Света Гора Атонска током своје историје привлачила је генерације људи: пре свега, као место аскетских пракси, али многе је инспирисала и наставља да инспирише њена невероватна локација. Другачије не може и бити, јер све је ту: и густе шуме, и планине са неприступачним гранитним врховима, и увале са чудно ишараним приобалним појасом на који се обрушава пенушаво море, и сужене долине са стрмим литицама, и високе куле са лавиринтима манастирских грађевина — све се спаја у један од најзанимљивијих пејзажа на свету.
Где се налази планина Атос
Свима су позната три крака полуострва Халкидики, од којих се свако у уском луку усеца у Егејско море: Касандра на западу, Ситонија у средини и Атос на истоку. Једина монашка држава на свету налази се на источном делу полуострва Халкидикија које се у стара времена звало Обала (Акти — на грчком); име Атос првобитно се односило на џиновску стену која крунише највишу тачку полуострва. Током векова, ово име се проширило на читаво подручје «трећег прста» које је задржало ово име до данашњих дана. Монашко становништво је овде створило једну посебну заједницу са својим правилима и унутрашњим уређењем која је добила назив Света Гора; колико је познато, први пут ово име помиње Атанасије Атонски у канону из 970. године: «εν τω Αγιω Ορει», тј. «на Светој Гори».
Географија Свете Горе
Полуострво почиње уском превлаком која одваја залив Јерисос од Сингитичког залива. Међутим, данас државна граница пролази јужније, дуж условне линије која се повлачи из југоисточног базена Јериског залива, преко Мегали Вигле (Велика стража) и Франгокастра. Очигледно, ова гранична линија није променила свој облик од када је први пут нацртана пре више од 1070 година, тачније 942. године. У дужини Атос се пружа око 47 километара, ширина варира између 5 и 10 километара, тако да заузима укупну површину од око 322 квадратних километра. На овом земљоузу и данас се могу видети трагови Ксерксовог канала који се такође помиње под називима Провлакас и Проавлакс. Овде почиње благи пејзажни успон, постепено се уздижући до Мегали Вигле, где и пролази граница. Даље, полуострво се шири попут серпентина, у почетку у правцу истока, затим скоро на југ, затим се правац мења на југоисток, завршавајући поново скоро на југу. Рељеф или нацрт Атоса са висине подсећа на скелет рибе.
Од Мегали Вигле се пружа издужен, са релативно благим нагибом, гребен Мегас Зигос (Велика Вага), који се сужава између лука Ватопеда и Констамонита. На овом месту рељеф постаје планински и формира бројне врхове, од којих су најзначајнији Криовунио (Хладна планина) и Андафонос, као и мноштво јаруга и клисура. Затим се нагло и готово усправно уздиже главна планина — Атос, чија се највиша тачка налази на надморској висини од 2033 метра. У правцу југа нагиб се приметно смањује, формирајући планину Кармилио, која виси директно изнад мора.
Са обе стране полуострва видљиви су геолошки раседи који стварају хетерогени планински пејзаж са стрмим падинама, дубоким клисурама и масивним стенама. Оштро дефинисана обала, са бројним увалама и затонима које формирају потоци и бујице, олакшава чамцима приступ манастирима и скитовима. Таква пристаништа на Светој Гори имају посебан назив «арсанас».
Вековна забрана испаше стоке спречила је ерозију земљишта и допринела развоју густих шума — храстових, кестенових, борових и других, као и разноврсног шибља које додатно отежава приступ овом простору. Уске долине источног дела полуострва користе се за умерену пољопривредну обраду. Обиље и разноврсност флоре Атоса омогућили су му да стекне славу као јединствени «ботанички рај».
Североисточна обала полуострва која гледа у отворено Егејско море, упркос разноликости пејзажа, има прилично равну површину тла. Почевши од најсеверније тачке — удубљења Јериског залива, обалска линија се наставља на север до рта Арапи, са којег се спушта на југ и прати глатку кривину ка југоистоку, формирајући два мала залива. У првом од ових залива налази се пристаниште манастира Хиландар, а у другом — манастира Есфигмен. Између два рта: Светог Луке и Халикије, у окриљу увале Каламици, подигнути су манастир Ватопед са пристаништем, скит Светог Димитрија, као и колибе и келије. Обалска линија наставља своје кретање ка југоистоку, до тачке зване Акрафос, недалеко од које, због благог облика рељефа, налази се густа концентрација манастирских објеката. Западно од манастира Пантократор налази се скит пророка Илије, а северозападно — скит Богородице. Затим је манастир Ставроникита и долина Капсала, манастир Ивирон са скитовима Продром и Светог Пантелејмона, а на 230 м надморске висине налази се престоница Свете Горе — град Кареја. На северу од престонице подигнут је скит Светог Андреја, а на југоистоку — манастир Кутлумуш. Исто тамо, на југоистоку налази се и манастир Филофеј, а мало испод њега — Каракал. Такође у овом крају постоји велики број разбацаних келија и колиба.
Настављајући кретање ка југу, у малој ували може се видети кула напуштеног манастира Амалфинон, а јужније — пристаниште Велике Лавре. Сам манастир је подигнут горе, на пространом платоу. На овој страни полуострва дувају северни и североисточни ветрови који достижу тако невероватну снагу да је ово подручје неприступачно већи део зиме. Ветрови се обрушавају у северни део Свете Горе и, враћајући се кроз клисуре и раседе, добијају катастрофалну брзину. Одлазећи у море много миља далеко, они стварају олује са разорним таласима. И поред овако не баш најповољнијих климатских услова, на једној од малих висоравни овог дела полуострва вековима стоји и цвета један од најстаријих манастира Свете Горе, Велика Лавра.
Југозападна страна, окренута према Сингитичком заливу, доступна је само југоисточним ветровима, који, међутим, имају изузетно незнатан утицај на увале Свете Ане и Дафне. Клима у овом делу полуострва је знатно блажа, а морски саобраћај ретко је у прекиду, али је рељеф овде наглији и неравномернији.
Граница са осталим подручјима полуострва Халкидики пролази источно од града Уранополиса, недалеко од Франгокастра. Прво каменита и стрма обала изненада уступа место малим увалама и заливима. У првој од ових увала налазе се пристаништа манастира Зограф и Костамонит, који су, гледано од стране мора, тешко уочљиви, а затим манастири Дохиар и Ксенофонт над којима се уздиже скит Благовести.
У другој ували се дижу величанствена здања манастира Светог Пантелејмона чији се скитови налазе на супротној страни. Даље је главно пристаниште Атоса — Дафне, изнад којег се налази манастир Ксиропотам.
После пристаништа Дафне, слика приморског пејзажа се поново нагло мења, претварајући ивицу воде у неосвојиву тврђаву. Изнад мора висе 4 манастира подигнута на стенама: Симонопетра, Григоријат, Дионисијат и Светог Павла, сваки од њих има своје пристаниште. На југоистоку од манастира Светог Павла налази се такозвани Нови скит, а на северу је скит Светог Димитрија Лаку.
Иза Новог скита почиње сасвим друга територија којом доминира величанствена пирамида планине Атос. Цела обала овде је дивља природа и изгледа непроходно; можда зато у атонској терминологији она је позната као «пустиња». Међутим, овде постоје монашка насеља становници којих поштују строге завете: скит Свете Ане, Мали скит, Карулија, Катунакија, Керасија, одакле почиње успињање ка врху, насеље Светог Василија, скит Кавсокаливијон и скит Светог Јована Претече (Продром). Такође се овде могу видети колибе и келије које се налазе ван граница насеља.
