Оци Цркве о борби са стресом и анксиозношћу

У данашње време човечанство има на располагању огроман број практичних и теоријских алатки да се обезбеди његово благостање и просперитет. Међутим, што је невероватно, што више удобности имамо у животу, то нас више обузимају разни страхови. Анксиозност и депресију често називају „пандемијама“, што указује на учесталост и интензитет са којима се оне појављују у животу савременог човека.

Наравно, анксиозност и напрегнутост, диктирани покушајима да се предвиди нека ситуација или реагује на тренутне околности, нормални су процеси којих се човек не може и не сме ослободити. Штавише, на нашу отпорност на стрес могу утицати биолошки фактори, који су, најчешће, ван свесне контроле. Непроцењиву помоћ у томе пружа наука психологија која подучава технике за разумевање несвесних процеса који ограничавају нашу перцепцију и узрок су свих врста фобија.

Међутим, према мишљењу светих отаца наше Цркве, стрес није само психичко стање. Он има духовне корене повезане са људским погледима на свет, са нашом егзистенцијалном анксиозношћу и перцепцијом нашег постојања кроз призму Бога.

Православна патристичка теологија нуди дубоку и детаљну анализу анксиозности, која се сматра једном од најчешћих психолошких и духовних проблема својствених људској природи.

Извор анксиозности савременог човека

Као главни извор анксиозности савременог човека често наводе његову потребу за контролом и наметањем свог мишљења. Човек који је одрастао у развијеном савременом друштву, са много могућности да унапреди свој живот и неограниченим избором, често гаји у себи потребу да сам одређује услове око себе. Иако на располагању имамо довољно средстава која би могла послужити овом циљу, готово га је немогуће у потпуности остварити. Непостојаност људске природе и сама чињеница наше смртности чине нас стално променљивим, кварљивим и ограниченим створењима.

Патристичка теологија, преплићући људску променљивост са концептом светости, нуди мање себичан и захтеван модел живота. Она открива човеку знање о Божанској Икономији.

Вера у Божији промисао

Како примећује свети Јован Златоуст, стрепња се рађа из недостатка вере у Божији промисао. Када се човек ослања само на сопствене снаге и способности, неизбежно се суочава са сопственом ограниченошћу и непредвидљивошћу будућности. И обрнуто, када се верник препушта милости Божије љубави и Божијег промисла, његова стрепња попушта, јер он схвата да је његов живот у рукама Творца.

Дакле, стављамо своје животе у руке Христове. Њему поверавамо све своје бриге и ослобађамо се терета апсолутне контроле, као и одговорности која је прати. Према речима архимандрита Тадеја Витовницког,

„Схватио сам да сви ми превише бринемо о себи, и да само они који све препуштају вољи Божијој могу да се осећају заиста срећно и спокојно [...] Морамо научити да олакшамо бреме мисли које нас савладавају. Чим осетимо неки душевни терет, морамо се обратити Господу и поверити Му своје бриге, као и бриге и стрепњу наших најмилијих. Ја се увек обраћам Господу са својим проблемима, као и са проблемима оних који долазе код мене.  Ја их поверавам Господу и Пресветој Богородици, и они ће се побринути за све. А шта се тиче мене, како ја могу да помогнем другима ако не могу да помогнем ни себи?“ (Наше мисли одређују наше животе: Живот и учење старца Тадеја Витовницког, Атина, 2015)

Стога, пошто немамо могућност да самостално управљамо својим животом, у свакодневној молитви ми тражимо:

«На Тебе, Владичице моја, Богородице, полажем сву своју наду. Мајко Божија, не напуштај ме и не презири ме! Заштити ме по милости Својој сада, и увек, и у векове векова».

„Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита је мој Дух Свети, Тројице Света, слава Теби!”  

А онда наши страхови и стрепње, који проистичу из жеље за апсолутном контролом, спласну. Божански промисао прима наше молитве и нашу веру, и делује на добро душа наших. Воља човека почива на поверењу у вољу Божију, који попут оца васпитава своје дете, помажући му да се уздигне изнад трулежног и пролазног.

Нека Пресвета Богородица сачува наше душе од стрепње и духовне исцрпљености!