Тај пут групу су чинила четири ходочасника. На празник Воздвижења Часног Крста, у 6.30 ујутру, кренули смо из Уранополиса трајектом «Агија Ана». Прва тачка нашег путовања био је манастир Дионисијат. Већ на трајекту почели смо да разговарамо о програму којег ћемо се придржавати током дана нашег боравка на Светој Гори Атонској. У исто време дивили смо се побожности свих оних који су, пре него што су заузели своја места, прочитали молитву и поклонили се великој икони Свете Ане са Пресветом Богородицом у крилу. Замислите да већ од првог тренутка нашег путовања, чак и на трајекту, пре него што крочите на свету земљу, Света Гора завлада свим вашим мислима и осећањима.
Пролазећи поред манастира који су се налазили на нашем путу — Дохијара, Ксенофонта, Светог Пантелејмона, Ксиропотама, Симонопетре, Григоријата, — у мислима смо се кајали и молили.
Најзад смо стигли у манастир Дионисијат, али по уласку нисмо никога затекли. Било је тачно 9 сати ујутру и сви су били у цркви, где је још трајало свеноћно бденије у част празника Воздвижења Часног Крста. Нисмо желели да изгубимо ни минут… Оставили смо своје ствари и ушли унутра. Божанску Литургију служио је игуман манастира, старац Петрос.
Веома низак тембар његовог гласа још једном је потврдио да на Светој Гори нема места за хвалисање вокалним способностима; све и сви тихо и једноставно славе Господа. Узели смо просфору и хлеб натопљен слатком водом, а затим се попели у архондарик. Тамо су нас, након уобичајеног светогорског послужења — ратлука и ракије — сместили у собу која се налазила поред балкона са величанственим погледом, тачно преко пута дневног боравка са библиотеком за посетиоце.
— Да ли знате за чудо које се овде догодило, на овом малом балкону, пре много година? — питао нас је један од ходочасника који су одсели овде, када смо изашли да разгледамо балкон. Он нам је испричао следећу причу:
«Пре неколико година један послушник, или млади монах (не сећам се тачно), једне зимске вечери био је у библиотеци, сређивао је пре него што ће је закључати. Бацивши поглед кроз прозор, угледао је неког монаха који се упутио ка месту где се ми сада налазимо. Послушник је изашао да види ко је то, сасвим природно помисливши да је то брат из његове заједнице. Али, изашавши кроз једина врата која воде на балкон, видео је како монах пред његовим очима нестаје у ваздуху!
Дрхтећи и плашећи се демонских обмана, одмах, првом брату на кога је наишао, јавио шта је видео. Тај брат, много старији по годинама, који дуже живи у манастиру, одмах га је умирио, рекавши: «Не бој се, јер Претеча често посећује наш манастир, који нарочито воли, будући да му је он покровитељ.»
У овој причи нас није задивила само моћ вере, већ и природност и сигурност с којима је старији монах дао одговор… То је био Јован Претеча.
Пошто смо се тога дана пробудили у 5 ујутру, до поднева смо се одмарали, а затим се упутили на манастирско гробље… О, Боже, какав неописиви спокој! Колико лепоте може да носи у себи место које неки сматрају мрачним! На улазу се налази прелепа гробница Светог Нифонта, патријарха Цариградског, који се пре неколико векова подвизавао у манастиру Дионисијату као обичан монах. Он је дошао овде из Ватопеда под именом Никола (Николаос), које је сам себи изабрао, и овде је добио послушање гонича мазги.
У светом манастиру Дионисијату постојао је обичај да човек који је желео да ступи у редове монаха морао да прође послушање као гонич мазги: да се брине о манастирским мазгама онолико дуго колико је игуман сматрао потребним. Послушник је такође морао да сече дрва и обавља све врсте тешких и понижавајућих послова. Ако би се у тим служењима показао достојним, послушним и смиреним, могао је касније постати члан братства. Никола је ове дужности извршавао марљиво и смирено, у молитви и вери у Бога. Док се подвизавао у манастиру у чину послушника, из Цариграда су дошли изасланици цара да га замоле да поново заузме Васељенски престо, али га нису могли пронаћи, те су морали да се врате празних руку.
У то време бројни пирати су нападали манастире, пустошећи обитељи и убијајући монахе. Зато су оци имали стражарнице, где су се на смену дежурали, како би сачували свој манастир.
Једном су Николу, недавно пристиглог монаха, поставили да чува стражу. Тамо, у тишини ноћи, Свети Нифонт се предавао молитви и мислима о Богу. Наједном су неки врлински монаси, који су такође бдели у молитви, угледали на врху стражарнице стуб пламена који се уздизао ка небу. И брат који се налазио са светитељем у стражарници, пробудивши се, угледао је Николу у језицима пламена и задрхтао.
У страху је монах потрчао у манастир и свима испричао о страшном призору. Његове речи су потврдили и монаси који су били на бденију. Тако је о догађају сазнао и игуман манастира. Тада се сва братија у заједничкој молитви обратила Господу да им открије ко је тај човек који поседује таква обележја светости. И Господ је услишио њихову молитву и открио им истину: игуман манастира имао је виђење да се налази у храму, где му се јавио Јован Крститељ и строго рекао: «Докле ће Васељенски патријарх код вас бити гонич мазги? Сазови сву братију и идите да поздравите Патријарха Нифонта. Идите и укажите му почасти које му по праву његовог првосвештенства припадају, пре него што будете кажњени због свог односа према њему.»
Преплашени игуман га је упитао на кога мисли, а Часни Претеча је одговорио: «Говорим о послушнику Николи. Он је показао толико смирење, колико је довољно да задиви и саме анђеле!» Након тога игуман се пробудио, сав обузет усхићењем због откривења које му је јавио Јован Крститељ. Журно је окупио сву братију и, још увек под утицајем доживљеног, испричао им о виђењу. Када се браћи открила истина, дивили су се силини смирености са којом је Васељенски Патријарх толико дуго обављао дужност гонича мазги и друга послушања у манастиру. Одмах, не часивши ни часа, сви оци су заједно, под вођством игумана, са упаљењим свећама и кадионицама, изашли да поздраве Патријарха, који се враћао са пашњака водећи мазге натоварене дрвима. Када је Патријарх Нифонт угледао монахе како га дочекују са кадионицама и свећама, пао је у великом смирењу и умио се сузама..jpg)
Тада се игуман покајао, поклонио му се, обухватио његове свете руке и рекао: «Доста смо искушавали Ваше стрпљење, Васељенски Патријарше и светлости наших душа, доста. Довољно је понижавања којима смо Вас ми, недостојни, несвесно подвргли. Опростите нам!» И сва братија паде к његовим ногама и замоли га за опроштај, чак и они који су га, не слутећи истину, највише сажаљевали. Тако су том великом човеку и узору смирења указали почаст и славу која му је припадала. На месту где се догодио тај сусрет, касније је подигнута живописна светиња у спомен на велико понижење великог светитеља Православне Цркве, патријарха Цариградског Нифонта.
Одмах поред гробнице Светог Нифонта налази се костурница са стотинама лобања светих монаха који су се подвизавали у манастиру. Испод дрвећа еукалиптуса на манастирском гробљу почивају велики подвижници новије историје Свете Горе.
Међу њима су, поред осталих, «велики мајстор умне молитве» старац Јосиф Исихаста, отац Харалампије — претходни игуман манастира, као и мудри старац Теоклит Дионисијатски. Поклонили смо се свим гробовима и почели да препричавамо нама познате приче о уваплоћеним светим анђелима. Наредна три сата прошла су неприметно. До дан-данас, то време које смо провели тамо остало је међу најодуховљенијима у нашем животу.
После вечерње службе и вечере — трпезе са посном храном без уља — упутили смо се да преклонимо колена пред светим моштима. Међу њима је и рука Светог Јована Крститеља, која изазива трепет и страхопоштовање. Неописива благодат. Док смо покушавали да у себи запечатимо чудесне призоре и утиске са нашег првог дана на Светој Гори, седећи код улаза у манастир и гледајући у благословено Божије плаветнило, један од ходочасника позвао нас је унутра. Тамо се један монах спремао да поведе групу руских ходочасника да им покаже манастирске реликвије. Кренули смо са њим, јер се понудио да буде преводилац. Пред нашим очима откривала су се непроцењива блага. Све је овде одисало древном историјом. Предмети за служење Литургије — путири, одежде (например, сакос Светог Нифонта) — преносили су нашу свест у времена верског величанства и пламене вере.
.jpg)
Пре него што смо отишли на спавање, седели смо у библиотеци за ходочаснике и разговарали о свим дешавањима тога дана, како бисмо ојачали своју веру. Наједном смо сви ућутали када је ушао један ходочасник — отац са малим сином, старим око десет година. Било је очигледно да је дечак био на хемиотерапији. Наставили смо разговор, видљиво збуњени, не желећи да кријемо оно што смо осећали у том тренутку… Осећања су нам била помешана: нелагода, чуђење, дивљење и страх, јер и сви ми имамо малу децу.
Један од нас им је пришао и запитао: «Како се зовеш, драги мој? Да ли играш фудбал, мој Апостоли?» «Наравно, он је везни играч!» — додао је његов отац. Они су дуго разговарали и на крају је наш пријатељ поклонио дечаку икону Светог апостола Јуде Тадеја. «Знаш, мали, овај светитељ отворено разговара са Христом. Замоли га за све што желиш и он ће ти помоћи.»
Дечак је узео икону светитеља и држао је обема рукама. Његово тихо мрмљање сведочило је, више него ишта друго, о томе колико смо потребни једни другима — и сви заједно Нашем Господу.
