Византијско доба

Промена статуса Свете Горе и њених монашких особина

Византијска држава је, током Васељенског сабора 843. године, са посебном пажњом се поставила према Атосу преко његових представника који су присуствовали овом догађају; међутим, први помен у државном документу датира тек из 883. године. Током наредних 60 година издато је више таквих докумената, што сведочи о посебним напорима светогораца да створе јединствену заједницу и развију посебан статус полуострва.

Први раније поменути документ је сигилиј (повеља са печатом) Василија I. из 883. године, чији садржај доказује да је издат на захтев не само Јована Колова, једине личности чије се име помиње, већ и других Атонаца којима је такође додељен посебан статус. У документу је наведено:

1. Забрана да било ко узнемирава светогорске монахе, био је он генерал или роб.

2. Забрана испаше стоке на територији Свете Горе.

3. Забрана узнемиравања монаха Јована Колова.

Када је на престо ступио цар Лав VI., представници манастира Колова тражили су потврду сигилија Василија I., променивши његов садржај на такав начин да се он претвори у даровницу. Из постојећих извора јасно је да није реч о фалсификовању документа, јер монаси су убедили да се у документ унесу допуне које дају манастиру право располагања земљом околних подручја, како на самом Атосу, тако и ван Свете Горе, и манастира: Мустакона, Кардиогносте, Атанасија, Луке и «Катедре стараца». Овај документ је касније био уништен по царском наређењу, али се његов садржај помиње у другом указу Лава VI. из 893. године, у коме се наводи да је састављен «на почетку наше владавине», тј. 887. године.

Сачувана је копија другог документа Лава Мудрог — потврђујућег декрета. Овај документ укратко описује одредбе и услове првог документа, који се укида, али одлучује, у складу са оригиналним сигилијом Василија Првог,  следеће:

1. Право локалног становништва - лаика да поседују своје земљиште и забрану да се они узнемиравају.

2. Ограничење територије манастира Колова на област Јерисоса, тј. подручје тврђаве Јерисос и насеље Каменон са виноградима и баштама.

4. Све остале области су дефинисане као територије заједничког коришћења.

Златна була цара Романа Првог потврђује декрет Лава Мудрог и налаже забрану опорезивања Атоса од стране епископа, цара и било ког другог лица. Овај документ је издат такође и у име његовог зета Константина VII. и његових синова, у августу 934. године.

У свим горе наведеним документима, укључујући и оне из 883. године, Атос је представљен као правно лице са посебном организацијом и управним органима који имају своје представнике у влади, као и сопствену имовину.

Границе Атоса са суседним територијама, тј. са другим малим и великим манастирима ван његових граница, као и са лаицима Јерисоса, Каменона и других насеља, биле су познате и налазиле се под заштитом заинтересованих лица. Баш због тога горе наведени документи обавезују да се поштују границе, али их не дефинишу. Међутим, између Атоса и тврђаве Јерисос налазе се такозване «уситњене парцеле», тј. земљишта која су напуштена од стране власника у периоду дужем од 30 година и која су прешла у власништво државе. Ова земљишта су подељена, или «уситњена», на парцеле на којима се, након плаћања закупнине држави, могло сејати или које су могле користити за испашу стоке. На ове парцеле су полагали право и Атос и становници Јерисоса, манастира Колова и других манастира. Границе уситњених парцела са тврђавом Јерисос су биле одређене раније, док је јасно дефинисање граница са земљама Атоса остајало под знаком питања. Ако раније светогорци нису имали довољно руку да обрађују ова землишта, и њих је занимала само забрана њиховог коришћења од стране лаика, сада се, са повећаним бројем монаха, јавила потреба за развојем ових подручја. Осим тога, ситуацију је закомпликовала инвазија бугарских породица на ове територије у трећој четвртини 10. века.

942. године солунски владар Тома продао је становницима Јерисоса део уситњених парцела које су граничиле са Атосом. Атонци су поднели жалбу влади, тврдећи да ове територије припадају Атосу. Неслагање се односило на тумачење израза «територија Јерисоса» у документу из 893. године. Према мишљењу светогораца, ова дефиниција је обухватала подручје саме тврђаве, па се тако и предграђе Јерисоса сматрало територијом Атоса, док су становници Јерисоса инсистирали да се овај термин односи на економску и административну јединицу, а границе Атоса налазе се много јужније – испод канала. Званична пресуда коју је донело правосудно тело стала је на страну становника Јерисоса. Цар Роман Лакапин наредио је војсковођи Солуна генералу Катакалону и царском протоспатару Томи Цулу (протоспатар је била византијска титула, која је до и током 10. века спадала међу висока звања) да реши овај проблем и обележи границе спорних територија. Поред митрополита солунског Григорија, у судској расправи о утврђивању граница учествовали су судија Зотос и гувернер Тома. Обе стране – Атонци и становници Јерисоса – потписали су одговарајући споразум под називом «Безбедност и подела», који датира из 15. марта индикта (индикт показује која је година у низу унутар пореског циклуса од 15 година у позном Римском царству), односно 942. године. Уз општу сагласност, Тома је био одређен да на лицу места надгледа спровођење ове пресуде.

Зањимљива чињеница: овај документ је потписало пет представника Јерисоса, три игумана манастира који се налазе око Јерисоса и четири Атонца. Тома је обележио границе камењем и посебним дрвећем, а издао је и декрет о «ограничењу», који је касније изгубљен, али је његов садржај познат из извештаја који је он сам послао цару.

Према Томином извештају, земље «према Зигу» остају власништво Свете Горе, што значи да су границе биле изван Зига, али на малој удаљености од њега, јер окарактерисани су као «малобројни и бескорисни», док су мештани, царском уредбом, добили од манастира Колова плац од 2.000 модија. Плац из дела «уситњених парцела» који се налазио између ове линије и границе Колова и других манастира владар је продао локалним лаицима, такође им је дао и повељу којом се потврђује право власништва, док су светогорци јасно означили своје границе. Овом уредбом је признато право власништва Атоса на територије које се налазе јужније од лаичких, а локалном становништву је било дозвољено да напаса стоку у оближњим областима, па чак и ван граница, у случају угрожавања националне безбедности и то само уз дозволу Атонаца, без права на постављање обора и кошница.

Наредне 943. године поново је обављена подела граница, јер је очигледно да једна од страна довела у питање рад контролора овог процеса, због чега овај пут он није учествовао у њему. У складу са царском уредбом, генерал Катакалон, у пратњи митрополита солунског Григорија и судије Зотоса, допутовао је у личну посету региону Јерисоса да обележи нове границе, које су се, међутим, поклапале са границама Томе, како је назначено у одговарајућем документу. Граница се кретала од дубоког канала прекопута старих палата Амулијани и уздизала се према пољима Свете Кристине, где је постављена ограда од камена  (очигледно да је то тачно пре годину дана урадио Тома), настављала се дуж још једног канала, пењала се на брдо, спуштала се у нама непознату «Глобудзидзу», настављала у правцу старог резервоара за скупљање кишнице, одатле – у правцу древне камене грађевине Колова, која се сада налазила у границама Свете Горе, а одатле равницом и преко новог превоја силазила до мора. Копија документа је достављена заинтересованим лицима.

Поставити границе на основу овог документа је прилично тешко. Без обзира на то да чак и наизглед тачна ознака – дубоки канал прекопута старих палата Амулијани – ипак је помало замагљен оријентир, мора се признати да се ова граница поклапа са данашњом границом, која пролази поред Сингитског залива код Франкокастра. Пошто је у наредним вековима није било покушаја ревизије граница Свете Горе, опште је прихваћено да се оне још увек поклапају са границама које је успоставио генерал Катакалон. Као што је раније поменуто, Атонци су касније успели да прошире своје територије, додавши парцелу од Зига до Провлаке и од Провлаке до Јерисоса. Манастири саграђени на тим парцелама увек су себе приписивали Атосу и на крају су прешли под управу манастира Свете Горе: Колова и Ивирона (986 г.), Велике Лавре и Гомата (989 г.) итд.

Подизање великих и малих манастира

10. век је означио почетак посебног процвата монашког живота на Атосу и постао је доба преображаја светогорске културе услед општег успона и просперитета политичких и духовних снага Византијског царства за време Македонске династије. Многи истраживачи се можда не слажу са овом тврдњом, али, очигледно је да у оквиру општег успешног развијања околних спољашњих фактора напредује и монаштво. Посебан услов који је олакшао даљи развој Атоса било је избављење од арапских гусара након ослобађања Крита од стране Нићифора Фоке и глобалног чишћења Медитерана од разбојништва на мору. Бугарска инвазија са севера није ни на који начин утицала на Свету Гору.

Нићифор Фока је, без обзира на благонаклоно расположење према монасима, донео уредбу којом се забрањује прелаз земљишта у власништво манастира, јер је за државу то било неисплативо. Уредба Василија II., којом је поништена претходна одлука, одредила је даљи развој и јачање институције монаштва. До тог тренутка су постојале само колибе и келије исихаста, од којих су неке претворене у мале манастире, али без права на поседовање земље, јер је цела територија припадала Великој лаври.

Од средине 10. века полако се појављују велики манастири, који постепено стичу своје поседе, примајући их на дар од Велике Лавре или по царевој хрисовуљи. Тако су стари мали манастири и нови велики, по угледу на Велику Лавру, почели да граде монументалне камене конструкције, пристаништа и пирг-куле за заштиту од потенцијалних инвазија.

Све док на Светој Гори није био успостављен јасан број манастира, средином 16. века, поступак оснивања новог манастира био је прилично једноставан. Током петсто година познате историје Свете Горе, од средине 10. до средине 15. века, постојале су стотине великих и малих манастира, активних и, како је време протицало, пропалих.

Постоји списак неколико ових манастира, који је дат у наставку.

Списак манастира

• Агион Пандон (Свих Светих). Овај манастир, прилично кратке историје, основао је монах Кир Мелетиос, а помиње се у вези са чињеницом да је 1445. године Јован VIII. поклонио овом манастиру пшеницу и поврће са острва Лимноса. Две године касније, Теодор Ласкарис II. приложио је манастиру једну од зграда које је поседовао у Цариграду.
• Агиопатит. Стари манастир у области Кареје; након што је остао празан, предат је манастиру Ихтиофагу, али је убрзо постао власништво Протата, а касније, 1200. године,  предат је манастиру Алипи у замену за плац.
• Агион Апостолон (Светих Апостола). Постоји документ датиран из 1071. године, који су потписали игумани два манастира Агион Апостолон, који су имали одговарајуће титуле. Такође, два манастира са овим именом јављају се 1198. године у документу манастира Хиландара. Из података ових и других писаних извора произилази да је постојало најмање пет манастира посвећених Светим Апостолима:
• ​Агион Пандон (Свих Светих). Овај манастир, прилично кратке историје, основао је монах Кир Мелетиос, а помиње се у вези са чињеницом да је 1445. године Јован VIII. поклонио овом манастиру пшеницу и поврће са острва Лимноса. Две године касније, Теодор Ласкарис II. приложио је манастиру једну од зграда које је поседовао у Цариграду.
• Агиопатит. Стари манастир у области Кареје; након што је остао празан, предат је манастиру Ихтиофагу, али је убрзо постао власништво Протата, а касније, 1200. године,  предат је манастиру Алипи у замену за плац.
• Агион Апостолон (Светих Апостола). Постоји документ датиран из 1071. године, који су потписали игумани два манастира Агион Апостолон, који су имали одговарајуће титуле. Такође, два манастира са овим именом јављају се 1198. године у документу манастира Хиландара. Из података ових и других писаних извора произилази да је постојало најмање пет манастира посвећених Светим Апостолима:

1. Ксирокастро
2. Домети
3. Глосион
4. Климент
5. Алипи

• Кир Атанасија. Према писаним изворима, манастир је био посвећен Пресветој Богородици. У Мономаховој уредби помиње се извесни Петрос — «игуман манастира Кир Атанасија».
• Атоса. Манастир Атоса, према истраживањима, је Велика лавра Кареје.
• Алипи или Алопу. Највероватније је добио овај назив по имену оснивача - Алопа. Манастир се налазио у предграђу Кареје, поред манастира Анапавса; у писаним изворима помиње се 1048. године, у вези са потписом његовог игумана Нићифора. Пошто је овај манастир био посвећен светима Петру и Павлу, понекад се помиње под овим именом или под именом неког од апостола, међутим, у неким случајевима се може наћи и назив «Свети Апостоли». Име Алопу је на крају трансформисано у Алипи и баш под тим именом манастир је постао познат, јер је дао Светој Гори неколико значајних владара (Првих). 1428. Године Алопу је спојен са манастиром Кутлумушом према сигилију патријарха Јосифа II. Касније је овај манастир претворен у келију Светих Апостола или Карпуз.
• Амалфићански. Припада Великој Лаври, каснији назив — Морфону (Молфину).
• Анапавса (Анапавси). Помиње се у писаним изворима 11. и 12. века. 1257. године, због пропадања, манастир је претворен у келију и предат игуману Алипију Теофану. Повративши самосталност, у првој половини 14. века, манастир је поклонио Светој Гори Исака - Првог са најдужим роком служења (1316-1345), који га је 1329. године припојио манастиру Кутлумушу.
• Светих Бесребреника. Такође се помиње у Мономаховој уредби 1045 г., потписом његовог игумана Германоса.
• Хаџијованов. Помиње се у декретима Лавре из 1012. и 1016. године. У другом декрету се наводи да се манастир Јована Претече (манастир Продром) назива и «Хаџијованов». У декрету манастира Ивирона из 985. године помиње се игуман манастира Јован Хаџијован. Овај манастир, саграђен јужније Ивирона, 1016. године објединио се са манастиром Светог Илије и касније је носио двојно име, као, на пример, у декрету Филотеја из 1087. године: «Хаџијованов манастир или Агиоилит».
• Ванидзис (Ванисис). Овај манастир је више пута улазио у расправу са манастиром Зографом, којем је и припојен 1746. године.
• Василиу. Ово име су носили, у најмању руку, три манастира на Светој Гори:

1. Блаженог Василија Калаврон
2. Светог Мученика Василија Харондос
3. Василијеве пирге

• Вулеутирија. Налазио се између манастира Свете Ане и Новог скита и био је посвећен Богородици. У архиви Ксиропотама постоји документ који каже да игуман Лавре Теодорит и остали обећавају да неће покушавати да заузму овај манастир. Међутим, монах Лавре, Јевстратије, наследио је «Вулеутиријеве Пастире» од претходног игумана. У документу из 1010. године стоји да се ово «наследовање» догодило у «давна времена» и да је у то време Пастир служио «педесетогодишњицу» као игуман манастира. Дакле, овај манастир је морао постојати од средине 10. века или раније. Истим документом за игумана Вулеутирија поставља се Јевстратијев нећак. Манастир је одиграо важну улогу у историји Атоса, упркос свом тешком положају, заузимајући место између два велика манастира, Ксиропотама и Велике Лавре, којој је на крају и припојен.
• Галеагра (Калиагра). На територији Галеагра налазило се пристаниште Лавре, изнад којег је основан манастир Јована Претече Галеагра. Очигледно, ово је био један од најстаријих манастира, јер је његов игуман Лука 1036. године у свом тестаменту помиње низ својих претходника: Калиника, Јевстратија, Никона и Јована, који се сматра ктитором манастира. Касније је манастир припојен Кутлумушу.
• Георгиу. Под овим именом су позната четири манастира:

1. Светог Георгија Зограф
2. Светог Георгија Ксенофонт
3. Светог Георгија Калиграф
4. Кир Георгиу

• Гомат. Поред манастира Гомата, који је постојао у области Јерисоса од 942. године, забележено је и постојање истоименог манастира на Светој Гори (Гомат, Гемат), посвећеног, као и у првом случају, Пресветој Богородици. Први спомени овог манастира датирају из 1009. године, а затим се јављају прилично често све до 14. века, када је он био претворен у келију манастира Алипи, а потом, заједно са њим, припојен манастиру Кутлумушу. Касније је ова келија добила назив Мегали Панагиа.
• Светог Димитрија. У 9. веку, како следи из документа 1048. године, потписаног игуманима манастира Светог Димитрија, постојала су најмање два манастира са овим називом:

1. ​Светог Димитрија Скилоподар
2. Светог Димитрија Зиг

• Доротеја. Налазио се на простору данашњег манастира Пантократора.
• Јефтимија. Простор поред пристаништа Платеос Први Свете Горе је предао Атанасију Лавре, али је касније Јефтимије овде формирао самостални манастир, који је касније припојен Хиландару.
• Зелијан. Манастир се налазио изнад манастира Ксенофонта и поред манастира Макригенос. Очигледно, овај манастир је настао из другог манастира који је раније ту постојао, Кадзари, као резултат преноса Јефрему парцеле под називом Зелијан од стране игумана Антонија. Можда се он касније ујединио са Кадзаријем, јер се у документу Првог Павла из 1083. године пише: „Кадзари или манастира Зелијана“.
• Зиг. По свему судећи, манастир је постојао још пре 991. године, када је његов игуман Никон потписао једну од уредби Лавре. Највероватније он се налазио у подножју планине. 1199. године припојен је манастиру Хиландару.
• Светог Илије. Налазио се поред манастира Филотеја. Одлуком игумана Николаја 1016. године припојен је манастиру Хаџијовану. Касније је прешао у посед манастира Филотеја, док коначно није био предат Великој Лаври и постао део Милопотама.
• Пророка Илије. 1169. године Мелетије потписује указ о преносу манастира Солун Ксилургу као «игуман манастира Светог пророка Илије», тј. манастира који није манастир Светог Илије или Папе Илије. Овај манастир се налазио недалеко од данашње престонице полуострва. У каснијим документима постоје и друга његова спомињања, све док 1397. године манастир није прешао у посед Кутлумуша у статусу келије.
• Богородице. Указ Мономаха из 1045. године потписују игумани двају манастира са истим називом. Међутим, то изгледа јако логично, јер је и сама Света Гора увек сматрана земаљским поседом Божије Мајке, и многи манастири су били посвећени баш Њој:

1. Лавра Кареје
2. Кир Атанасија Милеон
3. Амалфићански
4. Ватопед
5. Вулеутирион
6. Гомат
7. Ивирон
8. Калафат
9. Калон Герондон
10. Катадемонон
11. Климент
12. Лутракин
13. Кир Павла
14. Полит
15. Ксирокастро
16. Ксилург
17. Равда
18. Кир Сисоја
19. Стровилеја
20. Тавлас
21. Филотеја
22. Хиландар

• Солун. Или  Светог Пантелејмона.
• Јеропатор. Појављује се у 11. веку, али се убрзо припаја Ватопеду (1071. године).
• Ихтиофаг. Овај древни манастир био је празан пре 1233. године и предат је Алипију. Поново се јавља као самосталан манастир, касније 1316. године, али је 1325. године овај манастир коначно припојен Алипију.
• Јоне. Појављује се у писаном извору из 1169. године, а након тога доста често и у другим документима Свете Горе. 1330. године то је још увек био самостални манастир, који је представљао игуман Нифон, али се 1369. године манастир већ помиње као келија Кутлумуша. Вероватно посвећен Јовану Златоустом, овај манастир, који је постао келија, касније је предат Алипију.
• Калаврон. Манастир је био посвећен Василију Великом, али је своје име добио по ктитору манастира Василију Калимерису Калвросу, који је поклонио манастир свом сународнику Вартоломеју (Василију), оснивачу манастира Богородице Водитељке (Одигитрије) Росано, када је стигао у Византију 1118. године.
• Каламити. Један од докумената манастира Ивирона из 1015. године потписује монах Ђорђе Каламит, који је можда потицао из овог манастира. Манастир се налазио недалеко од Ватопеда и касније је постао његово власништво.
• Калафат. Постоји документ који датира из 1057. Године, у коме се помиње извесни «Јаков Калафата» из манастира посвећеног Богородици. Осам година касније, Јаков је пренео манастир у власништво Лавре, под условом да за собом задржи право боравка у овом манастиру. Очигледно је да је манастир убрзо повратио своју независност, пошто је 1101. године његов игуман Дамијан поново поклонио Калафат Лаври, овога пута дефинитивно.
• Кали Амос (Кале Амудес). Налазио се на Ватопедској равници, поред Каламитија и Катадемонона. Још пре 1301. године постао је власништво Ватопеда.
• Калиграф. Декретом из 1051. године манастир Светог Георгија Калиграфа, који се граничи са Зографом, Констамонитом и Дохијаром, постаје власништво манастира Зографа. У то време на Светој Гори је било много калиграфа, али је очигледно реч о Николају, који је потписао Цимискијев декрет. 1345. године манастир је прешао у власништво Дохијара.

• Калика. Претпоставља се да је оснивач овог манастира могао да буде монах Петар Каликас. Посвећен спаситељу, он се налазио на северној страни Атоса поред Есфигмена. 1141. године игуман овог манастира предао га је манастиру Филотеју, који га је 1154. године заменио за манастир Халда, који је припадао Великој Лаври.
• Катадемонон. Овај манастир се налазио на северозападној страни Ватопедске равнице и био је посвећен Пресветој Богородици. 1034. године игуман манастира Герман и његов брат Петар продали су га Есфигмену.
• Кацарис. Назив је добио по имену ктитора, али је био познат и као манастир Христа Спаситеља. Налазио се на западним падинама Свете Горе поред Ксенофонта. Средином 14. века, напуштен је због турских напада и предат манастиру Пантелејмона.
• Колициј (Колици). Писани извори помињу монаха Колиција, којег су почетком 11. века заробили арапски пирати заједно са оснивачем Дохијара Јефтимијем.
• Ливадогенис. Налазио се у близини Кареје и у 14. веку је предат манастиру Ивирону, а његове поседе – Ставроникити.
• Макри. Ктитор овог манастира је највероватније био Антоније Макрос. Касније манастир је претворен у келију Успења у Кареји, Кукузели, у поседу Велике Лавре.
• Макриген. Први пут се помиње у 11. веку, наставља да постоји неколико векова, јер су позната имена најмање 11 његових игумана, све до 15. века. Налазио се између Ксенофонта и Пантелејмона.
• Моноксилит. Очигледно, један је од најстаријих манастира, јер је већ крајем 10. века био напуштен и 996. године предат у посед Лавре. 1560. године передат је Дионисијату.
• Николаја. Током вишевековне историје Свете Горе појављивало се много манастира који су носили ово име, јер су били посвећени Светом или Блаженом Николају. Да би се ови манастири некако разликовали једни од других, додељивано им је друго име, по правилу, то је било име ктитора сваког конкретног манастира.

1. Светог Николаја (Торнари)
2. Светог Николаја Григоријат
3. Светог Николаја Дохијар
4. Светог Николаја Ксироријаки
5. Светог Николаја Пафлагон
6. Светог Николаја Рахи
7. Светог Николаја Скамандрину
8. Светог Николаја Шкорпија
9. Светог Николаја Ставроникита
10. Светог Николаја Трогалас
11. Светог Николаја Хрисокамари
12. Блаженог Николаја

• Ксирокастро, Богородице Умиљеније. Један је од најстаријих манастира Свете Горе, налази се на југозападу од манастира Зографа, недалеко од пристаништа Кастамонита. За време турске владавине предат је Зографу.
• Ксилурго. Налазио се између Ватопеда и Пантократора, вероватно, на простору данашњег скита Вогородице.
• Омологитон. Други назив — Светог Акиндина, по имену првог исповедника који је мученички пострадао од персијског цара.
• Пифара. Очигледно да је овај манастир основао Тома Пифар који је 985. године дошао код цара Василија II. као представник Свете Горе. Пошто се овај манастир налазио у регијону Кареје, касније је предат Великој Лаври.
• Равда (Равдухо). Манастир се налазио на југоистоку од Кутлумуша и на истоку од Кареје. Касније се појавио и скит Равда, и на скуповима су већ присуствовала два представника. Позната су имена многих игумана овог манастира, а неки од његових монаха су добили високе позиције у Протату. Данас то је келија Пантократора, недалеко од Кареје која носи име Ваведење у храм Пресвете Владичице.
• Кир Сисоја. Сматра се да је овај манастир, који је такође посвећен Ваведењу Богородице у храм, основао Кир Сисоје. Највероватније, он се налазио близу манастира Ксилург и Шкорпија.
• Скилоподарис. Један је од манастира, посвећених светом Димитрију, познат је и под именом Кинопод.
• Спаситеља. На Атосу је било више манастира са именом «Манастир Спаситеља» или «Христа Спаситеља», или «Христа»:

1. Спаситеља Кареје
2. Доротеја
3. Есфигмен
4. Захарије
5. Калика
6. Кутлумуш
7. Пантократор
8. Пирг
9. Саравари
10. Симонопетра

• Четрдесет мученика. Осим манастира Ксиропотама, четрдесеторици мученика био је посвећен и манастир који се налазио лево од пута који је водио из Ивирона у Кареју. Касније је овај манастир припојен Ивирону.

Становништво Свете Горе

Пратећи историју Свете Горе, може се испратити и настанак и нестанак многих њених манастира. Густина појаве нових манастира поклапа се са периодом духовног, економског и културног процвата Атоса и Византијског царства у целини. Постоје два најповољнија периода, сваки је у дужини од по 80 година, од којих један пада на 980-1060. године. Граде се на стотине самосталних манастира, који активно учествују у друштвеној организацији. Тада крећу и процеси преузимања једних манастира од стране других и процеси спајања манастира. У наредних осамдесет година (1290-1370) број манастира се донекле смањује, али наставља да броји на десетине. Процеси припајања и спајања настављени су све до 16. века, када је остало само 20 манастира.

Осцилације броја становника поклапају се са трансформацијама манастира, које је прилично тешко пратити. 972. године Велика Лавра је, према Цимискијевом типику, обезбедила два монаха за пратњу игумана, а укупан број искушеника требало је да достигне 120 људи. У Ксиропотаму њих је било 40, а у преосталих четрдесет манастира по 15 монаха. Тако је укупан број монаха Свете Горе достигао 1000 људи. Отприлике 1020. године, када је написано прво житије Атанасија Атонског, постоји писано помињање броја становника Свете Горе. Овај текст говори о три хиљаде монаха. У Мономаховом типику из 1045. године спомиње се да је у Великој Лаври било 700 монаха, у Ватопеду и Ивирону по 450 монаха, а у осталих 180 манастира у просеку по 20 искушеника. Сходно томе, становништво Атоса је средином 11. века достизало 6.000 људи.

Касније се становништво постепено смањивало, а за време турске владавине, почев од 15. века, смањило се до 1.500 људи.

Византијско доба

13. век је постао судбоносан за Византијско царство. Овај живи организам, који је са таквом пажњом сачувао и проширио по целом свету делиће грчке културе, са великом вером и хришћанском љубављу, упркос свом вековном постојању, наставио је да живи. Оштри напади и претње које су стизале са свих страна света нису могле да сломе велику државу. Византијско царство је и даље било тврђава која је чувала духовна богатства читавог човечанства.

Ова тврђава се први пут пољулала када се њеним непријатељима придружили народи Западне Европе који су се налазили под њеном заштитом. Тако је цар свих градова – Цариград, први пут за деветсто година, из престонице једне државе, прво римске и паганске, а потом претворене у византијску и хришћанску, 1204. године био освојен од стране непријатеља.

Разарања у Византијском царству, изазвана Четвртим крсташким ратом, одразила су се и на стању ствари на Светој Гори. Сама чињеница да се током двеста година променило десет владара била је својеврсна аномалија, необична за државу. Током истог периода, кренули су и непрекидни напади пирата и других освајача, који су наносили непоправљиву штету. У 14. веку, под заштитом царске породице Палеолога и Патријаршије, Атос је поново достигао свој врхунац.

Резултат крсташког похода на Византијско царство било је подпадање Атоса под власт латинске солунске државе. Грчки народ Македоније и Тракије постао је поданик Бонифација I. Монфератског, који је постављен за краља Солуна.

Током трајања франкократског периода (1204-1221), нема никаквих помињања проте Свете Горе, из чега се може закључити да је овај положај укинут, јер се он подржавао влашћу византијског цара, који је збачен са престола. Из историјских извора сазнајемо да је управа Атоса прешла у руке извесног епископа Севаста, уз благослов папе Инокентија III. Епископ је имао статус чувара Атоса, док су сами Атонци нерадо поздрављали такве промене и можда се зато његова резиденција налазила ван граница монашке државе – у месту које је до данас задржало назив Франкокастро.  Користећи свој положај, нови епископ је обезбедио франачким грофовима неометан приступ Светој Гори са циљем разарања манастира, од чега је вероватно и сам имао неке материјалне користи.

Атонци су одлучили да се обрате латинском цару Византије Ерику I.  (1206-1216) како би он предузео мере за заштиту Свете Горе, али он није могао да пружи никакву помоћ, јер према западноевропској хијерархији, Света Гора је припадала сфери утицаја Папе Римског. 1214. године Папа је послао писмо представницима Атоса, у којем навео да је од својих повереника сазнао да је извесни непријатељ цркве (Севаст), као неки пират, саградио себи тврђаву и пљачка благо манастира, претећи монасима. На крају је, указом Ерика I., епископ је протеран, а светогорци су заувек остали захвални овом владару. Сам Папа је овако говорио о Атосу:

«Ваша Гора, украшена са три стотине манастира и народом светих мужева који носе велико духовно богатство, заиста је света земља, дом Господњи и капија у небо. Зато је толико воле многи народи и штите је епископи и владари.»

Следећи папа Хонорије III. имао је сасвим другачији став, када је 1223. године својом одлуком наредио да се Атосу одузму његове земље ван Свете Горе. Срећом, већ од 1221. године, Атос је био под покровитељством будућег владара ових места Теодора Комнина Дуке и није му више било потребно заштитништво Папе.

Владар Епирског царства Теодор Анђел, који је сам себе прогласио за цара, окончао је латинску владавину у Грчкој, поставио је свуда епископе Грке и све уредио по свом нахођењу. Баш у том периоду неоспорни владар Свете Горе поново постаје протос.

Теодорова владавина није дуго трајала, пошто га је 1230. године заробио бугарски цар Јован Асен, а престо је прешао његовом брату Манојлу Анђелу, који је био ожењен ћерком истог Асена. Јован Асен је одмах након победе посетио Свету Гору и, испуњен поносом, великодушно делио дарове манастирима, посебно Великој Лаври. Његов задатак је био да паметно постави своје људе на кључне позиције Грчке цркве.

Светогорски архиепископ Србије Сава оштро се противио јачању бугарског присуства и утицаја на Светој Гори. Осим тога, ни сами монаси нису дангубили, окупивши више од 3.000 Атонаца у Кареји да искажу протест против наметања страних правила. Проблем је решен на састанку између грчког и бугарског цара на венчању њихове деце, када је одлучено да се више не меша у ствари Атоса. Бугарска патријаршија, као ни епископ Јерисоса и митрополит Солуна, не смеју да утичу на живот на Светој Гори. 1246. године Атос је поново прешао под контролу византијског цара, овога пута Јована Ватаца. Од овог тренутка и све до средине 14. века, Атос се налази у фази духовног успона, који је, ма како да је то необично, праћен нападима пирата, ратовима и другим страшним догађаја у царству.