Скит Свете Ане

Историја и савременост

Као и у Новом скиту, и овде распоред зграда подсећа на класично грчко планинско село, где су низ падину расуте бројне колибице које сежу до самог врха. Иза бујне вегетације, иза густих крошњи дрвећа провирују колибе на северним и јужним обронцима. Вреди напоменути да је сама падина много стрмија него у Новом Скиту. Највиша колиба налази се на надморској висини од 450 м, док је главни храм скита на надморској висини од 300 м. Сиве стене подсећају путника да се он приближава светогорској пустињи, у којој скит личи на оазу.

Водич кроз скит

Да се план манастира прикаже на папиру, испало би слово «Ш» преврнуто наопачке. Лева (северна) стеновита пречка слова наслања се директно на море, а њен врх крунише храм Светог Ђорђа колибе Карцанеон. Храм је изграђен по плану архитекте Павла Милона, који је велики део свог рада посветио Светој Гори Атонској.

Братство Карцанеон је основао јеромонах Гаврило Карцонас (1876-1956), пореклом из Месиније. Овде је стигао са својим старцем Герасимом и прославио се као велики иконописац, ученик Теофилаца. 1917. године Французи су га послали у изгнанство на острво Митилена (Митилини).

У овом су се скиту подвизавала и три његова млађа брата. После неког времена, слава иконописаца породице Карцанеон проширила се далеко изван граница Свете Горе.

У подножју, поред мора, налази се исихастирија (типикарница) Пајсија. На уској пешчаној обали смештено је неколико привремених зграда које служе за чување чамаца.

Мало десно, у отменој двоспратној згради, налази се катизма светог Елевтерија. На источној страни је подигнут анекс познат као Вулевтирија, назван по старом манастиру који се помиње у документу из 1010. године. Манастир је био посвећен Богородици и опустео је због бројних напада гусара. У 14. веку овде су се подвизавали свети Нифонт Атонски и свети Герондије, последњи игуман манастира. Свети Герондије се потом настанио близу манастира Светог Пантелејмона, где је на чудесан начин, по жељи Богородице, почео да тече извор, који је пресушио када се његова вода почела користити за заливање баште и прање веша. Богородица се јавила старцу у визији и рекла да је ова вода била намењена само да би се у животу одржали монаси пустињаци.  После неког времена, опет на чудесан начин, избио је нови извор. Сада се верује да из њега тече света вода. Количина воде увек остаје иста.

Данашњу колибу, као и храм, подигао је 1729. године монах Самуило из Китире. Насеље је 1900. године обновила Велика Лавра. У Светој Елевтерији подвизавао се старац Ананије и многе друге истакнуте духовне личности.

На истом месту, десно, налази се манастирско пристаниште – у подножју средње пречке слова «Ш» окренутог наопачке, док се на врху налази саборна црква скита. Она се може лако разазнати због своје јарко црвене боје.

Десно од пристаништа, поред обале, налази се колиба Рођења Господњег, коју је саградио старац Игњатије са острва Хиоса, херој балканских ратова, који је за време нацистичке окупације ризиковао сопствени живот, превозећи многе Британце и Новозеланђане на Блиски Исток.

Са стране јужне пречке слова «Ш» налази се колиба Часног Претече, а десно од ње колиба Свих Светих, где живе монаси из грчког града Волоса. Нешто више је колиба Часног Крста, где живе познати иконописци. Овде се подвизавао отац Ананије. Испод колибе Часног Крста је колиба Агатангела (Успење Богородице). Агатангел је био учени монах који је својевремено преузео на себе да буде игуман напуштеног манастира Есфигмена. Горе, на падини види се колиба (калива) Светог Артемија, где је хиротонисан и монашки живео старац Нектарије Румунски, који је остатак свог живота провео на Светој Гори Атонској, никада је не напустивши. У близини се налази колиба Светог Пантелејмона – у области где се настанио свети Герондије након што је напустио Вулевтирију. Изнад постоји стаза која води до дела скита познатог као Мала Света Ана.

Ово је највећи и најстарији скит на Светој Гори. Раније је он имао назив «Скит Лавре». На овом подручју монаси су се настанили много пре његовог званичног признања. Археолошки налази потврђују да су људи овде боравили од 1007. године. Многе колибе овде имају дограђене цркве и малу парцелу обрадивог земљишта. Од 51 колибе, 35 је насељено; остале су, нажалост, уништене. Неке колибе се обнављају и реновирају.

Свуда у скиту Свете Ане могу се видети покушаје монаха да оплемене територију. То је приметно на изворима на које путник успут наилази, на стази која води од пристаништа, као и на другим местима. Можда као резултат те жудње за лепотом, говорећи о скиту, често се може чути карактеристика „аристократски”, као и у случају са манастиром Ватопедом, који називају «Атонски Париз».

За време турске владавине, скит Свете Ане, као и скит Кавсокаливија и скит Часног Претече манастира Ивирона, функционисао је као својеврсна «ковачница мученика». Овде су се подвизавали утицајни духовни оци, као што су јеромонах Висарион и преподобномученици Макарије, Никодим, Козма, Лука, Иларион, Никита, Давид, Павле, Нектарије. Свети мученик Давид је на самом врху Свете Горе подигао капелу (параклис) Преображења Господњег. У скиту су живели и преподобни Софроније и Свети Сава, као и многи други познати подвижници, исповедници и носиоци знања о свесној молитви. Међу њима је био и старац Мина Црногорски, који је дневно чинио 3.000 поклона и 150 молитви, као и јеромонах Јосиф, некадашњи митрополит града Тирново. Управо су монаси скита Свете Ане преузели на себе да буду игумани и обновили манастире Григоријат и Есфигмен.

Од пристаништа почиње бетонска стаза која се после 1.400 степеника рачва: десна стаза води до Мале Ане, а лева (после још 150 степеника) води до архитектонског комплекса главног храма.

То, колико је тешко пењати се овом стазом, говори локално предање. У време када се у скиту подвизавао патријарх Кирил, један искушеник, који је вуко на леђима велики број тешких терета са пристаништа, савладаван жегом, неподношљивом тежином и бројним искушењима која су му се ројиле у глави, сео је на камен да се одмори. У том тренутку зачуо се глас Богородице, која му је рекла да он приноси жртву угодну Богу, а његова крв и зној биће у истом рангу као крв и зној мученика на дан Другог доласка и Страшног суда. Управо на овом месту, у маслињаку Патријарха, постављен је посебан проскинитар (налој, сталак на који се поставља икона).

Захваљујући чињеници да скит никада није имао проблема са слатком водом, овде су почели узгајивати биљку која се на латинском зове  Coix Lacryma L., или «Јовова трава». Ова биљка је позната и под другим именом: "Богородичине сузе". Од семена ове биљке монаси праве посебне бројанице, познате широм света.

Ако сте близу обале, са десне стране може се видети колиба Успења Богородице. Испод нове депадансе главног храма, где је данас смештена библиотека, налази се колиба Вазнесења. Овде је боравио архимандрит Филотеј Нафплијски. Он се сматра главним добротвором скита, он је био духовни отац светог мученика Никодима. Овде се подвизавао и старац Никодим, који се упокојио у својој 100. години. На истом нивоу као и колиба Вазнесења, мало десно, налази се импресивна по својим димензијама колиба Дванаесторице Апостола, познатија као колиба (келија) Патријарха. Подигао ју је 1759. године патријарх Кирил V, оснивач Атонске Академије, где се чува његова глава. Патријарх је живео у колиби као обичан искушеник. Постоји предање по коме су оци скита дали патријарху магарца, на коме је он обављао своје послушање – бригу о маслињаку. Једног врелог летњег дана, враћајући се из маслињака у колибу, патријарх је угледао два млада монаха како бришу зној са магарећег чела, говорећи да патријарх не заслужује одмор, јер није он уморан, већ магарац. Од тада је патријарх сам носио свој терет. Овде, у колиби (келији) Патријарха, подвизавао се старац Никандар.

Комплекс главног храма скита је окружен одбрамбеним објектима. Обновљен је 2000. године и, захваљујући јарким бојама, лако се види чак и са брода, када се последњи приближи Атосу. Комплекс обухвата храм, трпезарију, хотел, кућу дикеја (старешине скита) и библиотеку. Изнад улаза је фреска Успења Свете Ане из 1997. године. Двориште комплекса је импресивне величине; овде се налази летниковац са кога се пружа диван поглед на море.

Храм је основан 1680. године, у време патријарха Дионисија IV, који се тада подвизавао у манастиру Велике Лавре. 1728. године национални добротвор и филантроп Зоис Капланис је помогао у изградњи десне стране зграде и припрате. У периоду од 1752. до 1755. године архимандрит Филотеј је уз финансијску помоћ имућних верника подигао храм од темеља, знатно повећавши његове димензије. Пошто је стена која је надвисивала изнад зграде ограничавала његову висину, храм се ширио уздужно. На јужној страни храма налазе се гробови патријарха Кирила V и архимандрита Филотеја, као и јеромонаха Данила, који су приказани лево и десно на фресци.

Данило је стигао у Свету Ану из келије Светог Ђорђа (Проват) и саградио колибу Рођења Богородице, која се налази доста високо, изнад гробља. Он је поклонио главном храму његово најважније благо – стопало Свете Ане. Мошти, које је поклонио јерусалимски патријарх, чувају се у позлаћеном сребрном ковчегу и посебно помажу у случајевима неплодности. Више пута су монаси њих довозили чамцима до бродова који крстаре  полуостровом, како би парови без деце могли да се поклоне светињи.

Застакљена спољна припрата саборне цркве пружа се са њене јужне стране. На источној страни налази се конха (елемент црквене архитектуре – слепа полукалота, полуобличасти свод, врста нише) са фреском Свете Ане која држи у наручју Богородицу.

Припрата и главни храм су богато украшени фрескама. На зидовима припрате у пуној величини су приказани подвижници: Павле Тебански, Макарије Египатски, Дионисије Олимпијски и други. На своду куполе насликани су мученици. Свети Дмитрије је приказан у затвору, у тренутку када му се у келију ушуњала шкорпија.

Вреди напоменути да припрати и главном храму недостаје осветљење. Њихове огромне димензије пружају могућност да се зидови украсе бројним сликама чије величине често делују претерано («Скидање са крста» на куполи у северној певници (простору пред олтаром, где се налазио хор), као и «Преображење Господње» на куполи у јужној певници). Фреске су израдили уметници Атанасије и Константин из Корице 1757. године. Исти иконописци су осликали главне храмове манастира Филотеја и Ксиропотама, као и главни храм скита манастира Ксенофонта.

У главном храму се чувају и друге светиње: део часне главе светог мученика Нектарија и делови моштију светих мученика Макарија, Игњатија, Јевтимија и Акакија.

Више на падини, десно од главног храма, налази се гробље. Гробљанску цркву Животворног Извора подигао је 1729. године бивши митрополит Неофит, који је био монах у манастиру Ивирону. Испод гробља се налази пећина у којој се подвизавао Свети Герасим Нови. Недалеко од пећине налази се колиба (келија) Свете Тројице, где се подвизавао јеромонах Висарион. Мало ниже, лево, налази се колиба Сретење, где су се подвизавали јеромонах Амфилохије Симонопетарски и старац Елевтерије, који се упокојио у 110. години. Лево се налази колиба Светог Димитрија, у којој се подвизавао отац Макарије са острва Хиоса. Десно је колиба Преображења Господњег. Испод ње, доле, налази се колиба (келија) Благовести, где је живео отац Теодосије, коме се исповедао архимандрит Јоаким Спетсјерис. У истом крају налази се и колиба (келија) Ваведења Богородице у Храм, у којој живе монаси, познати иконописци. Ову колибу је основао старац Теофил, учитељ музике који је стигао у скит 1826. године и овде живео као подвижник (кажу да је 20 година спавао само један сат дневно). Овде је боравио и старац Доситеј, који је, према предању, једном пропустио свој брод из руског манастира и арханђели су га чамцем превезли у његов скит.