Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа

Историја и смисао празника

Преображење Господње је постало истинска промена, преображај који се догодио пред очима Његових верних ученика. Нешто пре догађаја на Голготи (наиме, 40 дана пре ње), осам дана након што је апостол Петар признао свог Учитеља за Месију, Исус и његова три најоданија и најватренија ученика – апостоли Петар, Јаков и Јован, отишли су у Галилеју на гору Тавор да се помоле. Током молитве, Исус Христ се преобразио: Његово лице је засијало као сунце, а његове хаљине су заблистале невероватно јарком, блиставо белом светлошћу. Са њим су разговарала двојица: велики старозаветни пророци Мојсеј и Илија, који су се јавили у сјају небеске славе.

Разговарали су о егзодусу који је чекао Исуса у Јерусалиму. Дан раније, мало пре своје последње Пасхе (Песах), Учитељ је, предвиђајући предстојеће Страдање, почео да открива својим ученицима надолазеће догађаје, након којих ће трећег дана уследити Васкрсење. Оно што је рекао веома је растужило апостоле. Тада је Исус, желећи да ублажи тугу својих верних ученика, обећао да ће некима од њих показати славу у коју ће се обући после свог одласка. Шест дана касније, дубоко у ноћ, Спаситељ са Јаковом, Петром и Јованом кренуо је на једну велику гору, успон је био напоран па су уморни ученици заспали. Пробудивши се из сна, били су задивљени јарком светлошћу која је избијала из Спаситеља. Тако су видели оличење јединства људске и божанске природе.

То што се током молитве Исуса и апостола појавила два старозаветна пророка — Мојсеј и Илија — имало је посебан смисао. Мојсеј који је донео човечанству 10 заповести и пророк-чувар Илија су разговарали са Исусом као са Учитељем, дуго очекиваним Месијом. Како приповеда Јефрем Сирин, Гора је постала симбол цркве, јер је Исус спојио у њој Нови и Стари Завет, показавши да је Он Оснивач и једног и другог.  

Ватрени Петар је, у разговору Учитеља са пророцима, дао Њему предлог да направи три колибе („начини три сјенице“) – Њему, Мојсеју и Илији, да се не враћа тамо где га чекају Његова Страдања. Али Исус је њему показао да му ово не треба. То што је Он јавио Своју Божанску славу ученицима, послужило је као доказ Његове спремности за крсни пут и добровољно страдање у Гетсиманском Врту и Јерусалиму. Током Његовог говора, њих је засенио облак из којег се зачуо Глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.” Чувши Глас Оца Небеског, апостоли су пали ничице у страху, а када су устали, видели су само Христа – пророци су нестали заједно са облаком. Када су силазили са горе, Исус је заповедио апостолима да никоме не говоре о ономе што су видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне трећег дана, примивши патњу и смрт. Наравно, апостоли су испунили заповест, сакривши оно што су видели на гори.

Преображење Господње се догодило како би Он показао апостолима да ће Његова будућа страдања бити овенчана победом – Васкрсењем. Он се открио као Син Божији, Владика живота и смрти, Свесавршени Бог и Савршени Човек, да би предочио праведнима како ће они заблистати у Царству Славе, да би показао преображење природе.

Када се говори о времену прослављања Преображења Господња, поставља се питање: када се десио овај догађај? Јер се у Јеванђељу каже да се то догодило уочи Спаситељевог страдања на крсту, наиме, 40 дана пре Његовог распећа. Ако је тако, онда би овај дан морао да падне у фебруару или марту, али то би онда било време Великог поста. Приликом утврђивања календарских датума за неке празнике, Православна Црква се руководила и педагошким циљевима: неки датуми су се поклапали са паганским прославама и били су усмерени на превазилажење дубоко укорењених локалних традиција. На пример, у Грчкој и Италији крајем лета завршавали су бербу грожђа, и у част овог догађаја увек су се одржавале веселе прославе, посвећене богу опојности Бахусу (Дионису). Да се искорени овај празник, у то време су почели да славе Преображење Господње, комбинујући са њим и захвалну молитву за дар „земаљских плодова“. Тако се развила традиција по којој се Преображење Господње празнује 40 дана пре Воздвижења Крста Господњег (Крстовдана).

Народне традиције

Према историјским подацима, постоји неколико верзија о времену настанка празника. Према неким сведочанствима, у Византији, од 900. године, он се прослављао као Спаситељево Преображење. Али постоји још једна верзија која потврђује раније порекло прославе. У 4. веку, равноапостолна Јелена је подигла храм на гори Тавор у част Преображења Господњег. Неко време прослава је била само локални палестински обичај, али се већ од 5. века проширила по целом хришћанском истоку.

Локалне особине прославе се разликују од земље до земље. Дакле, у Палестини, као припрема за овај дан,  хришћани се труде да покрсте и обаве прво шишање своје деце. Шишање се обавља на дан прославе, а крштење дан раније.

На Истоку се на овај дан беру житарице и грожђе. Хришћани их доносе у храм на освећење, а у раним временима давали су део за вршење Тајне Евхаристије. У руској традицији, грожђе се замењује јабукама, јер, за разлику од Медитерана, грожђе у то време није још зрело. Одатле потиче и народни назив за празник „Јабучни Спас“.

Тако су, за разлику од Истока, у Руској православној цркви освећују се јабуке. При томе, се не чита молитва „за грожђе“, већ „Молитва за оне који доносе прво поврће“, којој се освећује сам човек који доноси плодове.