Скит Светог Димитрија (Лакоскити)

Историја и савременост

Сматра се да је Лакоскити основан још у 10. веку. У првој половини 14. века ову област је Протат предао српским монасима, који су за изградњу објеката позајмили новац од манастира Ватопеда. Касније, нису у стању да отплате дуг, Срби су ову територију вратили Ватопеду, који је, с обзиром на удаљеност од манастира, пожелео да је преда манастиру Светог Павла, добивши за узврат метох Провлаку.

Присуство српских монаха постаје очигледно ако се обрати пажња на натпис на словенском у колиби (келији) Светог Николе, најстаријој колиби која постоји у скиту. Натпис гласи: «У знак сећања на јеромонаха Јована, ктитора, и његових родитеља, 1606. година». Почевши од средине 18. века (1754. година), манастир насељавају монаси из Молдавије. Неколико година он је био празан, а затим га је обновио молдавски монах Данило (1760. година). Од тада скит Светог Димитрија насељавају монаси из Румуније.

Водич кроз скит

Колибе (келије) су распоређене дуж обронка, сакривене међу бујном вегетацијом. Највиша од њих је Благовештење Богородице, где се преводе на румунски и објављују православне књиге и текстови. Испод, на јужној падини, налази се колиба Вазнесења Господњег. Натпис на зиду показује датум: 30. октобар 1897. године. Изнад ње се налази колиба Светог Симеона. Ове три колибе пренеражују својом величином; оне су у одличном стању, јер су релативно недавно рестауриране, што указује на обнављање становништва скита последњих година.

Друге колибе: Свети Антоније, Свети Артемије и Светогорски оци су примери традиционалних атонских грађевина, које је, нажалост, дотакла рука времена. Келија Успења Богородице је практично уништена.

Саборна црква се налази испод, на северном обронку. Саграђена је 1899. године, а начин на који је сазидана подсећа на главну цркву манастира Светог Павла. Саборна црква прати утврђени атонски архитектонски тип, са централном куполом над главним храмом и мањом куполом над припратом. Припрата је дограђена 1903. године. У њеном западном делу налази се двоспратна грађевина, у чијем се средишту налази звоник. Треба напоменути да заједнички простор зграде у приземљу делује као спољна припрата храма. Унутрашњост храма није украшена фрескама и јако подсећа на саборну цркву манастира Светог Павла. Припрата није одвојена зидом од главне цркве, а одвајање је условно, простор деле два мермерна проскинитара (налој, посебан сталак на који се постављају књиге и иконе) са иконама Христа и Богородице. Иконостас је такође направљен од сиво-белог мермера. Архитектонски комплекс саборне цркве раније су чинили хотел, трпезарија и библиотека.

На јужној страни храма, одмах испод, налази се гробљанска црква Покрова Пресвете Богородице коју је основао молдавски монах Јаков 1849. године.