је да је овај манастир у претходном веку постојао као келија.

Према историјским изворима, манастир Ивирон је требало да буде основан 980. године. Јован Ивир, локални владар иберске Месхије и византијски припадник елите високог племства, разочаран свакодневном ужурбаношћу, повукао се у манастир на планини Олимп. Касније, заједно са својим сином Јевтимијем, који је стигао из Цариграда, Јован је отишао на Свету Гору, где се зближио са Атанасијем Атонским. Атанасије је придошлицама доделио плац, хиљаду корака удаљен од његовог манастира, на којем су они подигли келије за осам иберијских монаха. Касније је овде основан манастир. Атанасије се увек са великим поштовањем односио према Јовану и чак га је поставио за еклисијарха (црквењака) Велике Лавре. На овом месту, после Јованове смрти, по тестаменту Атанасија Атонског, заменио га је његов син Јевтимије. Ово поштовање се објашњава Атанасијевом захвалношћу Јовану за његову помоћ у преговорима првог са царем Цимискијем.

Велику улогу у оснивању манастира, како се помиње у Јевтимијевом житију, одиграо је и византијски војсковођа и рођак Јована Ивира, Јован Торникије, који је напустио војну службу да би служио Богу. После смрти Јована Цимискија, царству је претио војни удар када је војсковођа Варда Склир покушао да преузме власт и збаци младе цареве Василија II и Константина VI. Торникије је био принуђен да поново узме мач у руке да предводи дванаестохиљаду војску Јермена и Иберијаца. Василије II је богато наградио Торникија и дао му дозволу да подигне нови манастир, издавши специјалну хрисовуљу (златну булу) 980. године.

Цар је поклонио Иберијцима манастир Климент, и монаси су неко време користили за литургију његову главну цркву, посвећену Јовану Претечи, док се градио њихов католикон (главни храм) у част Успења Пресвете Богородице. Нови манастир је касније добио назив Ивирон, јер је од самог почетка прихватио велики број иберијских калуђера, али је до 1015. године носио старо име – Климент.

Захваљујући царевим напорима, манастиру су припојени и други манастири, као што су Колова у области Јерисос, Леонтија у Солуну, келије Магула, Каспакос, Онуфрије и друге. За процват манастира у почетку су заслужни људи који су учествовали у његовом оснивању, јер су сви они потицали из племићких породица Иберије, у време када је земља била на врхунцу своје славе. Последњи Ивиров потпис у писаном извору јавља се 988. године, вероватно непосредно пре његове смрти. Јована Ивира наследио је његов син Јевтимије, а потом и његов рођак Георгије. За време док је ова породица управљала манастиром, он је постао духовни центар народа Иберије и дао огроман допринос развоју културе ове далеке земље. Почев од 11. века, велики број дела је преведен са грчког на иберијски језик, а неке књиге са иберијског на грчки.

Не само Василије II, већ и други цареви показали су интересовање за Ивирон. Међу њима су виђени и Стефан Душан и владари подунавских земаља. Франачки пирати и Каталонци у 14 веку су нанели манастиру значајну штету. У истом веку он се и даље истицао својим националним карактером, упркос чињеници да су се његови игумани често потписивали на грчком.

Патријарх Калист је у свом сигилијуму из 1357. године одредио да игуман манастира мора бити Грк, богослужења у католикону морају се одржавати на грчком, а само у капели Вратарке – на иберијском језику. Ове мере ни на који начин нису биле уперене против иберијских традиција, већ су донете као знак неслагања са политиком српског владара Стефана Душана око преуређења светогорских манастира. С друге стране, Калистов указ је био одраз тужне стварности тог времена, јер су везе манастира са Иберијом биле ослабљене пошто је земља била под утицајем Монгола, а већина монаха су били Грци. Период обнављања некадашње славе манастира и стицања изгубљеног националног карактера трајаће читав век и завршиће се тек кад се Иберија ослободи, средином 15. века.

Италијани

Отприлике у исто време кад и Иберијци, на Свету гору стижу и Италијани. Атанасијево житије каже да су из Калаврије стигли Нићифор Гимнос и старац Фандинос. Овај последњи се упокојио у граду Солуну, а Нићифор је стигао до Свете Горе и служио поред Атанасија. Први подвижници који су стигли из Италије блиско су повезани са манастирима Калавру, Сикелу и Килијадус. Без сумње, у свим овим манастирима се причао грчки, јер говорни језик јужне Италије и Сицилије у то време био је грчки. Грчки и италијански монаси из Италије и Сицилије наставили су да пристижу на Атос све до 14. века.

У посебну категорију спадају латински монаси који су се појавили на Светој Гори за време Атанасија Атонског. Атанасијев указ из 984. године такође потписују, на латинском језику, и два бенедиктинска монаха: Johannes и Arsenius. Бенедиктински монах Леон из Беневента стигао је на Атос са шест ученика, где је 985. године, уз подршку Иберијаца Јована и Јевтимија, основао манастир на источној обали – између Велике Лавре и Ивирона.

Овај манастир је добио назив Амалфићански (отаца). На основу назива манастира, као и чињенице да је по његовом другом статуту манастиру било дозвољено да има велики брод за непрекидну комуникацију са Цариградом, може се закључити да је и сам Леон потекао из престоничког бенедиктинског Амалфићанског манастира. Игуман Јован или Johannes у 11. веку потписује низ докумената, увек на латинском, остављајући тако једини потпис на страном језику, док се игуман Ивирона, на пример, потписује на грчком. Амалфићански манастир је брзо заузео значајно место у хијерархији светогорских манастира, помињајући се у документима, по правилу, на петом или седмом месту. Треба напоменути да су и после великог раскола (велике шизме) 1054. године бенедиктинци остали на Светој Гори и наставили да комуницирају са грчким монасима, преводећи грчке текстове на латински. Касније, услед антилатинског покрета изазваног франкократијом, манастир је пропао и прешао у власништво Велике Лавре.

Данас на месту манастира постоји група келија са именом које нејасно подсећа на име манастира: Малфину, Молфину или Морфону. На удаљености од два километра налази се насеље Провата, чије име највероватније потиче од латинске речи privata (приватна територија за изолован живот (особеножитељна)) или probata (место послушности).

Бугари

Поуздани историјски извори не помињу присуство Словена или Бугара на Светој Гори у 10. веку; у житију Атанасија Атонског и на списку националности и језика такође нема таквог помена. Према предању сачуваном у тексту из 14. века, светогорски манастир Зограф је основан на месту званом Ливади. За осниваче се сматрају три брата монаха племенитог порекла: Мојсије, Арон и Јован, који су овде стигли из бугарског града Охрида. У почетку су се настанили у различитим келијама, а 919. године, уз помоћ владара Симеона, основали киновијски манастир.

Браћа никако нису успевала да се договори коме да посвети нови манастир. Један је предлагао Богородицу, други - Светог Георгија, а трећи - Светог Николу. Тада су одлучили да се ослоне на Божанско Провиђење, поставили у храм дрвену таблу, затворили врата за собом и отишли. После извесног времена, након усрдне молитве, они су се вратили и на табли пронашли дивну икону Светог Георгија. Тако је манастир добио свог покровитеља и почео да се зове Зограф (уметник), у част чудесног јављања нерукотворено сликане иконе.

Ова легенда је присутна и у изворима на грчком и на бугарском језику, попут Svodna Gramota. У тексту се описује историјат манастира од 919. до 1371. године, али се више придржава летописног и фолклорног стила писања него историјског, спајајући у једном времену и простору историјске и измишљене личности које су живеле у различитим земљама и временским периодима. Овај документ се појављује у 14. веку, у време последњег процвата средњовековног бугарског царства и пораста броја Бугара на Атосу. Сврха овог начина приповедања је да се дода на значају бугарској припадности манастира.

Први поуздани историјски помен манастира налази се у Цимискијевом типику из 972. године, који је потписао Георгије Зограф. Пошто име «Зограф» стоји у номинативу, а не у генитиву, многи истраживачи сматрају да се ради о ктитору манастира, што може да буде разлог зашто је манастир посвећен Светом Георгију. У другом документу из 980. године о разграничењу територија налази се фраза: «граничи са Зографом».

Из ових историјских извора следи да је манастир првобитно био грчкоговорни. У периоду када је манастир Хиландар добио српски карактер, у 12. веку, једини званично странојезични манастири на Светој Гори били су Ивирон и Амалфићански.

Све до краја 12. века овај манастир је било мало пребивалиште за монахе које се није ничим истицало.  Први пут владари Бугарске су показали интересовање за Зографом 1192. године, разлог томе је, највероватније, био велики број монаха из Бугарске у овом манастиру. Ово интересовање је знатно порасло у време Франкократије, са свеобухватним јачањем утицаја Бугара на Свету Гору. Можда је баш тада Зограф добио свој национални бугарски карактер. До данас се једним од ктитора манастира сматра бугарски цар Иван Асен II (1218-1241).

Посебна наклоност византијског цара Михаила VIII Палеолога омогућила је манастиру да стекне нове територије ван Атоса. У 13. и 14. веку Зограф је доживео исту судбину као и многи манастири тог времена; услед бројних најезди на Свету Гору, страдале су зграде и сами монаси, од којих су неки примили мученичку смрт од руку освајача. 1873. године у знак сећања на њих у дворишту манастира је подигнут споменик. Помоћ у обнови су пружили цареви Андроник II Палеолог и Јован V Палеолог, као и Михаило Асен и владари Србије. Али поново достигавши врха невиђеног просперитета, Зограф се опет срозава, овога пута због инвазије Османског царства.

Срби

Српски манастир Хиландар на Атосу налази се у прелепом, шумовитом крају на североисточној обали Свете Горе.

Упркос чињеници да се више пута покушавало да се порекло имена манастира протумачи као комбинација две грчке речи: «хиља» – хиљаду и «андрес» – мушкарци, ова верзија се чини најмање веродостојном. Првобитни назив «Хеландари» који потиче од грчке речи «хеландион» – византијски ратни брод, српски досељеници касније су претворили у Хиландар.

Византијски назив манастира није узрокован обрисима манастирског комплекса, већ је, како се може претпоставити, наглашавао везу његовог ктитора са поморским пословима у световном животу. Ово је један од најстаријих манастира на Светој Гори. У сачуваним списима из 1015. године, седамнаести по реду, потписао се «Јевстатије, монах и игуман Хеланд...» По правилима грчког језика наставак незавршене речи је од кључног значаја, јер ако, са изгубљеним завршетком, она звучи као «Хеландарис», то значи да је Јевстатије, са великом вероватноћом, ктитор овог манастира, али ако се запис чита као «Хеландарију», онда је он био игуман већ постојећег манастирског центра. Сумње нестају захваљујући  једном документу из 985. године, у којем се лепо може прочитати фраза: «руком Георгија Хеландариса», што нам омогућава да утврдимо идентитет ктитора овог манастира.

Покрај 12. века монашки начин живота је почео да привлачи пажњу Срба. Грчки калуђери стижу у Србију, пратећи кћерку цара Алексија Анђела, Јевдокију, која се удала за српског кнеза Стефана, сина и наследника владара Стефана Немање. Један од јасних показатеља наклоности Срба према подвижништву било је одрицање сина великог српског жупана Растка од световног живота и његово пресељење на Свету Гору 1193. године.

У почетку он је, примивши монашки постриг, живео у манастиру Светог Пантелејмона, где је узео име Сава, затим је накратко прешао у манастир Ватопед на Атосу, а затим у келију у Кареји, коју му је обезбедио синаксис (црквена општина). Растков отац је следио пример свог сина и 1193. године напустио престо да би служио Богу као монах Симеон. Расткова мајка је изабрала за себе исту судбину и добила је монашко име Анастасија.

Пораст броја српских монаха подстакао је двојицу Срба племенитог порекла да се обрате са молбом свом далеком рођаку, цару Алексију III да Хиландар потчини манастиру Ватопеду. Светогорски прот Герасим, међутим, није са одушевљењем поздравио овај предлог и заједно са осталим игуманима је осудио овакву иницијативу, пошто се залагао за независност малих манастира од већих. Не могавши да се одупре притиску спољних фактора, цар је 1198. године издао хрисовуљу (златну булу), којом је манастиру додељена независност и право да прима земљаке калуђере из Србије:

«Како би примали оне од српског рода који желе да се посвете монашком животу... попут Грузијаца и Амалфићана».

Тиме је и званично потврђен национални карактер Хиландара, уз још два манастира који носе национални карактер: Ивирон и Амалфићански.

Необичан манастирски типик, који је саставио Сава, дефинише два управничка звања: игумана, одговорног за духовну компоненту живота манастира, и економа, који преузима на себе организациону бригу око манастирске привреде, стара се и надзире над пословима неопоходним за живот заједнице.

Симеон се упокојио 1200. године, а његов син Сава је три године касније пренео његове посмртне остатке у Студеницу. Иако се Сава касније вратио у Хиландар, ту се није дуго задржао. Чим је помирио завађену браћу која се отимала за власт, он се враћа у Србију, вођен идејом о стварању јединствене Српске православне цркве и уједињењу српске државе у њеним недрима. 1219. године у Никеји патријарх хиротонисао Саву за првог архиепископа српског.

Повећан број монаха је довео до припајања других малих манастира Хиландару. Касније је манастир добио значајну подршку од стране царске породице Палеолога и српских владара. Присуство Срба на Светој Гори учвршћено је и захваљујући царском браку Стефана Милутина са кћерком цара Андроника II. Српски краљ је, користећи своје сродство са царем, успео да досегне невиђене висине и прошири свој утицај на скоро целу северну Грчку и Атос. За време српске превласти на овим просторима, било је и светогорских прота пореклом из Србије или других словенских земаља. Проти су изоловали архиепископа Јерисоса, изопштили га од хиротоније и одузели му келију.

Утицај Срба у овом периоду био је веома значајан и трајао чак до 15. века, захваљујући покровитељству српске маћехе султана Мехмета Маре.

Време турске владавине

Атос је имао огроман утицај на земље Византијског царства и на формирање цркве у земљама које га окружују, као и на развој монаштва, културе и књижевности.

Монаси који су дошли на Свету Гору из других земаља не само да су потпадали под утицај Византије, већ су постајали део византијске културе. Међутим, било би погрешно сматрати их саставним делом баш Грчке Византије, пошто Царство својим поданицима никада није наметало јединствено национално обележје, већ им је, напротив, помагало у самоопредељењу и постизању њиховог националног карактера и развоју локалних језика и других начина изражавања.

Тако је Атос у извесној мери допринео развоју словенске културе у оквиру своје територије. Отуда потиче и извор континуираног утицаја Византије и Атоса на земље Севера. Била је то својеврсна школа, у којој се, поред духовних вежби и «часова», посебна пажња поклањала превођењу и преписивању византијских дела на старословенски, српски, бугарски, иберијски и друге језике.

У 14. веку, са порастом броја влашких и словенских калуђера, јачају се везе са земљама њиховог порекла. У време, када је Византијско царство било на измаку својих снага, Атонци су успели да у земље Севера, заједно са покретом исихазма, пренесу општа начела византијских традиција. Процес преношења византијског наслеђа уско је повезан са именима великих светогорских исихаста и цариградских патријарха.

Утицај на Србију

Основе црквеном и монашком уређењу у Србији поставио је светогорски монах подвижник Сава. Као архиепископ те земље, он не само да је дао подстицај јачању положаја цркве, већ је одиграо у овом процесу и важну личну улогу. Он је превео на српски језик низ византијских дела и сам написао неколико радова из теологије.

Хришћански карактер свакодневице који је Сава донео у Србију временом је попримио карактер теократије. Готово сви српски архиепископи, у неком тренутку свог живота, били су калуђери на Светој Гори у манастиру Хиландару.

 Утицај Атоса на Србију је јачао, као и мешање Срба у ствари Свете Горе. 1346. године српски архиепископ Јоаким постаје први проглашени Пећки патријарх, а његовом устоличењу су присуствовали представници Свете Горе. Стефан Душан, као «краљ Срба и Грка», пошто је територија Атоса била део територије царевине коју је он освојио, пренео је управљање Светом Гором на Пећку патријаршију, заједно са свим митрополијама Македоније и Епира. Након ове одлуке уследили су организовани покушаји постављања српског свештенства на сва значајнија места у грчким митрополијама, као и на Светој Гори, што је довело до незадовољства патријарха Калиста I, који је 1353. године увео казну искључења из црквене заједнице Душану и његовој цркви. Скидање анатеме (искључења) одвијало се у две фазе и завршено је тек 1371. године.

Византијска уметност такође је продрла у Србију преко Свете Горе, уз подршку манастира Хиландара. Почетак 14. века постао је полазна тачка за процват архитектуре у манастирским комплексима како Атоса, тако и православне Србије.

Утицај на Бугарску

Григорије Синаит пренео је традиције исихазма у Бугарску када се тамо настанио 1333. године. Ту је основао многе манастире, од којих су касније настале четире лавре. Међу његовим ученицима било је много Бугара, који су по Бугарској ширили идеје исихастичког монаштва, што је довело до појаве богумилства.

Један од ученика и сарадника Григорија Синаита, Теодосије, уз учешће бугарског цара Ивана Александра, тражио је да се пошаље појачање за супростављање пљачкама локалних манастира. Преузевши од свог учитеља праксу божанског виђења, Теодосије је дуго као монах живео на Светој Гори, а затим је основао у Бугарској манастир, чији је статут израђен по угледу на светогорске манастире. Уредивши монашки живот и придржавајући се традиције исихазма, он је започео борбу против богумила. Теодосије је преминуо 1363. године у Цариграду, а његово житије је написао сам патријарх Калист.

Омиљени Теодосијев ученик Јевтимије, који га је пратио на овом путовању у Цариград, остао је неко време код патријарха, а затим је отишао на Атос. Јевтимије, који је беспрекорно владао грчким језиком, на Светој Гори се посветио превођењу књига. Његово дело је било од толико великог значаја, да се он са сигурношћу може назвати најзначајнијим писцем тог времена на словенском језику.

Бугарска је у овом историјскоим периоду утицајна држава која настоји да покаже своју снагу. Није случајно што бугарски цар Иван Александар себе назива ни мање ни више него «цар Бугара и Грка», а град Трново се представља као други по важности у царству после Цариграда. Јевтимије је постао последњи патријарх Бугарске, пре него што су земљу освојили Турци 1393. године.

Из Трнова је пореклом био и митрополит Кипријан, који је дуго живео као монах у Студитском манастиру у Цариграду и био уско повезан са светогорским патријархом Филотејем. Након што је патријарх напустио своју дужност 1354. године, Кипријан га је пратио на путу на Атос, а затим назад у Цариград, јер је сматрао Филотеја узором и својим духовним наставником. Вероватно, током свог боравка на Атосу, они су живели у Великој Лаври, али се касније Кипријан настанио у посебној келији, где се придржавао исихастичких традиција и начина живота. По повратку у Цариград, Кипријан је поново стао раме уз раме са Филотејем током његовог другог мандата на патријаршијској столици.

Утицај на Влахе

Што даље Турци у својим освајачким походима продиру на Балкан, то се утицај Свете Горе шири даље на север. Под овај утицај су потпале и земље које се налазе на обалама Дунава, где је данас Румунија. У 14. веку Влахи, који су живели у овим земљама, ослобађају се зависности од Угарске и формирај две државе – Влашку и Молдавију. Упркос стеченој независности, они су и даље под притиском Латина и осећају на себи све последице жеље Рима да припоји себи ове земље. Формирање цркве у овим земљама постало је могуће захваљујући непосредном учешћу цариградских патријарха-исихаста и активности Светогораца.

Владар Влашке Александар Басараб затражио је оснивање посебне митрополије за своју државу, и патријарх Калист I је својим указом из 1359. године основао Угарско-Влашку митрополију. Црква Молдавије, на путу свог развоја, суочила се са многим потешкоћама, јер је утицај католичких земаља попут Мађарске и Пољске био посебно приметан у овом региону. Латински корени језика који се говори у Влашкој и Молдавији постали су снажан разлог који је одредио симпатије становништва према Риму. У почетку, Молдавска црква је хиротонисала своје свештенство у византијско-руској митрополији у Галицији, па је њен црквени језик, као и онај у Влашкој, био словенски.

Уређењу монашког живота у Румунији потпомогао је монах грчко-српског порекла Никодим. Живећи дуги низ година на Светој Гори, познавао је Григорија Паламу, био игуман Хиландара и, могуће, прот. По узору на светогорске манастире, основао је два манастира у Бугарској, а 1370. године упутио се на обале Дунава. Никодим, руководећи се статутом Велике Лавре, основао је два централна манастира: Водицу, први камени манастир у Угарско-Влашкој, где су се богослужења одржавала на грчком језику, и Тисмана, где се причао словенски језик. У оба манастира он је увео светогорски систем самоуправе. Верује се да је он, северно од Карпатских планина, основао и друге манастире, на челу којих су били његови ученици. Један од тих манастира био је и манастир у Пришлопу, који је касније постао митрополија Алба Јулије.

Пошто је и сам био сликар, Никодим се побринуо и за одговарајуће унутрашње осликавање цркава. Тако је настао снажан «зид» православља иза којег су римокатолички посланици тешко могли да продру.

Ово доба означило је почетак успостављања веза између влашких и молдавских владара и Свете Горе, које су временом само јачале, а представници власти ових држава су пружали снажну финансијску подршку манастирима Атоса. Ова подршка била је посебно драгоцена за време турске владавине, јер је помагала да се одржи постојање манастира.