Турецкое владычество

Период формирања турске владавине

Атос чува сећања на нападе турских гусара који су почели још од давнина. Међутим, на Светој Гори Турци-Османлије се појављују тек у 13. веку. Путеви и најбоље руте били су им познати од Турака- најамника који су служили у византијској војсци. У 14. веку најезде Турака су постајале све чешће. Каталонска чета, коју су Византинци унајмили за борбу против Турака, често је, уместо да се бори, улазила са њима у договоре да заједно пљачкају грчка насеља. Напади турских гусара помињу се у изворима 1305. и 1306. године, а већ следеће године Каталонци, уједињени са Турцима, пљачкају села на полуострву Халкидикију и манастире на Светој Гори.

1325. године велики број монаха је био приморан да напусти полуострво због непресталних гусарских напада. Атос су напустили и Григорије Синаит са својим ученицима и Григорије Палама, такође у пратњи својих ученика, настанивши се у Солуну. 1340. године Атос напушта и Атанасије; због новог таласа гусарских налета, он се повлачи у Метеоре где подиже манастир Преображења Господњег.

Вреди напоменути да је оснивање овог манастира био први случај изградње манастира на стенама у Метеорима, вероватно, тако нешто се није догодило раније због бојазни монаха за своју безбедност и због повољнијих животних услова на другим местима.

1383. године Турци су успели да заузму грчки град Сер, а потом, после вишегодишње опсаде, и Солун. Истовремено, 1383. године предао се и Атос. Током наредних четрдесет година, власт у царству прелазила је са једног владара на другог. 1423. године Андроник Палеолог је био принуђен да Млечанима преда град Солун, а сам је отишао на Атос, где се замонашио и упокојио се под именом Акакије. Падом Цариграда 1453. године, владавина Турака се учврстила широм целог Византијског царства.

Света Гора током турске владавине

Атос се предао освајачима 1424. године. Велике промене у систему управљања полуострвом постају приметне готово одмах, јер већ 1428. године документ о уједињењу два манастира (Алипија и Кутлумуша) уместо цара потписао је само патријарх.

Занимљиво је да Турци нису послали своју војску на Атос и нису увели тамо никакав управни орган, јер су Светогорци, због свог начина живота, били миран народ и нису представљали никакву претњу за нову владу, штавише, они су следили нове законе и прописе који су им били наметнути. Можда је баш због тога успела да се избегне глобална катастрофа на Светој Гори, јер, по правилу, турска војска је вршила разорне нападе, доносећи са собом разарања великих размера: Турци су палили куће, присиљавајући цивиле да напусте окупиране територије. За разлику од било које друге територије коју је султан окупирао, Атос је најсликовитији пример који доказује да је Османско царство гигантски механизам за прикупљање пореза и испумпавање средстава. Неки истраживачи су тврдили да су Турци наставили традицију византијских царева и дали Светој Гори своје покровитељство, али у стварности нова држава и њени владари не само да нису могли ишта да понуде манастирима, него ни да обезбеде њихову сигурност. На Атос се гледало као на неисцрпни извор пореза, јер се материјална корист извлачила на све могуће начине, легалне и илегалне.

Овакво понашање се у потпуности објашњава верском припадношћу освајача који су исповедали ислам, јер према овом учењу, свет је подељен на муслимане и невернике, који представљају сво зло овога света, и зато морају бити уништени од стране сила добра. Са ретким изузецима, спасење се даровало само у случају када су се неверници потчињавали вољи султана или мењали веру. У овом случају, преживели су се претварали у оруђе рада које је увек доносило користи.

Као потврда послушности, служило је благовремено плаћање свих дажбина и пореза по глави становништва, да би та глава остала на раменима. Економске и друштвене активности становништва биле су органичене услед изолације и пресељавања локалног становништва у најудаљенија и најнеповољнија подручја. Међутим, верски живот локалног становништва мало је интересовао Турке. Иако је било безброј покушаја да се постигне исламизација Грка, обрнути процес –  прелаз у хришћанство – кажњавао се смрћу. Хришћанство није било званично забрањено, али је било непожељно отворено изражавати своју вероисповест; предмети повезани са вером у Христа такође нису смели да се појављују нити да се користе отворено. Било је забрањено звонити у звона и градити нове цркве. Најзначајнији и највеличанственији храмови били су заплењени и претворени у џамије, обнова старих цркава била је дозвољена само уз посебну дозволу султана, што није било лако добити и захтевало је уплату значајних средстава.

Кад је завршена административна подела нових територија Османског царства, Атос је потпао под јурисдикцију Јерисоса, некадашње византијске престонице провинције. Турска војска се сместила у градску тврђаву и одатле надгледала поштовање реда. Солунски владар, паша, или бег, временом се све више мешао у унутрашње ствари Свете Горе, не нудећи ништа заузврат, све јаче стежући каиш опорезивања. Вреди напоменути да је све до 18. века осиромашени Атос мало интересовао Турке, јер осим дажбина, није могао да обезбеди царству никакве друге импресивне инвестиције. Обновом манастира ситуација се значајно мења и на Светој Гори су постављена три представника локалне власти.

Када је султан организовао своју личну војску јаничара у Цариграду 1525. године, у знак своје благонаклоности, предао је територију Свете Горе војницима. Вреди споменути да су се Светогорци надали да ће им сада бити обезбеђена заштита, а бескрајни напади на полуострво ће престати; осим тога, то им је пружило могућност непосредне комуникације са Цариградом. Обративши се војсковођи, Атонци су могли да поднесу захтев или молбу самом султану – не бесплатно, наравно, већ пратећи их богатим даровима и приносима.

Владар Атоса – ага (титула коришћена у Османском царству за грађанског и војног вођу), у почетку се налазио у Солуну, а потом се преселио у Кареју, што, наравно, Светогорци нису дочекали са великим одушевљењем, јер присуство на Атосу страног војсковође друге вере било је у супротности са традиционалним правилима становника Свете Горе. У архиви манастира Светог Павла чува се документ из 1575. године, у којем се наводи следеће: «На Светој Гори живи турски ага са 40 наоружаних људи, који је многе погубио». Овако оштре мере представника нове власти објашњавају се побунама од стране грчког становништва, које нису прерасле у устанак, али су донеле Османлијама велику забринутост. Хиљаде људи погубљено је широм Грчке, како на острвима тако и на копну, у Солуну и на самом Атосу. У другом документу из 17. века, налази се следећа белешка: «У овом месту (Кареја) ага живи са два или три Турчина да би заштитио монахе од насртања других Турака или упада страних бродова. Ага служи две године. Да би га издржавали, монаси плаћају годишње порезе. На дан празника он обилази манастире и скупља богате дарове сразмерне богатству сваког манастира».

Наравно, aга, у пратњи једног секретара и неколико службеника, тешко да би могао да обезбеди заштиту целог полуострва, такође се прилично лоше носио са задатком да стане на пут злоупотребе власти од стране локалних команданата. У ствари, најчешће се дешавало да је ага био у дослуху са гусарима и другим разбојницима, обезбеђујући себи удео у плену. Наравно, да му се није напуштало тако, у сваком погледу згодно, место службе, и ага се на све могуће начине трудио да продужи свој мандат. Поред годишње плате од 2.500 куруша, манастири и скитови су били принуђени да га позивају на своје празнике и дају му богате поклоне. Са таквих празника ага је одлазио са кесама пуним новчића. Сваки корак монаха на Светој Гори морао је да буде праћен и новчаним прилогом.

1769. године Светогорци су покушали да ограниче моћ аге тако што су саставили документ у којем су навели сва његова пуномоћја. То је постало могуће због чињенице да се царство постепено приближавало свом заласку, а солунски владар се све више мешао у стање ствари на Светој Гори. Колико је познато, кућа аге се налазила у Кареји, на тргу. Подрум куће је добро искоришћен и служио је као затвор за прекршиоце и сумњиве монахе. На првом спрату је била оружарница, а на два друга су биле касарне и спаваће собе.

Опорезивање у време турске владавине

Све земљишне парцеле које је добило Османско царство као освајач нових територија, припадале су искључиво турском султану. Без обзира што је султан могао располагати њима по сопственом нахођењу и поклањати одабраним људима, након смрти дародавца или новог власника, право својине на те парцеле се доводило у питање и требало је прибавити нови документ којим се оно потврђује. У складу са уређењем Османског царства, и претходни власници су имали право да откупе ове парцеле. Нису биле поштеђене ни земље Атоса, нова власт их је експроприсала.

Поред других невоља и непријатности које су Светогорци доживљавали током овог доба, на њих је, као неподношљив терет, пала обавеза да плаћају огромне порезе, као што су: порез по глави становништва, порез на коришћење земљишта, порез на доходак, порез на пољопривреду, уље, кошнице и стоку.

Владавина султана Селима I. (1512-1520) била је заиста ужасан период, јер је овај владар покушао да распусти патријаршију, да претвори све цркве у џамије и да све хришћане преобрати у муслимане, кажњавајући смрћу оне који су одбили да промене веру. Цариградску патријаршију спасило је то што је град некада био предат Турцима, а свети закон Османлија забрањује убијање оних који су се мирно предали. Сулејман Величанствени је показао разумевање и 1537. године издао указ по коме су хришћани могли да исповедају своју веру без страха за живот. Султан Селим II. није био у тој мери добро наклоњен и поново је експроприсао земље манастира које су већ једном биле откупљене. Неки манастири су тражили подршку од страних владара, а неки су прикупљали прилоге од обичног становништва; већина њих је, међутим, морала да се обрати јеврејским лихварима за зајам.

Светогорци су се обратили султану, рекавши да ће морати да продају преосталу земљу странцима како би отплатили дугове, а онда да напусте ова места, услед чега ће она пропасти, осим ако султан не пристане да им пренесе право поседовања територије и право њеног коришћења у замену за годишњи прилог у износу од 70.000. На потписивање одговарајућег споразума, у Цариград су стигли представници Атоса, предвођени старцем Ананијом. Нема сумње да су Атонци морали да подмите многе званичнике како би ови последњи лобирали овај указ, али то их је ослободило опасности да по трећи пут изгубе своју земљу.

Због удобности наплате пореза, ова одговорност је додељена Великој Лаври, а одговорно лице је био назир, односно бивши прот Свете Горе, а касније и главни посматрач. Заједно са парламентом он је распоређивао пореске обавезе међу манастирима и убирао порез.

Пирати Медитерана

Као и у другим деловима Медитерана, и на Светој Гори поморским разбојништвом су се бавили скоро све националности које су насељавале регион. Пиратима су се придруживали Турци, Млечани, Шпанци, а од 18. века и сами Грци. Информације о оваквим најездама налазимо у разним писаним изворима и документима, како приватним тако и државним. У појединим случајевима белешке ове врсте писане су руком, преко текста штампаних књига, што је од посебне зањимљивости јер на најбољи начин преносе осећаје онога ко је то забележио. Највише су страдале обале Грчке, јер је већина становништва овде била ненаоружана и неорганизована.

Године 1533. страдао је  манастир Есфигмен. Постоји белешка која датира из те године а сведочи о штети, нанетој манастиру, крађи манастирске библиотеке и заробљавању девет монаха. То што се десило манастиру Есфигмену није био једини случај на Светој Гори, јер Турске власти нису се много трудиле да заштите манастире. Због тога, монаси су морали да преузму одбрану у своје руке и да започну радове усмерени на јачање зидина и пирга. Недостатак становништва на Атосу и то што су многи монаси били одведени у заробљеништво, такође су поједноставили гусарима њихов «посао». У 16. веку почиње велика изградња одбрамбених објеката. Манастирске куле су се опремале оружјем. Ово доба је остало заувек урезано у историју Свете Горе, јер многе иконе носе трагове гусарских мачева, а фреске приказују сцене битака монаха са освајачима и разбојницима.

Између осталих, ту су и иконе светог Варвара Луканског, некадашњег гусара, који је неочекивано добио просветљење и остао у манастиру као монах, када су његови саборници побегли.

Можда то делује изненађујуће, али удео разарања и губитака од самих пирата био је веома мали, јер Атонци су давали значајне своте новца својим «заштитницима» — Турцима. Гласине о приближавању турских трупа плашиле су светогорце, иако су такве вести требало да донесу олакшање. Овај страх је изазван чињеницом да су се турски војници, у броју од 12 до 80 људи, боравећи на полуострву, хранили за рачун манастира и успут их пљачкали. Зато су, сазнавши за приближавање војске, монаси журили да стигну да их сретну на граници са својом територијом и да се откупе богатим даровима.

1638. године једна од група војника је упала на Атос, опљачкала манастире и побила многе монахе. Овај догађај се догодио током смутног доба сукоба између римокатолика и протестаната. Католици стижу и до Свете Горе, где покушавају да приволе православне на своју веру. Две године касније, Атосу је изречена новчана казна од седам хиљада пијастара.

Сто година касније, 1736. године, Турци пљачкају ризницу Велике Лавре, а такође узимају за таоце њеног надзорника и управнике манастира. Старац Теодосије успева, даровима и наговарањем, да све врати на своје место. Неколико година касније, због симпатија софијског митрополита Анастасија према руском народу, Светој Гори је изречена нова новчана казна, овога пута у износу од 40 кеса новчића, од којих је у свакој било по 500 турских куруша. Уследила су и убирања других такси, а крајем 18. века Света Гора је морала да плаћа на годишњем нивоу износ од 60.000 куруша. За борбу против поморских разбојника, непосредно пре грчког устанка, Атос је Турцима платио 80.000 куруша.

Супротстављање Турцима

Помоћ патријараха

У овим тешким временима, прва и главна снага у борби Атоса за опстанак била је брига Васељенског Патријарха. Сада, када више није било византијског цара, а на престолу је седео султан, кога је мало занимао развој монаштва и судбина монаха, једина нада Светогораца била је Патријаршија, иако је и сама пролазила кроз тежак период. Атос је у то време био центар и неугасиви пламен православља, чију светлост је требало одржавати и не дозволити да се угаси.

Јачањем веза између Светог Атоса и Патријаршије, може се пратити утицај ове последње на унутрашње ствари Свете Горе. Овај утицај се примећује чак и у најнезначајнијим питањима, која би раније, под другим околностима, свакако изазвала незадовољство од стране Атонаца. Постоји читав низ докумената из тог времена упућених на Свету Гору из Патријаршије, који потврђују размере интересовања и интервенције. Многи патријарси су имали лични интерес да помогну Светој Гори, јер су и сами дошли из редова монаха, или, напустивши престо, одлазили на удаљено полуострво:

• Генадије II. — први патријарх који је након пада Цариграда, оставио своју дужност, дошао на Свету Гору и скрасио се у Ватопеду.
• Нифонт II. је, пре него што је постављен за патријарха, и сам био Светогорац, служио у манастирима Ватопеду, Пантократору, Великој Лаври и Дионисијату.
• Патријарх Антимије је 1623. године стигао на Атос, где је боравио у Великој Лаври све до своје смрти. На своја властита средства саградио је нову зграду, под чијем се кровом окупљали становници колиба и келија, као и нови монаси.
• Дионисије Вардала, пореклом из имућне банкарске породице, такође је из сопствених средстава пружао помоћ Великој Лаври. Откупио је многа манастирска блага која су била у поседу солунских Јевреја, подигао је кулу, капелу и келије, а поправио и зграде манастира и скитова. Такође је пружио сву могућу помоћ манастиру Ивирону.
• Дионисије Муселим поклонио је своју библиотеку истом манастиру.

Помоћ владара

У периоду изостанка подршке од стране унутрашњег владара, ову улогу су преузели на себе монарси са севера. Србија, Иверија, Влашка, Молдавија и Русија никада нису остављали Атос без помоћи. Од 17. века манастири су почели да добијају у посед метохе (парцеле) који су се налазили ван Грчке. Ова врста приватне својине доносила је приходе који су подржавали постојање манастира. Вреди напоменути да су гласине да је султан Селим I. подржавао манастир Ксиропотам измишљотине, јер Турски султани никада нису показивали забринутост за судбину манастира.

Овај период је забележен у огромном броју захвалних натписа уклесаних у камену у свим манастирима Атоса. Ствара се утисак да Светогорци нису хтели да пропусте име ниједног од својих добротвора, нити једну донацију. Оваква пажња према детаљима објашњава се како жељом самих владара да заувек оставе траг у историји, тако и покушајима монаха да дају пример и привуку нове донације. Обзиром да већина спомен-написа на манастирским зградама датира из овог периода, може се стећи утисак да су оне и саграђене о трошку поменутих владара, међутим, оне датирају из византијског периода, када цареви нису тежили да своје име утисну на сваки саграђени објекат. Такође за време Византијског царства, помоћ њених владара је често нуђена целом Атосу, а не једном одређеном манастиру, као годишња субвенција, која се потом расподељивала међу манастирима у износу који је зависио од броја монаха и других фактора.

Оданост православног народа

Један од најлепших и најрадоснијих догађаја у животу хришћана под турским јармом био је сусрет са светогорским монасима. Представници једног од манастира, у пратњи монаха, кретали су на пут, поневши са собом делове Часног крста, свете мошти и чудотворне иконе Богородице. Прикупљање донација није била једина сврха оваквих мисија. Главни задатак је био одржавање комуникације између обичних људи и представника центра хришћанства на грчкој територији. Пошто је верницима било доста тешко ходочастити на Свету Гору, Атос је њима сам куцао на врата. Ситни прилози су били скроман допринос, али су људи имали прилику да добију благослов, да се поклоне светим моштима и замоле за помоћ чудотворну икону.

Захваљујући прикупљеним прилозима, Светогорци су могли да наставе да воде борбу за опстанак манастира, а ове скромне своте новца, када се заједно саберу, више пута су помагале монасима у тешким ситуацијама, када је било потребно платити нове порезе или откупљивати монахе из заробљеништва. Неки ходочасници, једном стигнувши на Свету Гору, остајали су тамо да се замонаше заувек. Неки од њих су манастиру поклањали своје земљишне парцеле, а неки су наручивали  да им се насликају иконе.

Жртвовање земљишних парцела на поклон Светој Гори било је посебно популарно на подручју полуострва Халкидикија, близу Атоса. Временом, монаси су успели да откупе од Турака и друге парцеле.

Успон и опадање манастира Свете Горе

Период након инвазије и освајања Грчке карактерише општи пад и разарања. Релативно побољшање стања настало је услед слабљења тираније због унутрашње политике Сулејмана Величанственог, као и помоћи владара земаља дуж обала Дунава. Упркос чињеници да је изградња нових зграда и објеката на Светој Гори била забрањена, захваљујући рупи у закону о рестаурацији старих зграда и издашном миту турским званичницима, током овог периода историје подигнуто је много храмова који су импресивни примери поствизантијске архитектуре.

Овај период је трајао око 80 година, све док 1580. године није почела још једна криза, много озбиљнија од претходне, јер је била везана за недостатак становништва у манастирима. Овај пад је поново трајао око 80 година и завршио се 1661. године примерним  распуштањем Велике Лавре. Следеће деценије, захваљујући бризи патријараха и другог високог свештенства, поново су обележене успоном који је трајао све до побуне Грка. Чак ни страшни земљотрес 1765. године није могао да спречи светогорску ренесансу.

Становништво Свете Горе

Опадање броја становништва Свете Горе после турског освајања било је неизбежно, као и сиромаштво које је потом задесило Свету Гору. У периоду највећег успона, у 11. веку, на полуострву је било до 6.000 монаха. Прилично је тешко проценити број становника у периоду турске владавине, јер у ситуацији општег пропадања, у архиви није било одговарајућих записа. Порез по глави становништва који су Светогорци плаћали Турцима пружа прилику за неке претпоставке које указују на то да је на Атосу у то време боравило 3.000 монаха. Наравно, ово је заокружен број, али ако се претпостави да је Турцима било неисплативо заокруживање у мању страну, онда је становништво Атоса око 1387. године било нешто мање од 3.000 људи. Као што је познато, у одређеним периодима ова цифра се значајно смањивала, док је порез остајао непромењен. Чињеница да порез није повећан говори у прилог томе да се број свакако није повећавао. У попису из 1808. године наводи се бројка од 2.395 монаха.

Сасвим је природно да се, уз општи одлив становништва Грчке са територија које су заузели Турци, смањио и број монаха. Велики број њих се настанио у земљама под контролом Млечана, дуж обала Дунава и у Русији. Демографска катастрофа задесила је Атос крајем 15. века, када становништво Свете Горе није прелазило 700-800 монаха.

Баш тада је примећен прилив словенског становништва на Атос. 13 прота тог периода потписивало се ћирилицом. Представници словенских манастира (Светог Пантелејмона, Зографа и Хиландара),  по свему судећи, су причали грчки, јер су потписивали документе на грчком. Феномен суживота различитих националности и култура може се испратити кроз документа манастира Хиландара, који је био упечатљив пример «двојезичног» манастира на Светој Гори. Представници овог манастира наизменично су бирани и од Грка и од Срба. Упркос јачању словенског присуства, вреди напоменути да су огромна већина монаха свих манастира били Грци. Да би Словен био постављен на руководеће позиције, био је потребан озбиљан разлог – на тај начин је Атос јачао везе са Влашком и Молдавијом, где је службени језик цркве био словенски. Треба напоменути да се словенски потписи појављују истовремено са појавом донација са севера, а њихов број расте сразмерно пруженој помоћи. Помоћ влашких владара није била ограничена само на новац, већ је укључивала и људе, од којих су многи остали да живе у манастирима. Дакле, представници манастира који су потписивали документе на словенском језику могли су и да не буду Словени, већ Власи.

Традиционално утврђен на Светој Гори киновијски (општежитељни) строј живота у манастирима приморавао је стране монахе да се селе у келије и колибе, јер су се они придржавали идиоритмије (особеножитељности). Када су се Грци суочили са потешкоћама у одржавању општежитељног устава и многи од њих су постали пустињаци или су почели да живе у идиоритмији на територији манастира, многи монаси из других држава са задовољством су се селили у манастире.

Почетком 17. века словенско становништво Атоса знатно опада, а нови приливи почињу тек после дужег временског периода. Почетком 19. века нико од представника «словенских» манастира није се потписао ћирилицом.

Средином 16. века на Светој Гори се уочава значајан пораст становништва, повезан са општим побољшањем ситуације на Атосу. У то време је, на пример, у манастиру Григоријату живео 41 монах, а у Есфигмену – 51. Ако се претпостави да су ове бројке просечне, онда је становништво целог Атоса било око 1.500 људи. Криза која је потом уследила донела је са собом праву демографску катастрофу, када је у Великој Лаври живело само 5-6 монаха.

Колико је манастира на Светој Гори

Током успостављања монаштва на Светој Гори, могао се пратити развој великих манастира, малих манастира који су се, по правилу, придруживали већим, као и келија и колиба, организованих као скитови или самосталних.

1393. године помиње се 25 великих манастира који су једини остали од некада импресивног броја манастира, несталих због њиховог распуштања или спајања са другим манастирима. После неколико деценија, на Светој Гори ће остати само 20 манастира који ће доминирати полуострвом. Овај број ће остати непромењен и цела територија Атоса ће прећи у њихов посед, јер на полуострву ниједна друга особа или институција није имала право власништва.

Хијерархијска структура ових 20 манастира се с времена на време мења и учвршћује у 19. веку у облику у коме је позната до данас. У свим документима приоритетни потпис има Велика Лавра, за њом следи Ватопед, а треће место наизменично заузимају Хиландар и Ивирон. Унутрашње уређење манастира тада се много разликује од устаљених традиција Византије, јер општежитељни систем заменила идиоритмија (особеножитељство). Вреди напоменути да овакав начин живота није био критеријум за процену пропадања или иновације, јер постојао много пре овог периода и практиковао се у келијама и скитовима. Осим тога, особеножитељство је допринело повлачењу монаха што даље од свега световног.

Први манастири који су морали да промене своје унутрашње уређење били су највећи манастири – Велика Лавра и Ватопед. Неколико векова касније, у 17. и 19. веку, све већи број манастира ће почети да се враћа у пређашње уређење.

Учешће Свете Горе у борби за независност Грчке

Упркос свим тешкоћама које је Света Гора доживела за време турске владавине, њен дуг је у 19. веку био под контролом, све изгубљене парцеле су враћене, па чак и увећане великодушним донацијама, радила је штампарија и покренуте обимне богословске активности. Нажалост, крајем 1821. године многа од ових достигнућа су била изгубљена.

Света Гора је била неодвојива од православних људи и увек је осећала и доживљавала бол потлачених и увређених. Као што је познато, на Светој Гори није било турске војске, што је омогућило групама грчких побуњеника да се тамо сакрију и пронађу ретке тренутке одмора на сигурном.

Током Руско-турског рата (1730-1740), Атос је са великим ентузијазмом подржавао своје једноверце у њиховој борби против Турака. Освајачи нису пропустили да подсете на своју моћ на полуострву и опљачкали су Велику Лавру. Протеран од стране Турака на Атос, патријарх Серафим II. , отишао је у Русију, што је изазвало невиђени гнев усмерен на Свету Гору.

Крајем 18. века родољубиви покрет на Светој Гори постојао је све јачи, овде се налазило више од 10 пушкарских радионица које су снабдевале побуњенике оружјем и на све начине помагале побуњенике у Македонији. У фебруару 1821. године на Атос стиже истакнути члан револуционарног друштва Грка «Филики Хетерија» Емануел Папас. Његов циљ је, највероватније, био да организује устанак у Северној Грчкој. Смрт патријарха Григорија V. пореметила је ове планове. 16. априла почело је прикупљање средстава за помоћ револуционарима, а у мају је у Протату Емануел Папас био проглашен за вођу војног устанка у целој Македонији. Покушај војног удара на овим просторима био је осуђен на неуспех због недостатка потребног броја војника, али је Турцима било потребно много времена и труда да се боре против Грка, што их је знатно ослабило и омогућило да се пламен револуције распламса широм целе земље.

Од новембра 1821. године, монаси су почели да напуштају Свету Гору, бежећи од бесних освајача и покушавајући да извезу из својих манастира све што је било највредније. Неки од њих су одлазили бродовима који су припадали манастирима, а неке су спасавали бродови који су долазили са острва.

Сво благо Атоса је пажљиво евидентирано и каталогизовано, а затим сакупљено у општем сабору да би се по завршетку битака вратило на своја места у манастирима.

У фебруару 1822. године, три хиљаде турских војника упали су на Свету Гору и починили невиђене злочине: уништили су штампарију, запленили преостале вредне ствари и спалили непроцењиве рукописе и књиге. 1824. године на Атосу је живело отприлике само 500 монаха.

Турци су напустили Свету Гору 13. априла 1830. године и од тада се овај дан на Светој Гори слави као велики празник.