Тајном монашког пострига монах се придружује братству, а тајном упокојења напушта земаљско братство. Постриг се повезује са духовним рођењем, док се успење сматра смрћу, али само телесном.
Смрт монаха и чин погребења монаха
Такав догађај као што је смрт монаха одмах постаје познат целом манастиру, а затим и читавој држави Свете Горе.
Од давнина се обред погребења (сахрањивања) на Светој Гори обављао овако: после обредног отирања тела влажним сунђерима, усопшем монаху су обували сандале, облачили хитон (подрјасник), схиму (монашку мантију), скуфију (монашку капу) и кукул (свечану монашку хаљину са дугим рукавима и капуљачом). Затим су га увијали у његову расу. Монашке одежде постају његов погребни покров, који се украшава са три крста: на челу, грудима и коленима.
Тако припремљен, усопши монах се преноси у припрату католикона (главног храма обитељи). Помен се служи одмах после Божанствене литургије, ујутро или после вечерње.
То се чини да би сва братија манастира могла да испрати свог брата на последњи пут.
Опело
Опело је испуњено алегоријама и свечаном жалошћу. Тропари не приповедају само о таштини и пролазности живота (о чему сведочи и тело монаха које лежи у храму), већ и узносе победу Живота Господа нашег Исуса Христа над смрћу и пролазношћу.
Пред крај службе, у тренутку када се поју подобни (богослужбене песме), прва подобна позива братију да испрате брата опроштајним целивањем; тада монаси прилазе и целивају усопшег.
Затим се врши изношење тела, праћено тужним звоном звона. Први излазе свештенослужитељи, за њима се износи тело усопшег, а онда излазе и остали оци са упаљеним свећама. Сво братство се окупља око новоископаног гроба, где типикар манастира узноси прву молитву за покој душе новопрестављеног монаха.
Сваки монах у наредних 40 дана изговараће, уз помоћ своје бројанице, посебну молитву за покој душе преминулог. Молбе и молитве за његову душу трајаће «годину дана у главном храму и на гробљу — све до потпуног његовог упокојења, односно три године».
У то је тешко поверовати, али тела многих усопших светогорских монаха остају мекана и савитљива све до сахране, за разлику од тела осталих умрлих, без изузетка, која, након смрти, постају тврда, услед мртвачке укочености.
Светогорске традиције погребења монаха
Када светогорски старац или било који монах на Светој Гори одлази ка Господу (обично монаси живе дуго, јер воде здрав начин живота и еду здраву храну), братија не купа усопшег, да не би обнажили његово тело, него га отиру топлом водом помоћу сунђера само на челу крстообразно, онда на грудима, рукама, ногама и коленима.
Монах који облачи свога брата не гледа у његово наго тело. Он облачи усопшем монаху чисте чарапе, дуго доње рубље, подрјасник, расу, полиставриј и схиму; затим му прекрсти руке на грудима и везује их. Након тога, монах преплиће руке усопшег бројаницом, ставља на главу скуфију и прекрива је капуљачом.
Тело се полаже на ткано платно, при чему се на ноге ставља нова обућа. Потом се тело покрива мантијом, чији су рукави претходно расшивени, њих постављају дијагонално, а затим сашивају црним концем, тако да би цело тело било покривено овим покровом.
На покрову се белим концем везују три крста: на челу, грудима и ногама.
Ако је преминули био и свештеник, на њега се полаже епитрахиљ. Ако је монах био игуман манастира, њему се глава не покрива.
Тело се на дрвеним носилима преноси у нартекс (припрату храма). Док се оно налази у припрати, монаси пале свеће, а братија, наизменично, чита Псалтир.
Опело за монаха служи се у припрати. Уколико је усопши био јеромонах, његово тело се поставља у средиште главног храма.
Током службе сва братија држе упаљене свеће. На грудима покојника налази се икона (обично, то је такозвана «триморфна икона» са приказом Спаситеља и Пресвете Богородице). Опело траје много дуже од уобичајене литургије.
По доласку на манастирско гробље, свештеник узима прегршт земље и баца је у гроб, уз цртање у ваздуху облика крста, онда посипа уљем из кандила.
