У античко доба име Атоса је било повезано са једним од теогонијских митова из приче о пореклу старих грчких богова. У рату са гигантима становнике Олимпа предводио је Посејдон, а њихове противнике је предводио извесни Атон (или на грчком Атос). Према једној од верзија овог мита, Атон је из Тракије бацио на Посејдона огромну стену, али је промашио. Стена је пала у море, и тако је настала истоимена планина. Према другој верзији, стену је бацио Посејдон, који се показао прецизнијим и погодио гиганта Атоса. Касније, епски песник је овековечио ову посебну планину у описивању путовања богиње Хере:
«А Хера, полетевши, напусти врх Олимпа, прелете Пијерију и своју вољену Иматију, прелете снегом прекривене планине коњичке Тракије, преко самих ивица врхова, не додирујући тло ногама. Са Атоса се бацила у узбуркано море и тако стигла до Лемноса, града божанског Фонта.»
Овај податак указује на то да је Атос у претхришћанско доба био уско повезан са древним веровањима и да је од великог интереса. Страбон, помињући царевање Трачана Тамирија, тврди да је овај владар имао исте «вештине» као и Орфеј и исте верске ориентације – односно био је певач, музичар и мистик. Ово такође објашњава интересовање Аполонија Тијанског за ову тему. Становници региона су, наравно, били следбеници култа Олимпијских богова и других грчких божанстава. Према сведочењу лексикографа Исихија, у 5. веку пре Христовог рођења на врху Атоса постављена је Зевсова статуа.
Назив Орос (на грчком Ορος) ушао је у историју у вези са страшним бродоломом, изазваним невременом које је уништило персијску флоту под командом Мардонија, кога је у ове крајеве послао персијски цар Дарије I Хистасп 493. године п.н.е. Тада је код рта Атос потонуло 300 бродова и око 20.000 војника је изгубило живот. Због ове катастрофе пропао је први персијски поход против Грчке. Десет година касније Ксеркс је, припремајући сопствену кампању и желећи да избегне сличан неуспех, наредио да на превлаци полуострва прокопа канал за пролазак бродова. Градитељи из околине и феничанске занатлије радили су на пројекту три године, па је флота безбедно прешла канал ширине два античка ратна брода - триреме, односно око 10 метара. Упркос бројним непогодама које су се вековима дешавале на овом подручју, трагови канала се и данас могу уочити у региону Провлакас, као што је раније поменуто.
Градови Атоса
У списима античких историчара и географа, као и у пореским извештајима Атичког (Атинског) савеза, могу се пронаћи каталоге градова Атоса. Први од каталога саставио је Херодот, у њему се спомињу следећи називи градова: Сани, Дион, Олофикс, Акротои, Тисон, Клеонаи. Сличне информације – плус или минус један град и другачији редослед – налазимо код Тукидида и других састављача. Четири од ових градова – Дион, Тисос, Клеонаи и Олофикс – касније су приступила Атичком савезу, али се о њиховом учешћу у Халкидичком савезу ништа не зна.
Што се тиче географског положаја градова, не постоје докази античких историчара, нити једногласност у мишљењу савремених историчара. Пре свега, са ове листе мора бити искључен Акротои, који се налазио отприлике тамо где се данас налази Јерисос. Иста прича важи и за Сани, који се, према Херодоту и Тукидиду, налазио изван Атоса, на једној превлаци, односно на западном ушћу канала, на месту данашњег Трипитија. Није изненађујуће што је грчки истраживач и писац Скилакс у свом «Периплусу» (приручнику за поморце) град Сани уопште не помиње, јер у време писања овог дела, тј. у другој половини 4. века пре Христа овај град је већ био уништен од стране Филипа. Али њему је било предодређено да буде поново подигнут под Антипатром, 315.године пре Христовог рођења, под именом Уранополис, на истом месту, односно североисточно од данашњег Уранополиса.
На први поглед се чини да је седам градова које помиње Скилакс немогуће сместити на релативно мали простор Атоса, где нема добро организованог снабдевања питком водом, нема лука, обрадивог земљишта и равних површина за велике грађевине. Због таквих ограничења, немачки историчар антике Карл Белох изнео је претпостваку да је становништво Атоса у време његовог пропадања у 5. веку п.н.е. бројало само 1000 људи. Очигледно је, међутим, да је ова тврдња далека од стварности, јер је у овом случају село од 200 становника требало би да има политичку аутономију и да равноправно са осталима учествује у савезима и алијансама. Уопштено говорећи, ови градови нису били у центру пажње или једноставно нису давали разлога за помињање од стране историчара и географа антике. Релативно тачне информације могу се наћи у подацима о економским обавезама ових градова према фонду Атичког савеза.
435. године п.н.е. градови Дион и Тисос су у овај фонд приложили по један таленат (око 5.000 драхми), док је чувени Олинт уплатио колико претходна два заједно, а Стагира само 1.000 драхми. Друга два града, која су такође била чланови савеза, платила су мање: Олофикс - 2000, и Клеонаи - 500 драхми. Сходно томе, сваки од ових градова морао је да има довољно становника како би се увео друштвени механизам са посебним касама, државним услугама и војском – број становника у свим овим градовима морао је да достигне 10.000. Ова бројка је много ближа реалности, посебно ако се узме у обзир да је на полуострву у то време било много мање шума, а самим тим и више ораница и пашњака.
У покушајима да се утврди локација градова, заједно са подацима о економској активности морали се узети у обзир и други фактори. Прво, на западној страни полуострва, једино подручје где су се могла развити и мала насеља јесте територија уз манастире Зограф и Ксиропотам; на источној страни таква места – и, треба приметити, много погоднија за изградњу – налазе се у три тачке: око манастира Есфигмена, Ватопеда и Иверона. Њима се могу додати подручја Новог Скита и Велике Лавре. Наравно, не може се сматрати случајношћу да су баш на овим местима откривени археолошки артефакти – што је још један важан фактор. Ови артефакти се не могу назвати богатим: то су углавном урне, плоче са записима, фигурице божанстава, новчићи, грнчарија. Систематска ископавања на овом подручју, међутим, никада нису вршена. Без обзира на то, чак и темељнија археолошка истраживања тешко могу да дају неки спектакуларнији резултат – пољопривредна оријентација ових градова није допринела стварању монументалних творевина.
Неслагање међу античким ауторима у погледу редоследа локација градова дуж обале може се сматрати више условном него реалном. На тако уском полуострву као што је Атос, сваком граду са државним статусом било је лако и исплативо да заузме површину од једне обале до друге, на тај начин имајући утврђења са обе стране. Тако је највероватније и било, посебно на почетку полуострва, у лако приступачном подножју планине. Тако да је један исти град један аутор могао да постави на источну, а други - на западну страну, зависно од правца кретања. Полазећи од ове претпоставке, као и од чињенице да би два града која су у благајну Савеза уплаћивала по један таленат морала да заузимају прилично велику територију на пространој источној страни, прихватамо као најближу стварности локацију градова према Скилаксовом опису – од запада ка истоку.
Дион је био први град на страни превлаке и претпоставља се да је основан на месту манастира Есфигмена и пристаништа Хиландара. Чињеница да је на овом подручју откривен најмањи број археолошких артефаката највероватније је последица поплава и клизишта која се помињу у историјским изворима. Територија града се вероватно простирала између стена Агие Теодоре на истоку и Иванице на западу, и даље до линије која је тада одвајала Атос од копна. Дион је очигледно био највећи град на полуострву.
На југу, Дион се граничио са другим градом – Тисосом, чија се територија граничила на истоку са територијом манастира Пантократора, а на западу – са територијом манастира Ксенофонта. Град је основан на земљама данашњег Ватопеда, где су, међу многим пронађеним артефактима, укључујући фигурице божанстава – на пример, гиганта Крија, откривена и два мермерна саркофага, један је припадао Дионисију, а други - Херману Ираклији. Последњи од њих је датиран из 351. година пре нове ере, али није поуздано познато да ли се у овом случају одбројавање врши од 148. године пре нове ере (заузимање Коринта од стране Римљана), онда је саркофаг настао 203. године нове ере, или од 30. године пре нове ере. (јединолична владавина Августа), у том случају се ради о 321. години н.е.
На основу чињенице да је Скилакс започео своје путовање са запада, односно са острва Амуљани, и забележио на овој страни градове Диос и Тисос, иако су се оба ова града налазила са обе стране полуострва, може се са поуздањем рећи да је следећи град на који је наишао био Клеонаи, који се налазио на територији манастира Ксиропотама. Обзиром на јако малу површину, овај град је стизао тек до подножја планине.
На завршетку полуострва, у области Агиа Ана, откривени су многи археолошки артефакти, укључујући плочу која сведочи да Доротеј Мирмикос Александар именован за добротвора града Акротои.
Очигледно је да се на овом месту налазио град Акротои. Име манастира Вулевтирион, који је настао пре 1010. године, директна је референца на "вулевтирио" - древни грчки амфитеатар за јавне скупове. Упркос не баш погодном рељефу, ова територија има прилично благу климу за снабдевање насеља храном. Артефакти указују да је Акротои имао развијену урбану инфраструктуру.
Ако се назив «Атон» који помињу Скилакс и Птолемеј односи на одређени град, онда се он могао налазити на територији Велике Лавре или у Керасији, где је откривен известан број археолошких артефаката.
Скилакс даље пише о граду Хирадрусу, који се може сместити на подручје манастира Амалфиона. Немогуће је са сигурношћу рећи да ли тврђава Хирадрус у Македонији коју помиње Прокопије има везе са градом Хирадрусом који наводи Скилакс, са којим византијски историчар има временску разлику од девет стотина година.
Последњи град на листи Скилакса је Олофикс, који се налази на територији манастира Ивирона и протеже се све до Пантократора и изнад Кареје. Олофикс је био мањи од свог северног суседа Тисоса, али већи од западног суседа Клеонаи.
Друштвено уређење античких градова Свете Горе
Неке идеје о друштвеном уређењу ових античких градова могу се извући из данашњег изгледа објеката на Атосу: манастири ограђени зидинама и раштркане келије. Становници су углавном живели на мањим добрима где су радили на пашњацима или обрађивали мале парцеле земље и баште, попут данашњих пустињака. У централном делу града налазила су се јавна места – пијаца, вули (односно скупштина), храм, где су се грађани у одређене дане окупљали да би се поклонили боговима или разговарали о проблемима, као и ради куповине или продаје, и других потреба. Становништво Атоса је било познато по дуговечности: како тврди Луканиос, неки људи су живели и до 130-те године.
Ови независни градови су постали 368. године п.н.е. део државе Филипа Македонског. Након овог догађаја настала је једна зањимљива прича. Архитекта, кога Плутарх назива Стасикрат, а Страбон – Деинократ, предложио је Александару Великом да постави његову статуу на врху Атоса, као најпогоднијем врху за такве сврхе. Према његовом пројекту, Александар је у једној руци требало да држи утврђени град, а из друге му је требало да тече пуноводна река. Али Александар није био одушевљен оваквом идејом, а није хтео ни да копира свог недостојног претходника Ксеркса, па је одлучно одбацио идеју и наредио да се Атос, који је већ довољно настрадао од бахатости претходних генерација, остави на миру.
После победе римског војсковође Луција Емилија Паула над македонским царем Персејем (168. година п.н.е.), Атос је заједно са осталим областима Македоније потпао под власт Римљана, а у 4. веку после Христовог рођења постао је део Византијског царства, које је заменило Римско царство током грчко-хришћанске трансформације. Током овог периода, од 2. века п.н.е. до 8. века н.е., Атос поново остаје без пажње историчара, што се често дешавало са малим, сиромашним периферијним регионима укљученим у огромне територије. Да би се издигли на површину историје, такви региони су морали да постану трговачко или војно чвориште – што Атос никада није био, или да имају импресивну цивилизацијску карактеристику – то је управо оно што је Атос стекао у 8. веку нове ере.
И мада немамо јасних сведочанстава о ширењу хришћанства на овој територији, очигледна је чињеница да су се становници Уранополиса, који се налази близу превлаке, прилично рано упознали са новом религијом. Разлог за то је чињеница да су они били у блиском контакту са оближњим градовима Амфиполисом, Аполонијом и Солуном, где је хришћанство преузето још од апостола Павла. Потпуна христијанизација региона завршена је у 4-5. вековима.
Попис градова Атоса извршио је Стефан Византијски у 6. веку. Постоји мишљење да је током овог периода територија била потпуно пуста и ненасељена. Стефан помиње античке градове у складу са географском «навиком». Да је Стефан имао такву намеру, требало је да забележи све градове који су чинили основу претходних каталога. Тисоса и Клеонаи, међутим, нема на његовој листи.
