Монашки живот на Светој Гори

Живот на Светој Гори можда изгледа чудно и несхватљиво, јер је другачији од свега на шта смо навикли на овом свету. Овде све следи један виши циљ — удаљавање од овоземаљског и сујетног и сједињење са Богом.

Светогорски монаси

Монаси Свете Горе су грађани Грчке. Инострани монаси који долазе овамо из других земаља и страни су држављани аутоматски добијају грчко држављанство. Сви монаси су ослобођени војне обавезе.

Замонашити се може сваки православни хришћанин старији од 18 година. Да би то урадио, потребно је да дође у манастир који је изабрао и да се јави игуману како би се изјаснио о својој добровољној жељи да се посвети монашком животу.

У особеножитељним манастирима може се изаћи пред надзорника или управника манастира. У том случају, младић постаје послушник не самог манастира, већ његовог управника. Такође о својој одлуци можете саопштити неком од стараца неке зависне манастирске подручне установе. У сваком случају, од тог тренутка човек постаје послушник.

Искушеништво, према старим традицијама, требало би да траје 3 године, али данас је тај рок две или једна година. Искушеник носи подрасник са кожним појасом и обавља посао који му је додељен. Главни задатак старца или управника манастира је да искушеника припреми за заједнички живот монаха и његову посвећеност Богу.

По завршетку времена искушеништва, ако је искушеник чврст у својој одлуци и његов духовни старац осведочи његов напредак у духовном животу, послушности и учењу, свештеник га позива у храм манастира или зависне манастирске подручне установе, служи молитву и сече му косу у облику крста. Такви монаси називају се расофори и представљају први степен монаштва. Они још увек могу да се врате у световни живот без већих последица. Они који желе могу да наставе свој духовни пут, и ако се марљиво подвизавају добијају званичан благослов и могу примити малу схиму. Расофорни монах улази у царске двери где стаје пред игуманом и изјављује жељу да настави монашки пут. Полаже завете девствености, сиромаштва и послушности, након чега се врши обред пострижења у монаштво.

Сада је монах заувек изгубљен за свет, у знак чега губи своје презиме, као везу са својом породицом, и замењује га именом манастира. Од свог личног имена монах оставља само прво слово.

Три главна монашка завета уско су повезана са три главне врлине: девственост, послушност, сиромаштво. Кршење завета девствености кажњава се губитком монашког чина. Монах се у свему мора повиновати старцу и руководству манастира и беспоговорно испуњавати сва њихова наређења; у случају непоштовања, одређују се одговарајуће казнене мере. Завет сиромаштва односи се на време након ступања у манастир, тј. ако је монах раније имао своју имовину, коју је наследио или стекао на било који други начин, онда за њу ово правило не важи, али се претпоставља да ће монах располагати својом имовином у складу са хришћанским начелима. Уколико монах после монашења стекне или наследи неку имовину, она се, након његове смрти, предаје у својину манастиру.

Пострижење монаха данас има више симболичан значај, али су се раније монаси редовно шишали, а неошишани су остајали само они који су били кажњени због своје непослушности, или путујући монаси.

Трећи степен монаштва је велика схима, она се додељује јако малом броју монаха и углавном њу примају у поодмаклим годинама, јер је она везана са најстрожијом аскезом. Одећа схимника састоји се од аналава (мало четвороугаоно платно са сликом осмокраког православног крста на постољу) и кукуља  (монашки покривач за главу сличан капуљачи). Аналава данас се све ређе носи, а монашка капа се носи стално, и у храму, и у трпезарији.

Монаси који су рукоположени у црквени чин не чине никакву посебну класу монаштва. Рукоположење на Светој Гори могу да приме само светогорски монаси након одлуке свог манастира, али мирјани и монаси са подручја ван Свете Горе такве могућности немају. Рукоположење врши епископ који је овамо посебно за ту сврху позван.

Монашки живот на Светој Гори

На Светој Гори Атонској постоји неколико начина да се одреди време. Кинот, манастири и од њих зависне установе прате стари јулијански календар, док је патријаршија пре око 60 година усвојила ревидирани (реформисани) грегоријански календар.

Што се тиче времена на сату, манастири Ватопед и Светог Пантелејмона, као и државне и световне службе, прате уобичајени овде распоред, када дан почиње у поноћ. Манастир Ивирон рачуна свој дан од изласка сунца, док осталих 17 манастира, као и Кинот, прате византијски сат по коме дан почиње заласком сунца. Наравно, теоретски, ови манастири требало би да померају казаљке на сату сваког дана и сваке недеље, како би могли да рачунају време почев од изласка или заласка сунца.

Дани светогорског монашког живота подељени су на три дела од по 8 часова, од којих је први посвећен молитви, други раду, а трећи одмору. Међутим, неке врсте активности, као што је проучавање светих текстова, могу да трају и више од 8 сати и истовремено буду и молитва, и одмор, и рад. Време за трпезу је обично укључено у време за одмор.

Испод је програм за две врсте манастира, изражен у световним сатима.

Време Свете Горе Атонске. Распоред манастирског живота

Општежитељни манастири

Особеножитељни манастири

Богослужења

Молитва монаха, као и свих осталих православних хришћана, дели се на посебну (самосталну) и заједничку.

Основа посебне молитве је помињање имена Господњег: «Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешнога». У општежитељним манастирима моле се сви монаси који су се за то окупили у главном храму, али у тишини. У особеножитељним манастирима ова молитва се може вршити како самостално, тако и заједнички (на заједничком скупу). Уопште, монаси особеножитељних манастира имају већу слободу. Без обзира да ли се ова молитва врши у храму или у келији, ако је она искрена и чиста, она надахњује душу монаха, уздижући је у трансценденталне висине. То је тиха, исихастичка молитва.

Свакодневне заједничке молитве обухватају молитве у зору, у време ручка, у залазак сунца, у поноћ, као и по сатима: први, трећи, шести, девети и молитве у служби. Све се оне читају ноћу, тј. у време када се мирјани препуштају одмору. У дане празника програм се радикално мења: још више времена се посвећује молитви. На велике празнике, којих има око 50 годишње, предвиђено је 15 часова за непрестану молитву, са почетком у 20 часова и завршетком у 11 часова наредног дана.

Панихида се врши у свим манастирима у време празника или помена великих светаца. Панегирик, или празнична служба, служи се у знак сећања на личности или догађаје којима је посвећен сваки манастир, скит или келија Свете Горе, или на неке од светитеља који су се овде монашили. Постоји више од 240 светогорских мученика и светаца.

Светогорска музичка традиција има своје корене у далекој прошлости и много дугује Јовану Кукузелису који је служио на двору византијског цара, али је, разочаран у световни живот, стигао на Атос око 1300. године. Овде су високо оценили његов музички таленат, а он је компоновао нове мелодије. Овде, на Светој Гори, као ни у једном другом црквеном центру, сачувана је права византијска музика. Њом се баве у неким келијама на крају полуострва. Слушање хорског појања монаха на византијске мелодије је неупоредиво задовољство.

Природно окружење манастирског храма, његова целокупна конструкција, амбијентално осветљење, његове свештене фреске, као и монашко ванвременско схватање живота, уздижу монахе и посетиоце мирјане изнад свега земаљског.

Треба напоменути да монаси посебно поштују Пресвету Богородицу. Сваки манастир може испричати неку своју легенду или предање о невиђеној бризи коју је Она показивала према храму, капели или читавом манастиру. Многи манастири имају Њене чудотворне иконе. Сами монаси Свету Гору називају Богородичиним вртом и сматрају Богородицу њеном царицом. Ово је једина жена за коју на Атосу има места.

Читање

«Пиши, читај, певај, уздиши, ћути, моли се». Многи ходочасници су изненађени и ова изненађења чак и писмено изражавају у својим белешкама, али на Атосу заиста много читају, неки са посебном страшћу, јер је читање једина замена за спољашњи свет од којег су се монаси одрекли. У сваком случај, читање је наставак молитве, баш као и писање. Кад монаси пишу, они се моле; упуштају се у усрдну молитву и када се баве калиграфијом. Треба напоменути да реч «писати» има мало заједничког са лепом књижевношћу, јер би у супротном, сви монаси били врсни писци. Наравно, овде се ради о преписивању књига.

Читање је предвиђено чак и током оброка. У таквим случајевима читају се житија светаца, панегирици и неке друге књиге отаца Цркве. Личне библиотеке монаха увек красе Свето Писмо и дела светих отаца. За монахе није довољно да користе Свето Писмо само у богослужењу, они га проучавају и самостално. Неки знају садржај Старог и Новог Завета напамет. Монаси изучавају и најновија теолошка и философска дела, а само ретки читају књиге другачијег садржаја. Међутим, у локалним библиотекама може се наћи и белетристика. Обзиром да се монашки живот сматра следећом фазом, после световног живота, књижевност која је везана за спољашњи свет престаје да интересује монаха, иако њено читање није забрањено.

Послушање

На Светој Гори сви раде. По правилу, монаси пустињаци из келија баве се пољопривредом, винарством и другим пословима, док се становници калива и исихастиријума баве ручним занатом, на пример, резбарењем дрвета. Неке келије су блиско повезане са уметношћу и постигле велики успех у музици и сликарству.

Служитељи манастира обављају послове везане за све аспекте манастирског живота, као и за богослужења, одржавање реликвија, служење братства и ходочасника, баштованство и неговање дрвећа. Треба напоменути да смањење броја монаха значајно отежава извршење неопходних послова, а повећање броја посетилаца током летњих месеци додатно отежава овај задатак. У том циљу, манастири са малим бројем монаха принуђени су да ангажују мирјане, углавном за спољне послове.

У садашњем општежитељном манастиру постоје следеће дужности (обавезе):

• игуман, надзорник, представник, секретар, библиотекар, дикеј (судија), благајник, ризничар, економ, ђакон, појац, чтец, кандилопалитељ, водич, магацинар, каларит (подрумар), кувар, пекар, лекар, ноћни чувар, шумар, дрвосећа, винар, баштован, гостопримац и други.

Без сумње, мали манастири немају могућност да на свако место именују по једног од монаха, па често једна особа може да обавља више дужности одједном. Сличне дужности (обавезе) су предвиђене и у особеножитељним манастирима.

Трпеза

Строга дијета светогорског монаха није разноврсна; основу атонске кухиње чине хлеб, маслиново уље, вино, маслине и поврће.

Монаси киновијалних манастира и великог броја колиба узимају храну два пута дневно — ујутру и у подне — само неколико дана недељно; у понедељак, среду и петак предвиђен је један оброк дневно. За време поста монаси једу једном дневно током свих његових дана. Такође је вредно напоменути да се храна припрема без употребе уља које је дозвољено само суботом и недељом. Ови монаси никада не једу месо, а рибу једу само у дане великих празника.

Још је строжији пост монаха исихаста. Монашка дијета обезбеђује одржавање потребне физичке снаге, али не и чревоугодије. Монаси особеножитељних манастира, келија и малог броја колиба узимају храну два пута дневно, такође држећи се скромне дијете. Трпеза у манастиру је свештени обред којим се наставља божанска литургија, зато су трпезарије изграђене тако да им је улаз наспрам улаза у главни храм. Монаси улазе у трпезарију један за другим, а главни обавезни атрибути сваке трпезе су молитва, пажња и слушање текстова које чита чтец.

Гостопримство

Сви манастири у суштини су добротворне организације или центри филантропије. Црква је од свог настанка увек показивала бригу за страдалнике.

Упркос чињеници да се Света Гора налази далеко од света, он стално шаље тамо своје представнике. Посетиоци Свете Горе могу се поделити у неколико категорија: они који долазе овамо ради духовног одмора, они који уче, они који долазе из радозналости и обични туристи.

Ова места могу да посећују мирјани мушког пола. Они имају право, ако таква могућност постоји, да живе у било ком од манастира и да остану на Атосу онолико дуго колико им Епистасија (посебна комисија) додели за то, означивши своју одлуку у боравишној дозволи (дијамонитирион). Уобичајени боравак на Светој Гори траје 4 дана. На стални рад овамо могу доћи само православни хришћани. Списак послова који се нуде на Светој Гори није тако дугачак: занатлија, грађевинар, земљорадник, канцеларијски радник. Број радних места је ограничен. Уз посебну дозволу Патријаршије или Министарства спољних послова, омогућен је дужи боравак научника ради истраживања у библиотекама и архивима у црквама и другим објектима.

Иако данас манастири нису толико богати, они су спремни да обезбеде сва неопходна средства како би показали своје гостопримство. Манастири имају чак и посебне зграде намењене гостима, које се зову «архондарики» и у ствари су гостионице. Ходочасници ће одсести баш овде, ту ће им бити понуђено освежење: чаша локалног домаћег вина и неки слаткиш. Овде, у манастиру, они ће се хранити и ноћити. Одавде се може видети сва величина природе Свете Горе, море које се простире испред и бескрајно небо.

Појам гостопримства  је нешто више од само трпезе и ноћења. Монаси воде посетиоце кроз зграде, показују свете мошти, благо манастира и њихове библиотеке. Монаси дају поклоницима оно највредније што имају — своју љубав и бригу.