Молитва чини суштину православне хршћанске традиције и богослужења наше Цркве. То је пут којим се човек приближава Богу, разговара с Њим и прима Његову божанску благодат. У ту сврху, Црква нам дарује богато наслеђе молитава, псалама и светих текстова освећених вековима њиховог коришћења и надахнутих Светим Духом, преко којих сваки верник може да се обрати Господу..jpg)
Међутим, поред ових устаљених молитава, људи – а неретко и свети оци наше Цркве – више пута су се обраћали исказивању своје вере на дискретнији начин. Они су узносили своје душе ка Богу помоћу сопствених речи које су рођене из тренутне потребе, захвалности или покајања.
Данас се пред нама поставља важно питање: Да ли можемо да се обраћамо Богу у личној молитви сопственим речима?
Три врсте молитве
Сваки верник има три основна начина да се моли, прославља и обраћа се Богу:
- Први се односи на црквене молитве и псалме које Црква чува и користи вековима. Управо тим молитвама безбројни светитељи су узносили своја срца ка Богу.
- Други начин је срдачна молитва, или умна молитва, која се везује за бројање чворова на бројаници, унутрашњу сабраност и непрестано обраћање Господу кроз Исусову молитву.
- На крају, постоји још и приватна, спонтана молитва, у којој се сваки верник обраћа Богу сопственим речима, откривајући пред Њим најдубље покрете своје душе
Снага црквених (традиционалних) молитава
Молитве које нам је предала Црква сматрају се нарочито важним јер представљају камен темељац нашег општења с Богом. То су речи којима су се многи светитељи и оци Цркве сјединили са Њим. Оне носе у себи дубоко теолошко значење и духовну благодат, хранећи и учвршћујући веру сваког хришћанина.
Својим просвећеним речима, традиционалне молитве обликују духовне особине верника. Осим тога, оне нам служе и као узор: уче нас шта су вредности вере, усмеравају нас на прави пут обраћања Богу и помажу у јачању духовних снага. У свом просвећеном и ванвременском изразу, оне уздижу душу и служе као чврст темељ на којем могу да расту све друге врсте молитви.
Умна молитва
С друге стране, умно-срдачна молитва „Господи Исусе Христе, помилуј ме грешног" представља стално и непрестано мољење. Једноставним, али дубоким речима ове молитве човек може да се покаје, да се помоли са бројаницом у рукама, или да тражи Божју милост током целог дана – било да ради или одмара.
У сваком случају, срдачна молитва је средство усредсређености и духовног подвига, упражњавања вере и настојања да се молитвене речи пренесу из ума у срце. Њен највиши циљ је сједињење са истином и суштином православне вере, као и сједињење са Самим Исусом Христом.
Приватна спонтана молитва
Што се тиче приватне молитве, коју сваки човек изговара користећи сопствене речи и изражавајући своје мисли — Црква не поставља никаква правила која би умањивала њен значај или је ометала. Напротив, многи светитељи и савремени старци изливали су своја срца пред Богом управо на тај начин, оставивши нам драгоцена сведочанства искрене и дирљиве молитве.
За пример може послужити преподобни Јефрем Катунакијски, који се често молио својим речима. Његових једноставних и љубављу испуњених молби и данас се са захвалношћу сећају они који су имали среће да га познају лично.
Вредност приватне молитве
Спонтана молитва такође може бити богословски садржајна и испуњена духовном јасноћом. Зато је природно — и у потпуности оправдано — молити се на тај начин сваки пут, када срце осети потребу и буде способно да се обрати Богу. Таква молитва може спасити душу верника, учинити чуда и увести у непосредно општење са небеским заступницима. Историја познаје безброј случајева, када су се светитељи, а понекад и сама Пресвета Богородица, јављали верницима, као одговор на њихове једноставне и срдачне молитве.
.jpg)
Да ли је исправно молити се Богу сопственим речима?
У православној традицији, између трију врсте молитви не постоји супротстављање, већ међусобно допуњавање. Црквене молитве, срдачна и приватна молитве — све оне једнако воде ка општењу са Богом.
Најважнији су смерност и чистота помисли, управо та „скрушеност“ и „понизност“ срца о чему је учио Свети Јован Лествичник. Такво срце је Богу драже од најузвишенијих речи.
Стога сасвим је у реду молити се сопственим речима, под условом да се моли сабрано, са страхопоштовањем, чврсто се придржавајући истина Јеванђеља. У том случају, све врсте молитви – црквена (традиционална), умна или приватна – постају живи изрази вере, који сједињују верника са Господом.
Међутим, као што је већ наглашено, важно је неговати молитву, без обзира на то у ком облику се она изговара. Приватна молитва, ако није ослоњена на мудрост Цркве, може лако одвести човека у странпутицу. Свети текстови, псалми и молитве које су нам предали просветљени Оци Цркве остају истински и сигуран пут који води ка општењу са Богом. Стално се враћајући тим духовним ризницама, усвајамо истински дух молитве и остајемо у оквирима истине. Само тада наше сопствене речи, изговорене искрено и понизно, могу постати истински наставак ове живе традиције.
