Административно уређење Свете Горе

Почетком 19. века на Светој Гори постојале су две врсте монашких насеобина: колибе и келије. Колиба је била скромна кућа за једног аскету пустињака. Сматрало се да их треба градити на пустим, тешко доступним и неплодним местима. Неки комплекси колиба су временом претворени у лавре — као што је, на пример, случај Климента, Зигоса и Кареје. Поједине келије такође су могле да се обједине и претворе у мале манастире са 5, 10 или више монаха који су живели у братству према киновијалној повељи, а понекад и у велике значајне манастире.

Историјски податак из сигилијума 883. године у коме се монаси одређују као становници «сиромашних барака» уопште не значи да су све грађевине тог времена биле безначајне и привремене. Изостаје једна занимљива чињеница: у исто време се помиње и нека грађевина од камена, камена «штала», очигледно, за Божију јагњад манастира Колова („λιθομανδρι“), јер келије од камена у то време не би требало да постоје, пошто у том случају морали би се од камена градити и храмови (наисци). Заиста, становници Свете Горе су касније осудили Атанасија, између осталог, за то што је подизао камене грађевине. Али ове осуде се више односиле на претерану удобност него на материјал од којег су се ове куће градиле.

Манастири Свете Горе су у почетку имали неку врсту централизованог уређења које је временом због спољних утицаја могло постати мање изражено или доведено у питање, али је увек било присутно. Монаси, као искушеници једне Цркве, дужни су да једном недељно учествују у заједничкој литургији, као што су то чинили и аскети пустињаци древног Скита, и да помажу у припреми великих прослава. Ове потребе стварају услове који воде ка централизованом уређењу. Наравно, помињу се и пустињаци који су дуго живели у самоћи како би се сами борили против искушења, по узору на Антонија Великог. Ови монаси су живели независно од власти, али су такви случајеви прилично ретки. Њихова светост и претерани аскетизам сматрани су достојном заменом за њихово учешће у литургијама и вршењу светих тајни. Међутим, вреди напоменути да ни једна манастирска насеобина није била неуређена.

Уређење је било присутно и у најранијој фази монаштва, у доба Катедре Стараца. Овакво уређење се сматра наставком претходне, а у следећој фази, препородом монаштва. У Синоду 843. године представнике Свете Горе морала је изабрати једна власт, која је себе називала «Прот». Ова особина уређења Свете Горе у периоду од 9. до 16. века може се уочити свуда.

Доба византијског царства

Свештени сабор или кинот

Управно тело која се у Цимискијеву типику зове кинот, заседа в Кареји. На овом месту је првобитно формирана лавра, која је била задужена за управљање целом Светом Гором, али је касније, доласком других управних органа, ограничена на локални значај. Ова лавра је добила назив Лавра Кареје, Скит Кареје, Протат или Средишња лавра, јер се налази у «средини» полуострва.

У почетку се читава територија полуострва Атос сматрана заједничком. Атанасије Атонски је био први ко је покренуо питање поделе земљишта и обезбедио посебно писмо од цара, које је њему давало право поседовања одређених парцела. Касније, и други су следили његов пример. Дакле, процес преноса земљишта се одвијао или куповином од Протата, или од претходног власника, или кроз развијање нових имања уз дозволу Протата. Кинот Свете Горе, по правилу, није ометао пренос парцела, јер је био заинтересован за повећање броја монаха.

Кинот Свете Горе није показивао посебно интересовање за ширење територија ван полуострва, али је с времена на време додавао поседима Свете Горе и друга земљишта. Први такав пример била је Катедра Стараца. Ова парцела се вековима користила углавном за риболов, развијен у том крају. Међутим, део ове парцеле је постао власништво манастира Ивирон, који га је добио у замену за парцелу у близини Јерисоса, где су се узгајали виногради и где је био хотел за монахе.

Ускоро су се појавиле јасне разлике у поседима кинота и светогорских манастира. Са повећањем броја манастира, укупна површина кинота значајно се смањила, али су, ипак, све неизграђене, као и напуштене насеобине, и даље припадале светом сабору. Током година, цело полуострво је било подељено међу двадесет манастира.

Постојала су три главна управна тела светог сабора: Протат, парламент (синаксис, скупштина) и савет стараца (герусија).

Прот

Функција прота је постојала на Светој Гори још у 9. веку, али је термин «прот» познат још од 6. века, када је игуман манастира на Атосу Теодосије Софроније добио име «прот пустиње». Све док је Света Гора била једна јединствена Лавра, тј. општежиће, на њеном челу је био управитељ, који је заседао у Кареји и имао статус игумана. Формирањем других лаври и манастира, Лавра Кареје је преименована у Средишњу лавру, а њен игуман у проту или првог игумана.

И према првом и по другом уставу Свете Горе, избор прота је требало да се врши у складу са «старим традицијама»; шта се конкретно подразумева, међутим, није прецизирано. У сигилију (повеља са печатом) Патријарха Антонија се помиње да «избор чине јеромонаси и монаси Свете Горе». Након што га изабере локална скупштина, прот је морао отићи у Цариград да би примио хиротонију од самог цара, што је у суштини била само обавезна формалност. Типик Константина Мономаха који је постао други устав Свете Горе такође наређује да се у избору кандидата за ову одговорну дужност мора придржавати старих традиција. Цар је изабранику уручивао (пастирски) штап и пропратну повељу — златну булу (хрисовуљу) која је потврђивала његово право на управљање свим манастирима.

Прот је потицао из реда светогорских монаха, без обзира на припадност неком одређеном манастиру. Истраживачи Свете Горе успели су да прикупе податке о 150 прота у читавој историји постојања овог чина. Без сумње, са поузданим изворима, листа би могла бити много дужа. Није могуће са великом тачношћу утврдити порекло сваког, али су многи од њих били монаси у малим и безначајним манастирима. Вероватно управо због њиховог малог значаја често се ови манастири и не помињу. Чињеница да су проти потицали из тако малих манастира говори да велики манастири нису могли вршити притисак на изборни процес.

По правилу, прот је био посебно истакнут игуман неког од манастира. У Цимискијевом типику трећи потпис гласи «Христодулос игуман прот», што може значити да је овај човек био постављен да врши дужност игумана у манастиру из којег је претходни игуман био позван на службу прота, све док се његов претходник налази на овом почасном месту. Овај занимљиви феномен није дуго трајао, јер је донета одлука да се прот бира и између обичних монаха које је лако заменити у свакодневном животу сваког манастира.

Пример најдужег рада на овом положају је прот Исак, који је 30 година, од 1316. до 1345. године, управљао Атосом. У ретким случајевима, мандат је трајао петнаест или десет година. Научници се слажу да је у почетку, очигледно, ова дужност била доживотна. Дужност економа Протата је трајала 1 годину. Он је био подређен синаксису, који је могао или да продужи овај рок или га прекине. Трајање мандата прота такође је било у надлежности синаксиса, зато су дуги периоди управљања од стране једног лица тако ретки, јер је прот подносио извештај директно парламенту Свете Горе. Често су и сами проти тражили да прекину своју службу због велике одговорности и сложености њеног извршења.

Статус прота је подразумевао посебне и веома важне надлежности: да заступа Свету Гору у свим владиним органима, а посебно пред царем, патријархом, судијом и солунским митрополитом, да стоји на челу савета стараца и председава саборима, да одговара за одржавање манастира, да расподељује приходе од спонзора (донације) и, заједно са старцима, буде правосудни орган, такође он поставља игумана ако сам манастир није у могућности да спроведе такав избор.

Прот је хиротонисао игумане свих манастира, изузев Велике Лавреы, и уручивао им штап, а такође је сносио одговорност за морални лик свих монаха и издавао игуманима дозволу за излазак са територије Свете Горе.

Синаксис

У почетку се термин «синаксис» користио за  општи сабор монаха у циљу служења литургије за време великих празника. У Кареји су, тачно до 972. године, вршена три синаксиса годишње: за Божић, Ускрс и Велику Госпојину, а остало време монаси су живели усамљено. Обично на оваквим окупљањима били су присутни и монаси аскети. Прот Свете Горе је, у одговору на молбу Лава Фоке да се открије идентитет Атанасија Атонског, приметио да би то било најзгодније учинити приликом првог синаксиса за Божић, јер је он свакако требало да присуствује њему.

Цимискијев типик је смањио број таквих сабора са три на један који се одржавао на Успење Пресвете Богородице (Велику Госпојину). Предност баш тог датума (15 август) везана је за погодне временске прилике које су омогућавале кретања монаха унутар полуострва током лета. Поред тога, главна црква Кареје била је посвећена Успењу. Тог дана се међу игуманима свих манастира вршила расподела новчане помоћи од цара, такозвана «рога», у коју су била урачуната средства уштеђена од укидања друга два сабора. Можда се управо у томе крије разлог укидања других заједничких сабора, одржавање којих је било повезано са одређеним трошковима, јер је број светогорских монаха у то време већ премашио 1000 људи. Други разлози су свакако били везани за потешкоће у кретању током кишних и зимских месеци.

Типик дозвољава одржавање ванредних сабора по потреби и уз заједничку сагласност. Заиста, почев од 11. века, поново се помињу синаксиси за Божић и Ускрс, а касније и за друге празнике, као што је, на пример, дан Светог Димитрија Солунског. Међутим, највећи број монаха присуствовао је главном сабору на дан Успења Богородице.

У почетку су главном сабору присуствовали сви монаси из свих манастира Свете Горе, али касније су уведена одређена ограничења, јер у цркву једноставно није могло да стане толико људи. Црква која је била намењена за одржавање седница парламента Атоса и представљала средиште читавог живота Лавре Кареје, била је посвећена Успењу Богородице и у првим годинама свог постојања није била довољно велика, што је, без сумње, изазвало разочарење монаха, али, захваљујући великодушној донацији Лава Фоке, који се нашао на Светој Гори у потрази за Атанасијем Атонским, 964. године добија свој данашњи изглед. На крају ова црква је добила име «Протат», јер је сматрана духовним средиштем прота.

У цркви су се служиле литургије, а административна питања су се решавала у посебној згради. На седницама парламента Свете Горе, невезаним за богослужење, присуствовао је много већи број монаха — често сви становници Атоса. То су били отворени јавни скупови, на којима су могли да присуствују сви — као гледаоци или слушаоци. Право учешћа у доношењу одлука имали су игумани изабраних манастира.

Сачуван је већи број наређења које је Прот издао након доношења Цимискијевог типика, а које су потписали не сви учесници скупштинског заседања, већ само неки од њих. По правилу, то су били игумани манастира, само 10-15 људи. Мономахов типик прописује да се решавањем питања административне природе бави посебна скупштина, коју чини 15 игумана (сваки пут различити), на челу са протом. Овај владин орган није добио никакав посебан назив. Понекад он се назива и «синаксис», али то изазива општу забуну, јер се термин користи за означавање седнице парламента. Понекад се може срести назив «катедра» или различити изрази које садрже реч «старци»: «опште мишљење стараца», «одлука стараца», «часни старци». Термин «герусија», или «веће стараца», се не среће често у изворима, али је, на основу горе наведеног, најбоље би одговарао.

Дужности у парламенту Свете Горе

Службено лице које би требало да буде прво у сложеној хијерархији Свете Горе је секретар. За време Византијског царства, његово присуство у Протату остаје нејасно; међутим, секретар је био у сваком манастиру и имао је посебан положај. Цимискијев типик је потписао и извесни «Николаос игуман и калиграф». Очигледно, пошто је имао право да потпише такав документ, Николаос је служио у манастиру у статусу игумана, али је био и калиграф и секретар Протата. У неким документима може се наћи израз «написано руком ...» монаха. Обично, постојање овог израза значи да је писар био хитно позван, обзиром да су сви документи парламента писани руком његовог званичног секретара, састављани одмах након седнице и потписани од свих присутних који су имали право потписа. Протат Свете Горе био је одговоран не само за расподелу новчане помоћи од цара, већ и за издржавање самог сабора; средства су долазила од добровољних прилога, монастирских дажбина, као и од продаје и закупа келија. Таква финансијска питања била су уврштена у дужности економа. Један од таквих економа, монах Лука, такође је ставио свој потпис у првом уставу Свете Горе — Цимискијевом типику. Према овом уставу, у обавезе економа спадало је и решавање мањих несугласица уз учешће 3-4 игумана из оближњих места где је настао проблем између манастира. Главна брига економа, међутим, била је одржавање Велике Лавре. Мандат на овој позицији трајао је годину дана. Економ је на седници Сабора на дан Велике Госпојине подносио извештај о обављеном послу, затим, ако кандидат то жели, доносила се одлука о продужењу овог рока или се бирало неко друго лице.

Унутар сабора, као и у манастирима, постојала је и дужност надзорника. Први пут се ова дужност помиње у множини у Мономаховом типику. У почетку су била четири надзорника, затим се овај број смањио на три, на два и на крају на једну особу. Надзорници су били одговорни за одржавање реда и решавање спорова, преузимајући на себе неке од обавеза економа. Ова функција је укинута почетком 15. века, а њене обавезе су распоређене на друге институције.

Еклесијарх је био одговоран за одржавање реда у цркви, али су се временом његова овлашћења толико повећала да у 14. веку он ставља свој потпис одмах иза прота, а понекад наступа и као његов заменик.

У 14. веку се појављује и дужност судије, својеврсног правног саветника прота, кога, вероватно, он сам и бира.

Уређење живота на Светој Гори

«Агрос», што се може превести као «поље», је земљиште које се може купити, продати или пренети у посед. Реч «агрос» је дуго времена била синоним за реч «манастир» и чак је била званично преферирана у односу на њу када је било потребно нагласити значај манастира. Наравно, ова реч је имала много већу снагу, јер је у то време реч «манастир» значила мали скит без земљишног поседа.

Неки манастири су несумњиво имали велики утицај и значај, њих су називали «најјачи манастири». Три таква манастира помињу се у Мономаховом типику приликом набројавања њихових привилегија, обично они се налазе на почетку листе: Лавра, Ватопед, Ивирон. Како је растао број оваквих манастира, опадао је значај мањих манастира. Године 1394. било их је 27, а у 16. веку — 20, као и данас. Управо су ови манастири временом прогутали мале скитове и келије.

Како се наводи у документу од 1083. године, игуман манастира бирао се у складу са манастирским канонима на четири различита начина: актуелни игуман својом вољом одређује свог сукцесора, не обазирајући се на мишљење прота; у недостатку сукцесора, братство је бирало игумана кога је одобравао прот; ако братство није могло изабрати достојног, ова дужност се додељивала проту, који је тражио кандидата по целом полуострву; у случају да и прот не пронађе сукцесора, монаси су слали писмо цару, тражећи његову помоћ.

Келија није могла да има сопствени земљишњи посед и налазила се на подручју Лавре Кареје или манастира. На Светој Гори келије су се обично налазиле у близини Кареје или великих манастира; на челу су им били старци, а житељи су били од два до четири монаха. Институција келија је често добијала различите облике. Први устав Атоса, између осталих, потписује и петорица која себе скромно назива «монаси», али уз додатак свог посебног статуса: тројица од њих су презвитери (старешина, старешина монашке заједнице), један је еклисијарх (одговорни за ред у цркви) и један је економ. Сви су они требало да буду старци келија које припадају киноту, али нису под директним утицајем сабора, само повремено тамо обављају своје дужности. Иверци, којима је Атанасије обезбедио келије на територији Лавре, такође нису били под њеним директним утицајем. Са њом су чвршће била повезана петорица становника келије саме Лавре. Као и данас, карактеристична особина становника келија је у томе што они не поседују земљиште. Празне келије, које је сабор додељио манастиру или појединцу, поново су се враћале у власништво сабора. Протат је продао последње келије манастирима 1661. године.

Исихасти су се настанивали на земљама Атоса које нису припадале појединцима или манастирима. Сваки подвижник је могао слободно да се насели на таквој парцели. После три године, сабор му је званично додељивао ту парцеллу у посед. Наравно, и међу исихастима је постојао неки привид организационе структуре; па је један од њих био би презвитер (старешина општине и виши духовник), док би други био одговоран за задовољавање свакодневних потреба монаха.

Аватон Свете Горе

На свим светим местима постоји своја врста аватона (забрана уласка одређеној категорији лица). Манастири су првобитно увели забрану на узнемиравање од стране мирјана, посебно то је важило за жене. Света Гора, која је у почетку сматрана једним јединственим манастиром, такође је била неприступна за мирјане. Међутим, реалност је таква да је веома тешко избећи контакте са мирјанима, а на Атосу било је неопходно да присуствују представници световне власти, радници и трговци.

Забрана уласка жена на Свету Гору важи још од давних времена. У схватањима монаха то је било толико природно и неоспорно да се то први пут, и то узгредно, помиње у писаној форми само у типику Манојла Палеолога из 1406. године. Једина жена која је невидљиво стално присутна на Светој Гори је Богородица. Њој су посвећени многи главни храмови манастира, цркве и капеле на полуострву. Истовремено, на Светој Гори су увек избегавали да цркве посвећују другим светитељкама, па чак и да сликају иконе са њиховим ликом. Изузетак је мајка Богородице Ана којој је такође посвећен чувени скит.

Другу категорију људи који се не могу настањити на Атосу, па чак ни да га посете, чине деца, или «голобради», односно они који због година још не могу да имају браду или бркове. Сви објављени типици, почев од првог, посебну пажњу посвећују баш овој тачки. Јер су многи радници мирјани доводили своју децу на Свету Гору као помоћнике, и овај моменат је уочен и уврштен као посебна тачка у листу забрањених категорија.

Трећа категорија су евнуси, пошто је постајала опасност да је жена прерушена у младића (без браде) или евнуха могла да доспе на Свету Гору.

Испаша стоке на територији Атоса такође је била забрањена, како се не би нарушио мир подвижника. Ова забрана је важила од давних времена, била је потврђена златном царевом булом и много пута се понављала у статутима. Уочена су само два изузетка: манастир Ивирон је могао да напаса стоку на почетку полуострва, где није било манастирских зграда; стока из Јерисоса могла је да пасе на полуострву у случају непријатељске инвазије. Изградња штала и постављање кошница били су забрањени.

На Атосу је било забрањено држање стоке и домаћих животиња. То се, међутим, није односило на дивље становнике животињског света, пошто се њихово кретање не може контролисати. У неким случајевима (као што је случај Велике Лавре) и сами типици су чинили уступке, и на Светој Гори је било дозвољено држати коње, тако неопходне за планинско подручје, бикове и краве. Овај изузетак могао би се претворити у разлог незадовољства других манастира и изазвати забринутост, па је убрзо уведена забрана на држање женки животиња.

Кроз историју Свете Горе кршења ових забрана није било много. Помиње се неколико царица које су крочиле на светогорску земљу. Једна од њих је и Јелена, која је са супругом Стефаном Душаном посетила Свету Гору 1347. године. Други познати случајеви су уско испреплетени са легендама и причама и вероватно су састављени како би још више нагласили да је женама забрањен улаз у Рајски врт Богородице. Гала Плацидија, која је желела да посети главну цркву Ватопеда, није могла да прође даље од припрате, јер је чула глас Богородице како долази од иконе, говорећи јој: «Не иди даље, шта тражиш овде, жено? Иако си ти царица, овде влада друга царица». Мара, доброчинитељка Свете Горе и мајка султана Мехмеда, волела је да сама доноси дарове на полуострво, али и њој је саопштено да је Атос феуд друге царице.

Данас се главна забрана уласка на Свету гору односи управо на жене, јер је евнусима и голобрадим (односно деци) улазак ипак дозвољен, остајла је само забрана њиховог пострига за монаха. Посебна пажња посвећена је одећи оних који посећују света места.

Турска владавина

Унутрашња управа

У првим годинама турске владавине унутрашње управљање пословима Свете Горе било је у хаосу. Везе са централним апаратом власти Византије су заувек изгубљене после 1453. године, као и везе са патријаршијом, за њихово обнављање било је потребно извесно време. Сами светогорски монаси нису хтели да траже покровитеља међу Турцима. Иако је 1452. године забележен случај када је солунски паша сазвао сабор који су чинили прота Свете Горе и епископи Касандрије и Јерисоса да разреше несугласице између манастира Ксенофонт и Зограф, посебног мешања у послови Атоса није било.

Стање хаоса настало је због неспособности манастира за самоуправу и недостатка монаха. Бескрајне инвазије на тло Атоса, отмице монаха, исход хришћанског становништва, одузимање деце, сиромаштво манастира и други негативни фактори оставили су трага на унутрашњем уређењу Свете Горе.

Управљање манастирима

Јачање исихастичког покрета које је довело до повећања броја пустињака, као и повећања броја страних монаха који нису били навикли на киновијални начин живота, допринело је учвршћивању особеножића на Светој Гори. Недостатак монаха је такође био важан фактор који је отежавао постојање великих манастира, за одржавање којих је био потребан већи број људи. Тако је идиоритмија (особеножиће) утврђена не само у Лаври, већ и у другим манастирима Свете Горе.

Чин игумана је престао да постоји, његово место је заузео савет манастира. Уместо прота појавила се епистасија (Свети савет), повећао се број организованих скитова, келија и колиба. Функција игумана захтевала је велику одговорност, коју нису сви монаси пристајали да преузму на себе до краја свог живота, посебно у овом тешком периоду историје. Осим тога, самим повлачењем из световног живота монах покушава да избегне контакт са материјалним светом. У првим деценијама након пада Цариграда светогорски манастири ретко имају игумане, њихове функције углавном обављају други монаси који служе у манастиру, они немају статус игумана, јер без проласка кроз обавезну процедуру избора на овај положају они нису могли да буду рукоположени од стране прота или патријарха.

На седници Светогорског сабора 1661. године, уз учешће представника свих манастира, од 38 присутних, само је 6 именовано за игумана, иако у стварности чак ни ових 6 монаха то нису могли бити, јер се претпоставља да у то време на Атосу уопште није било киновијалних манастира. Заиста, у овом историјском периоду помињање дужности игумана среће се јако ретко и стиче се утисак да су манастири у којима је било особеножиће на неко време постављали једног од достојних монаха за игумана, јер је игуман или проигуман током мисионарског похода могао је прикупити највећи број прилога. Зато се на сабору 1661. године помиње велики број проигумана, али не и игумана.

Овакво стање ствари било је проузроковано тиме што за време турске владавине било је скоро немогуће да, борећи се за опстанак манастира, игуман манастира у једном буде и духовни вођа монаха и лице које је одговорно за све световне послове. Од средине 17. века чин игумана на Атосу потпуно је нестао и поново се појавио у неким од манастира тек 120 година касније. Мандат надзорника манастира обично је трајао годину дана, али је у ствари исто лице могло да обавља ову дужност неколико година. Тако је у манастирима са особеножићем сваки монах био сам одговоран за уређење свог живота, он није добијао одговарајућа упутства од претпостављеног игумана.

Прот и парламент

Дужност проте се сачувала и у периоду после турског освајања, али је рок трајања ове службе смањен на годину дана. Прот је, као и раније, делио власт са Сабором Атонских стараца који се сазивао по потреби. Прот, заједно са сабором, решава несугласице међу манастирима, располаже келијама Велике Лавре и заступа Свету Гору пред представником турске власти — назиром (надзорником). Ако је раније његов главни задатак био да расподели краљеве субвенције између игумана манастира и старешина келија, сада он се састојао у супротном — да убира порезе и дажбине које су установили освајачи.

Заседања Сабора које се често називају велика заседања или свети сабор, наставља да се одвија у континуитету, упркос промени личности учесника, док се прот мења сваке године. У вези са тим, улога сабора је постепено почела да се вреднује много више од заслуга прота. Своју улогу је одиграла и чињеница да у новонасталим условима прот више није имао могућност да иде у Цариград како би био рукоположен од стране патријарха, како су то налагале старе традиције. Наравно, такав пут би могао да потраје неколико месеци, при томе ионако кратак рок службе старешине Атоса био би скоро преполовљен.

Понекад су на Свету Гору долазили епископи који су, повремено, водили седнице сабора. То се нарочито често дешавало у случају епископа Јерисоса. Сасвим је логично да је стално присуство епископа у Кареји изазивало незадовољство монаха, пошто то му је давало овлашћење да се меша у унутрашње послове манастира. Чим је власт проте постајала лабавија или је долазило до прекида у комуникацији са Цариградом, епископ Јерисоса је одмах стизао на Свету Гору. У једном од типика он се назива епископом Јерисоса и Свете Горе. Патријарх Кирил I 1622 године забрањује епископу Јерисоса да «се односи према Светој Гори као да је његова епархија». У истом веку он је основао манастир на обали мора, недалеко од манастира Светог Пантелејмона, и посветио га Вазнесењу Господњем. Патријарх Дионисије IV је 1676. године доделио овом манастиру статус ставропигијалног. Тиме је епископ Јерисоса стекао на Светој Гори још већи утицај, а патријарси му се у својим писмима обраћају као да је он представник врховне власти Свете Горе.

Киновијални начин живота за време турске владавине

Постепено отуђивање Свете Горе од патријаршије, започето 1424. године, наставило се све до средине 15. века и довело до слабљења многих успостављених институција административног управљања. Ни игумани, па ни проти, после заузимања Цариграда од стране Турака, нису имали прилике да дођу у престоницу на рукоположење. Патријарх Јоаким I Атињанин, покушавајући да оживи старе традиције, 1498. године издао је декрет по коме су два представника атонске администрације требало да изађу пред патријарха ради рукоположења.

Патријарх Јеремија II Транос, који је 1573. године боравио у Солуну, сазвао је састанак коме су присуствовали Атонци и александријски патријарх Силвестар, где је одлучено да се Силвестер пошаље на Атос како би на лицу места проценио ситуацију на Светој Гори. Силвестар је одлучио да врати киновијално (општежитељно) уређење у манастире Велика Лавра и Ватопед који су годинама били особеножитељне. Патријарх је сазвао ванредно заседање Атонског Сабора уз учешће прота, старешина и епископа Јерисоса. Резултат овог заседања био је типик (статут Свете Горе) Јеремије II. Овај типик, као и наредне, издао је патријарх као једини преостали покровитељ Свете Горе. Главна тема овог документа била је повратак на старе традиције и киновијално уређење.

Типик је утврђивао општежитељни устав и дозвољавао идиоритмију (особеножиће) само у келијама и колибама. У метосима (поседима који су припадали Атосу ван његових граница) женама је било забрањено да се замонаше, становницима келија било је забрањено да напуштају Свету Гору, на самом Атосу било је забрањено бављење пољопривредом, осим гајења грожђа, жита и пољопривредних култура неопходних за исхрану стоке. Посебне ставке предвиђале су забрану сакупљања кестена за продају, као и фалсификовање исправа о праву својине на земљишне парцеле. Вероватно су, после бројних разарања, многи документи били изгубљени, а светогорски монаси су покушали да их обнове из сећања, што је изазвало пометњу у питању граница манастирских поседа. Монаси треба да живе у слози, миру и љубави.

Због тога је на целој Светој Гори, изузев два манастира, и ван њених граница било поново успостављено општежитељно уређење. Међутим, после 1575. године дошло је до општег опадања у свим областима деловања на Светој Гори, што је последица пооштравања контроле турских власти, као и погоршања економске ситуације и бројних ратова у које су се Османлије уплитале. Овом опадању је допринела и експропријација поседа Свете Горе од стране султана Селима II, пошто су монаси били приморани да позајмљују велике суме новца како би откупили сопствену имовину. Након ових невоља уследило је распуштање Велике Лавре Кареје и укидање дужности прота. Тако да је обнављање општежића на Светој Гори трајало јако кратко.

Свети кинот (парламент)

Последњи познати прот Свете Горе, Калист, помиње се 1593. године, а сви каснији званични документи послати на Свету Гору и упућени проту уопште не помињу никакво име. До 1661. године патријаршија се понашала тако као да је функција прота још постоји, јер званично она није била укинута, али то што се не помиње никакво име говори да је већ после 1593. године Света Гора  остала без врховног управитеља. Наравно, представник турске власти на Светој Гори, који се ту настанио од 1575. године, није желео да се такмичи са локалним властима ко има већа овлашћења. Познати су случајеви када је турски ага (војсковођа) председавао заседањима парламента Свете Горе и помињао се као прот. Ага се није случајно настанио у Кареји у згради парламента, јер су Турци желели да увек држе прст на пулсу и буду у току дешавања на Атосу, где је био присутан њихов надзорник, одговоран за опорезивање и подржавање реда. Укидање Велике Лавре је такође последица политике освајача који су Свету гору и њене манастире поделили на «вакуфе» — засебне поседе које су намењене за верске сврхе и плаћају порезе. Атос је био подељен на 20 таквих поседа, а Велика лавра није потпадала ни у једну од категорија, јер се званично није сматрала манастиром.

Парламент (Сабор) је био задужен за убирање главарине и пореза на земљиште од манастира и за прикупљање бројних казни. Неки манастири су плаћали и порез на стоку, пчелињаке и маслињаке. Тежак терет бескрајних дажбина натерао је парламент да прода своје келије у близини Кареје.

Појам «кинот» познат је на Светој Гори од давнина. 1345. године, када су турски гусари заробили савет Свете Горе који се састојао од четири монаха, на седници парламента била је донета одлука да се таоци откупе продајом једне келије: «Кинот Свете Горе је продао келију...», стоји у записнику са седнице. Управљање Великом Лавром и Атосом било је у рукама председника сабора (кинота) — прота, његових помоћника и савета стараца.

Такав систем управљања био је својствен Светој Гори све до њеног освајања од стране Турака. Број манастира се постепено смањивао све док их није преостало само 20. За одржавање парламента (сабора), манастири су плаћали годишње доприносе према броју становника и приходима. Овим средствима Лавра је покривала трошкове издржавања турских чиновника, њима је плаћала порезе и казне.

Иако је парламент имао и друге изворе прихода, пошто је у 17. веку кинот добио на поклон поседе у Румунији, почев од 1661. године економска ситуација била је прилично тешка. Дугови Свете Горе су се повећавали, издржати такав терет успели су само неки од манастира, међу којима су били Велика Лавра, Ватопед и Ивирон.