Историја и савременост
На месту данашњег манастира још од 1772. године постоји келија Часног Јована Претече у којој су живели монаси подвижници са острва Хиоса. 1820. године њу су откупила од Велике Лавре два молдавска монаха и од манастира добила посебан документ којим се дозвољава да се келија претвори у скит. Годину дана касније, народни устанак против Турака који је почео у Грчкој приморао је монахе да напусте Свету Гору Атонску и врате се у своју отаџбину. Келија је поново прешла у манастир Велике Лавре, који ју је давао на коришћење разним монасима, уз накнаду. 1852. године келију су купила два молдавска монаха: Нифон и Нектарије. Када су ови монаси отишли у своју отаџбину да траже додатна средства, били су изненађени када су сазнали да постоји стари документ који дозвољава да се ова келија претвори у манастир. После неког времена, манастир је старно признао келију као молдавски скит.
Владар Гика је одмах одредио, на годишњем нивоу, своту новца за одржавање скита, а 1855. године издао је документ којим се скит признавао као румунски. Патријарх је признао скит 1856. године посебном повељом – сигилом. Темељ саборне цркве је постављен 1857. године, а освећење храма обављено је 1866. године уз учешће митрополита Букурештанског. Период од 1867. до 1882. године окарактерисан је као турбулентно време, због тензија које су настале између молдавских и румунских монаха. Све се смирило до 1882. године, издавањем посебног документа који је јасно дефинисао првенство Велике Лавре, као и одговорности потчињеног скита.
Током румунског доба социјализма – од 1945. до 1989. године – скит је доживео тешка времена и суочио се са многим проблемима, баш као и руски манастири после Октобарске револуције 1917. године.
У скиту се чувају делићи Часног крста, мошти светих Јована Крститеља, Јована Златоустог, Харалампија, Климента и Виктора, као и крв Великомученика Светог Димитрија.
