Вера и сујеверје: зашто их је лако заменити?

Мешање вере и сујеверја је вечити проблем православног хришћанског друштва. То је најбитније питање чије решење одређује квалитет и дубину верске оданости човека Богу.

Често је мешање ова два појма толико драстично да је већина верника подложна неким од погрешних схватања. Међутим, то су два потпуно различита стања душе и духа: вера води човека ка чистом односу са Богом, она је пуна љубави, поверења, мира и духовне бистрине. Сујеверје је нешто потпуно супротно, то је претеривање, оно није флексибилно и везано је за често механичке праксе које немају духовне потпоре. Оно ограничава особу и изазива анксиозност.

У овом чланку покушаћемо да анализирамо ова два појма, причаћемо о опасности замене праве вере сујеверјем и о ставу Цркве према њима.

Духовне особине православне вере

Вера је, у контексту православне хришћанске традиције, чисто лични унутрашњи процес који претпоставља и јача поверење у Бога. Верник не заснива своја уверења на спољним факторима, доказима и конкретним поступцима, већ се усредсређује на умну молитву и тежи да разбистри ум. Дакле, он се фокусира на стање мира, слободе и љубави.

Православна теологија веру посматра као појам који далеко превазилази појединачне верске радње и црквена правила. Човек свакако треба да иде у цркву и да учествује у богослужењима, али се од њега очекује да ово учешће доживи као духовни догађај. Исто тако, обављање одређених радњи и обреда од стране верника – на пример, поста, молитве и сл. – такође је духовни избор који претпоставља људску слободну вољу.

Вера ослобађа окова анксиозности и неизвесности, јача поверење у Божији промисао и веру у бескрајну милост. Она не подразумева слепо придржавање правила и ритуала. Основ и суштина вере су љубав, покајање и духовност човека.

Концепт сујеверја

За разлику од вере, сујеверје увек изгледа претерано; оно превазилази границе побожности и веровања. Правила која диктирају сујеверја су јасно одређена, обавезна за извршење и често праћена строго дефинисаним симболима и ритуалима. Њихово поштовање не подразумева разумевање суштине радњи које се изводе и ствара потребу за «духовном сигурношћу». Уместо духовне компоненте, почињемо да побољшавамо и доводимо до савршенства појединачне верске праксе. Наш однос са Богом постаје механички, егоцентричан и често лишен сваке духовне подлоге.

Строго извршење одређених правила која немају никакав основ подсећа на магични ритуал који ће нас на неки посебан начин довести до Бога, гарантовати спасење, чак и остваривање жеља.

На крају, уместо да смање анксиозност, такве праксе је стварају, правећи илузију да свако одступање од прописаних правила може довести до казне или напуштања од стране Бога. Уместо да ојачају наш однос са Богом, сујеверја нас на крају везују за строга правила која се често заснивају не на теолошким принципима, већ на погрешним тумачењима или претеривањима.

У таквим случајевима, верници лако постају зависни од спољашњих фактора – ритуала, талисмана, амајлија – на које полажу све своје наде у духовну сигурност. На крају, међу овом гомилом правила и предмета губи се суштина вере, што доводи до унутрашњег стања страха и анксиозности.

Нажалост, на религију често гледамо не као на прилику да се приближимо Богу, већ као на начин да постигнемо оно што желимо. Користимо средства која су нам на располагању, третирајући их као алате или магичне предмете. Колико често палимо >тамјан и кадимо, дајући већи значај ритуалу него молитви која га прати; окрећемо бројаницу у нади да ће нам она неким чудом испунити жељу; >помазујемо се миром, очекујући строго дефинисане резултате, као да је у питању нека врста магијског напитка; носимо траку освештану на Појасу Пресвете Богородице, верујући да поштовање одређених прецизних упутстава гарантује њену делотворност.

Такав механистички приступ нема духовну компоненту и свакако је погрешан – уосталом, увек је теже поштовати правила када она немају смисла. Штавише, такав став може засенити и на крају потиснути наше најбоље духовне квалитете. Није тешко, на пример, замислити верника који при обављању одређених обреда очекује помоћ од светог предмета. Он стриктно обавља „обред“, али божанску помоћ не добија. Колико је потребно таквом човеку да помисли да га је Господ напустио? То може да изазове чак и негодовање на Бога због чињенице да није добио Његову дуго очекивану помоћ, иако је све урадио «по правилима».

Бројне реликвије и светиње наше Цркве су благослов за оне који их примају, чувају и користе у свакодневном животу. Наравно, постоје и правила за њихову употребу: на пример, знамо како се кади, као што знамо и која се храна конзумира током поста или како да оставимо цедуљу у цркви. То су такође ритуали - али ритуали испуњени дубоким смислом.

Поштовање црквених правила и ритуала може донети дубоко душевно задовољство, али то захтева и опрез. Важно је да се саветујете са својим духовним оцем: он ће вас упутити на прави пут, научити како се правилно моли и пости, а такође и како се правилно односи према светињама и реликвијама.

Разлози духовне обмане

Колико год је то чудно звучало, упасти у сујеверја је изненађујуће лако – јер се она тако вешто маскирају у праву веру, али у исто време нуде готове „рецепте“ које само треба пратити. Други важан разлог који нас гура ка лажној прагматичној перцепцији је страх од непознатог, недостатак поверења у нашу способност да се супроставимо изазовима свакодневног живота. Сумње и недостатак духовне снаге рађају несигурност. Дакле, лако је бити заведен формалном и површном сликом вере да се кроз конкретне радње, које је лако контролисати, обезбедити своје спасење и Божију наклоност.

У неким случајевима, сујеверја су појачана друштвеним окружењем и традицијама које се преносе с колена на колено. У ствари, у свим културама постоје праксе и ритуали који потичу из теолошких веровања, али губе своју суштину због претеривања и погрешног тумачења црквених истина.

Утицај предрасуда и сујеверја

Предрасуде и сујеверја ограничавају слободу и флексибилност појединца, ометају духовни развој и, на крају, доводе нас у искушење. Слепа послушност и придржавање правила лишених теолошког смисла постају опсесија која рађа неодобравање, нетрпељивост према другима и морализам – то јест све, што нас све више удаљава од идеје о љубави према ближњем. Последица тога је сумњичавост и према себи и према другима.

Осим тога, строгоћа и прекори често изазивају осећање беса и депресије, што доводи до тога да се вера и хришћанска религија на крају одбацују као извори ових негативних емоција. То се посебно често дешава са младима. Погрешан однос родитеља према вери доприноси томе да деца одустају од вере у Бога, гомилајући непријатна осећања, уместо мира и топлине коју би она могла да пружи.

Вера као избор слободе

За разлику од слепог подређења правилима, права вера даје људима слободу и радост које су инспирисане осећањем сталног присуства Бога. Верници који искрено прихватају православну веру и учествују у црквеним тајнама и обредима, не само својим присуством, већ и својим духовним расположењем, живе у свом односу са Богом. Вера није слепо придржавање правила и симбола, већ осећај јединства са Њим.

Дакле, не дају се никакве гаранције, а прави верници се ослобађају потребе да доказују своју приврженост вршењем строго одређених, механичких радњи. Они се смиривају; они прихватају живот, духовно се приближавајући дубоком смислу вере која делује кроз љубав, јер у чему се, ако не у љубави, првенствено огледа наша вера у Господа Исуса Христа.

Позиција Цркве

Православна Црква позива вернике да науче да разликују предрасуде од искрених и смирених духовних пракса. Она истаче да је приврженост обредима и ритуалима може прерасти у идолопоклонство и јерес. Како је речено у Јеванђељу по Јовану,

«Дечице! Сачувајте себе од идола. Амин» (1. Посланица Светог Јована, 5:21).

У Новом Завету лицемерје и сујеверја се огледају у ликовима фарисеја којима се обраћа Христос:

«Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепо, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.» (Матеј, 23:27).

Тако Он проповеда исправан приступ хришћанству који се у корену разликује од лицемерног односа фарисеја.

Дакле, Црква позива сваког хришћана да дубоко проучава дела Њених светих отаца, као би се могла избећи опасност фарисејства. Тајна исповести и поуке духовног оца су од велике важности у борби, где је човек позван да негује и васпитава здраву, искрену веру.

Позивамо Вас да посетите нашу онлајн продавницу да купите тамјан, лековита уља и молитвене бројанице које плету светогорски монаси уз непрекидну молитву.

Нека Господ молитвама наше заштитнице Пресвете Богородице благослови Вас, Вашу породицу и све Ваше најмилије!