Развој духовне мисли и теологије на Светој Гори

Развој духовне мисли и теологије на Светој Гори

Од почетка 14. века живот на Атосу, као духовној престоници православља, истиче се бројним и честим дешавањима која утичу на духовне аспекте живота на полуострву и у целом православном свету. Упркос чињеници да се овај период историје бележи у летописима Свете Горе као један од најтежих, вреди напоменути да Атос никада није достизао такве висине у теологији и духовном развоју.

Овом процвату доприноси више фактора, од којих је један блиска веза Свете Горе са Патријаршијом, ојачана захваљујући златној були цара Андроника II. (1312). Други разлог је било успостављање контаката са представницима других земаља, што је, наравно, имало и негативну страну, јер је ова комуникација углавном била ограничена на нападе страних освајача, али је имала и известан утицај на развој теолошке мисли, која је била концентрисана око духовних аспеката живота. Трећи фактор се може назвати глобалним, јер је ово доба постало период процвата науке, филологије, културе и уметности широм Византијског царства, а посебно Атоса.

Процењујући допринос Свете Горе развоју теологије, вреди обратити посебну пажњу на присуство феномена исихазма на Атосу. Почевши од 4. века, монаштво се суочава са дилемом: проблем избора између праксе и теорије. Практични аспект је стање катарзе и праведни живот, теоријски аспект је визија Божанског промисла кроз духовни поглед. Григорије Богослов је о томе говорио овако:

«Шта ти преферираш, праксу или теорију?

Посматрање је стање савршеног човека, пракса је рад већине.

И једно и друго је добро и потребно,

Али се ти препусти ономе чему си склон по својој  природи.»

Пракса се обично развија у кеновијском начину живота, док је теорија предност пустињака и аскета. Крајњи циљ монашког живота је јединство са Богом, које се остварује кроз молитву и смиреност. Монаси су од давнина тражили и налазили своје посебне методе за постизање овог јединства. Почевши од 5. века, појављује се једноставна молитва «Господе, помилуј». Не треба заборавити да су монаси били принуђени да већи део времена троше на потпуно земаљске обавезе везане за рад у манастиру, али је само самоћа могла подарити нова достигнућа на духовном плану.

Крајем 13. века на Светој Гори полако се завлађује тенденција да монах у потпуности посвети свој живот развоју дубоке духовности, тада се појављује мала група калуђера која користи посебне методе које доводе до божанског просветљења. Изванредну улогу у утемељењу исихазма имао је Нићифор Усамљеник, о коме су подаци сачувани и у списима Григорија Паламе. Према записима Светог Григорија Паламе, након протеривања од стране Западне Цркве, Нићифор стиже из Италије на Атос, на границу земаљског и небеског, где се обрета у друштву исихаста. На Светој Гори Нићифор организује «школу», где својим ученицима преноси богословску мисао.

Теолипт, митрополит Филаделфијски је још један поштовани светац тог доба. Рођен у Никеји, где је и рукоположен у чин ђакона, 1277. године, бежећи од прогона, стигао је на Атос, где се замонашио и подвизавао се у околини Кареје. Тамо је, захваљујући свом врлинском животу, постао наставник Григорију Палами.

На Светој Гори такође је као монах боравио и цариградски патријарх Атанасије I. Придржавајући се најстроже дисциплине, желео је да спроведе црквену реформу како би пооштрио каноне, али је изазвао незадовољство свештенства и два пута је био приморан да поднесе оставку на место патријарха. Палама, који је лично познавао Атанасија I., сматрао га је присталицом телесно-духовног метода молитве, упркос чињеници да су се интереси патријарха увек тицали лаичког уређивања.

Исихазам је увелико проширио своје присуство захваљујући напорима Григорија Синаита, који је као монах живео на Светој Гори, али је био приморан да је напусти због бесконачних напада гусара. Григорије Синаит се настанио у Тракији, где је око себе окупио групу следбеника и ученика. Управо у Тракији он је написао већину својих дела.

Метод који су следили монаси исихасти захтевао је потпуну концентрацију ума током  молитве, као и непосредно учешће тела у духовним праксама. Концентрација ума је била усмерена на унутрашњи свет, а не на спољашњи, дисање је било синхронизовано са безгласним изговарањем молитве (тиховањем), док је поглед морао да буде усмерен ка неком делу тела. Крајњи циљ је било виђење Божанске Светлости. Ово је била главна идеја «народног» или практичног исихазма. Овај метод су користили углавном монаси почетници, а убрзо су о овим праксама известили и Варлаама Калабријског, монаха, теолога и философа који је у Солун дошао из Цариграда.

Варлаам је покренуо опсежну кампању против метода исихаста, чиме је ударио темељ теологије антиисихазма пре него што је формирана јасна линија теологије самих исихаста. Теологија исихазма је настала у периоду супротстављања јереси (кривоверју), пошто су противници исихазма повезивали појмове философије и теологије, сматрајући их једнакима, док, према схватањима присталица исихазма, теологија није објекат за проучавања, већ средство стицања духовног искуства.

Варлаам је, очигледно, заснивао свој суд на биологији и антропологији, тврдећи да душа и тело не могу бити једно. Његови ставови су се темељили на неоплатонистичкој филозофији. Према мишљењу Варлаама Калабријског, Господ је не само невидљив, већ се не може ни осетити ни разумети. На његову страну је стао велики број свештенства, али нико од њих није служио на Светој Гори. Са циљем да се супротстави нападима, са Свете Горе у Солун отишао је Григорије Палама. Иако сам Григорије Палама није био превисоког мишљења о овој практичној методи исихаста и сматрао је прихватљивом само за монахе почетнике, он је у низу беседа и писаних радова теолошки поткрепио право на њено постојање. Григорије Палама је спознају Бога поделио на две категорије: суштину и енергију, истицајући да је разумевање и спознаја Бога истовремено и могућа и немогућа, јер не можемо разумети Његову суштину, али можемо видети Његова дела.

Одговарајући на тврдњу о одвојености душе од тела, светитељ је нагласио да у обављању чина духовних пракси учествује и људско тело, јер се у том тренутку оно не може одвојити од душе, као што, у супротном случају, душа се не може одвојити од тела:  «Ако на тело дође духовна радост од ума, она не бива смањeна услед ове везе са телом него преображава тело, и чини га духовним». Тако је Григорије Палама поставио темељ теологије исихазма.

Први услов за приближавање Богу било је спајање ума (нус) са целим људским телом, други је била непрестана молитва, током које људске снаге превазилазе границе разума. Као резултат ове праксе, човек добија Божанско просветљење које зрачи вечна Света Тројица, док ум, захваћен овом светлошћу и стапајући се са њом, сам постаје светлост. Човек остаје творевина Божија и његова једина веза са Њим је веза између творца и његове творевине.

Исихазам је духовни покрет који је свој развој добио на Светој Гори, одакле потичу и његови најзначајнији представници. Све до 14. века, Атос је имао толико опсежан утицај на царство да утицајни савременици на државним позицијама увек говоре о њему са страхопоштовањем и наклоношћу, користећи изразе: «небески град», «граница лаичког и неземаљског», «дом благодати» и «радионица честитости». Посебно је вредно истаћи процват културе и уметности на Светој Гори у овом периоду.

Атонска Академија

У извесној мери, сваки манастир на Светој Гори је био школа, тако да није било потребе да се организује посебна образовна установа. Таква потреба се појавила када је Кареја постала престоница полуострва и главни управни орган Атоса је премештен овамо. Први покушај су учинили католички монаси, али он није имао успеха.

До реализације планова за оснивање образовне установе дошло је тек средином 18. века, у ситуацији општег успона културе и писмености, као и уз подршку многих центара грчке просвете. 1749. године ватопедски монах Мелетије је на своју иницијативу организовао у манастиру школу. Број ученика је био толико огроман да се одмах појавила потреба за подизањем посебне зграде. Пројекат зграде обухватао је учионице, заједничке просторије и 170 соба. Убрзо се испоставило да манастир Ватопед није у стању да се сам носи са тако великом градњом, па се он обратио за помоћ патријарху Кирилу V., који је на све могуће начине помагао да се она заврши. 1750. године Патријарх је издао указ према којем је управљање установом вршио савет који су чинила два митрополита, два банкарска службеника и Мелетије, који је, по својим овлашћењима, био једнак њима. Уговорни рок за рад наставника био је 3 године, а плата је била 1000 куруша годишње, што је био нечувени износ у то време, чак и у Европи, али је са овим средствима учитељ био принуђен да издржава свог помоћника и асистента. Наставни програм обухватао је следеће предмете: граматика, логика, филозофија, филозофија етике, математика и теологија. Нова зграда се уздизала изнад мора, на брду, недалеко од манастира Ватопеда. Ако је у почетку овде било само 20 ученика, убрзо је њихов број порастао на 200, пошто су овамо долазили младићи не само из околних манастира, већ и са подручја ван Свете Горе. У указу патријарха ова образовна установа названа је „фрондистириј“, односно висока школа, али је један од њених наставника, Евгеније Вулгарис, дао јој назив «Екуменска академија», повезавши ову школу са Платоновом античком академијом.

Један од резултата рада Евгенија Вулгариса било је отварање штампарије у Лаври Кареје 1759. године. Међутим, исте године, Евгеније је морао да напусти своју творевину, јер су по питању академије почела да се јављају неслагања и незадовољство. Он сам је остао на Атосу и посветио се проучавању туђих дела и писању својих, «заразивши» људе око себе својом жеђом за знањем и науком.

Евгенија Вулгариса је на месту директора академије заменио Никола Церцулис, наставник из Мецова и одличан математичар. Три године касније и он је морао да напусти ово место. Наредни наставници су се повлачили са завидном доследношћу, и патријарх Гаврило IV. сам је пожелео да на чело академије постави Евгенијевог старог ученика, јерођакона Кипријана. Иако је Кипријан водио академију скоро двадесет година, његова достигнућа нису била толико импресивна.

 Образовање

Атонска школа, која је први пут отворила своја врата 1847. године, постојала је до 1916. године, са прекидом у раду због избијања Првог светског рата и француске инвазије. 1930. године школа је поново почела са радом, који је трајао свега неколико година – до почетка Другог светског рата. Школа се налазила у крилу једне од зграда манастира Светог Андреја и 1953. године поново је отворена на истом месту.

Неки учени људи Свете Горе дали су огроман допринос развоју науке и употпунили ризницу знања о овом месту, светом за православне хришћане. Они су сачинили детаљне каталоге са пописима рукописа из 18 манастира, манастирске хронике и забележили историју Атоса од античког доба, посвећујући посебну пажњу његовом доприносу ослободилачком покрету у Грчкој у периоду турске владавине.

У истом периоду на Светој Гори излази прва периодика, дистрибуирана како на Светој Гори, тако и ван њених граница. 1919. године објављен је први часопис који се звао «Атос», он је штампан до 1931. године. Друго дело, «Светогорски календар», објављено је 1927. године. Од 1936. до 1961. године излазио је часопис «Светогорска библиотека», штампан у граду Волосу. Манастири су такође периодично објављивали своја издања. До 1981. године постојао је часопис «Атонски дијалози», који је садржао текстове Светих Отаца у преводу и са коментарима. Издање новости «Протат» познато је од 1982. године.