Тиховање или тиха молитва коју још називају срдачном или умном, а и Исусовом молитвом, заузима централно место у духовној традицији Православне Цркве. Првобитно је то била пракса аскета и монаха пустињака из ранохришћанског периода, што је њу учинило једним од стубова исихазма. Ово је најједноставнија али истовремено и најача техника молитве, када обраћање имену Исуса Христа превазилази границе вербалног и има за циљ ментално јединство са Богом.
У овом чланку ћемо разговарати о томе шта је умна молитва, зашто је она толико важна за православне хришћане и како се обавља.
Историја и порекло.jpg)
Умна молитва задовољава човекову потребу општења са Богом и осећаја Његовог присуства у свакодневном животу. Она је настала из тишине усамљеничког живота првих хришћана. Пустињаци Египта и Палестине у 4. и 5. веку први су користили овај облик општења са Богом. Велики оци наше Цркве, као што су Свети Антоније и Свети Макарије, задовољавали су своју потребу за чистотом ума и прибраношћу кроз понављање фразе «Господи Исусе Христе, помилуј ме».
Ширење праксе умне молитве повезује се и са традицијом исихазма («тиховања»). Овај покрет је настао у монашким заједницама на Синајској Гори, као и на Светој Гори, где је достигао највишу тачку духовног развоја, откривајући велике старце и светитеља наше Цркве. Ћутање којег су се држали оци исихасти послужило је као повод за упражњавање тихе, умне молитве која је помагала монасима да очврсну у жељи да се изолују од спољашњих фактора и слободно обрате Богу, да своје умове и срца ускладе са молитвеним речима.
Током византијског периода, исихазам се развија још дубље. Настали теоријски дискурс поткрепио је праксу исихазма у теологији. Значајна личност у јачању традиције исихазма био је светитељ Григорије Палама (1296-1359) («Духовни и умни див православне Византије») који је бранио теолошку основу умне молитве, одговарајући на приговоре оних који су тврдили да се човек не може приближити божанству и сјединити се са Богом због несхватљивост Божијег бића и божанских енергија. Светитељ је тврдио да, иако човек не може да схвати суштину Бога као таквог, он ипак може спознати Бога кроз енергије којима се Он пројављује у овом свету.
Уз помоћ умне молитве, подвижник се може приближити Божијој суштини кроз сродњавање молитвених мисли и осећања са умом и срцем које прелази у стање духовног просветљења. Тада се он, такорећи, сједињује са божанском природом, испуњавајући се Божанственом Таворском светлошћу – истом оном којом је Исус Христос засијао на гори Тавор.
Влахернски сабор 1351. године свечано је посведочио православни карактер његовог учења, након чега је пракса умне молитве постала широко распрострањена, она је постала важно средство постизања стања созерцања и духовног усавршавања свих верника.
Теолошки приступ
Важност срдачне молитве више пута су истицали оци наше Цркве. Поред теолошког тумачења које је развио Свети Григорије Палама, многи свети оци су истицали њену вредност јер она чисти ум и приближава човека Богу. Тиха молитва омогућава да се непрестано помиње име Христово, јачајући јединство човека са Њим. Овде се не ради о обичној усменој молитви, већ о средству духовног увођења човека у Божанску благодат..jpg)
Једноставност умне молитве чува јасноћу ума и помаже у емпиријском познавању Бога. Дуге молитве одвлаче човеку пажњу својом експресивношћу, китњастошћу и лепоречивошћу, међутим, умна Исусова молитва обухвата саму суштину молитвеног расположења. Према речима светог Никодима Светогорца:
«Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају».
Основа срдачне молитве је обраћање имену Исуса Христа. Име Господње, као и симбол крста, има духовну моћ. Стално обраћање њему отвара пут ка Божанској благодати. Оци Цркве, попут светитеља Јована Златоустог и преподобног Исака Сирина, наглашавају да је име Христово оружје сваког верника у борби против искушења.
Пракса умне молитве
Пракса умне молитве заснива се на непрекидном понављању молитвених речи. Она се не ограничава одређеним правилима и ритуалима. Међутим, као и код сваке друге молитве, спољашње и унутрашње смирење подстиче концентрацију и свесно обраћање имену Исуса Христа. У контексту монашког живота, срдачна молитва често се повезује са самоћом монаха, сталним покајањем и окретањем бројанице.
Шта се тиче речи које верници понављају, постоји неколико варијанти од којих можете изабрати најприкладнију за себе:
Најкраћи облик звучи једноставно: «Господе, помилуј»
Дужи облик молитве је «Господе Исусе Христе, помилуј ме».
Затим следи «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога».
И на крају, најдужи облик Исусове молитве гласи овако: «Господе Исусе Христе Сине Божји, ради молитава Твоје пречисте Мајке, и преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, спаси ме грешнога!»
Искуство срдачне молитве у наше време
.jpg)
Наравно, умна молитва је пракса не само за монахе, већ за сваког православног хришћанина који тражи начине да доживи духовно уздизање. Ово је велики ресурс који води и штити човека у сваком тренутку његовог живота. Нарочито у савременом добу, са његовим лудим темпом, строгим захтевима и обиљем информација, све је израженија човекова потреба за тишином, за једињењем са својим унутрашњим «ја» и са Богом. Умна молитва служи да помогне вернику да се носи са стресом и анксиозношћу, да га смири и доведе у везу са основом његовог постојања, са Богом Оцем.
Срдачна молитва утиче на расположење и ум човека. Због своје једноставности, она је непроцењив дар патристике. То је духовно благо које прати вернике у тешкоћама и недаћама савременог живота. Заиста, многи савремени светитељи наше Цркве, попут светог Пајсија и Светог Порфирија, доследно су учили своја духовна чеда умној молитви, наглашавајући њен благотворни утицај.
Позивамо вас да посетите нашу онлајн продавницу да видите бројанице које су направили светогорски монаси. Оне су важан атрибут молитве: бројаница поставља ритам и помаже да се концентришете током дуге молитве.
Нека Господ, молитвама наше заштитнице, Пресвете Богородице, благослови вас, вашу породицу и све ваше најмилије
