Задушнице су посебне дане када се сећамо упокојених православних хришћана. Свака субота (осим у оним случајевима када је у суботу празник: полијелејни, бденије или велики) је у црквеном календару посвећена спомену умрлих, али постоје и посебно одређени суботњи дани, задушнице, који се у неким земљама зову родитељски, јер су нам родитељи најближи људи, али се тих дана моле не само за сроднике.
На дани задушница Црква се моли за покој душа упокојених православних хришћана. За нас – живе – овај дан сећања на наше најмилије и најдраже треба, по могућности, да проведемо у молитви. Главни мотив свих молитава за покој душа је опроштење грехова. Мртви више не могу да се кају и траже опроштај, али ми можемо да уложимо све своје снаге и молимо Бога за милост према њима. И Господ, видећи наш труд, узимајући у обзир наше подвиге молитве и милостиње (а милостиња се може дати и за покојнике), може им опростити грехе.
.jpg)
У Православној Цркви циљ задушница је у јачању свести да су живи и умрли хришћани – рођаци, један недељив живи организам, једна иста жива Црква. Тих дана верници се моле и у црквама и на гробљима, чине милостињу за душе умрлих, с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена.
Према 169. правилу Номоканона у Великом Требнику парастоси (панихиде) у цркви се не служе „у дванаестодневном периоду (од Божића до Богојављења), у прву седмицу Четрдесетнице, у Велику (Страсну) седмицу, у Светлу седмицу, као ни недељом и о великим празницима“.
Не постоји подела на главне задушнице и мање важне задушнице, али постоји подела на посебне и опште.
Опште (свеопште) задушнице
Опште задушнице држи Црква за све своје умрле чланове од исконна. То су најстарије и најважније заупокојене службе годишњег круга. Црква је одредила дане када и како треба да их верници проводе да би њихов живот имао крајни циљ. Суботу је посветила за умрле, за упокојене душе; а недељу за живее када се верници моле Богу у заједници.
Опште задушнице су:
- у суботу пред Месне покладе (Месопусне) – зимске задушнице,
- у суботу пред Духове, Тројицу – летње задушнице,
- у суботу пред Михољдан – михољданске задушнице и
- у суботу пред Митровдан – јесење или митровданске задушнице.
Тројичине (Духовске) задушнице падају у суботу уочи празника Свете Тројице или Духова, Педесетнице. Месопусне задушнице падају у суботу, недељу дана пре почетка Великог Поста. Зову се Месопусне јер претходе Месопусној недељи (недељи уочи Великог Поста).
На Тројичине и Месопусне задушнице врши се помен свих упокојених хришћана који су икада живели на земљи. Зато се ове две суботе називају свеопштим (васељенским); по статусу оне су виши од осталих дана посебног помињања мртвих. Главни смисао васељенских парастоса је молитва за све умрле православне хришћане од памтивека, без обзира на њихову личну блискост са нама.
Задушнице (родитељске суботе) Великог Поста
У радне дане Великог Поста не служи се уобичајена литургија, изузев празника Благовести. Сходно томе, и главно литургијско помињање упокојених обавља се ређе. Како умрли не би били ускраћени молитвеног представништва, Црква је установила посебне дане молитве за њих.
Три суботе Великог поста:
- 2. недеља (на пример, 11.03.2023.)
- 3. недеља (на пример, 18.03.2023.)
- 4. недеља (на пример, 25.03.2023.)
Заупокојни молебани друге и четврте суботе Великог Поста имају и друго, „молбено“ оправдање. Ако је неко од хришћана преминуо уочи или за време Великог поста и ако у седмичне дане Великог Поста падне трећи или девети дан по смрти заупокојни молебан није могао да буде обављен у току те седмице (тада је литургија непуна). Пошто је помен на литургији од посебног значаја, панихида новопрестављеном је почела да се комбинује са најближом пуном литургијом, у најближу тим данима заупокојну суботу, односно на једну од субота Педесетнице. 
Само на четрдесети дан, кад год да падне, панихида се служи у храму. Постепено, помен новоупокојених је почео да се комбинује са молитвама за њихове упокојене сроднике, а затим и за све преминуле хришћане. Тако је настала традиција обављања парастоса друге, треће и четврте суботе.
Како се обележавају задушнице
За задушнице православни хришћани посећују заупокојне литургије где се моле не само за своје најмилије али и за све од искона упокојене православне хришћане. Тог дана верници доносе у цркву кољиво или кувано жито и вино. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског, црно вино означава Божје милосрђе којим се лече ране греха. Свештеник вином прелива жито. После свете Литургије у цркви се служи парастос. После парастоса се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће као симбол светлости Христове, а свештеник може да ослужи помен и окади гробно место. На гробљу се такође може служити парастос или литија, ако време дозвољава, може се прочитати 17. катизма Псалтира.
На задушнице се дели милостиња.
Али тог дана најважнија ствар је молитва.
Молитва за упокојене
Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вечни,
и све упокојене у побожности и вери,
и опрости им свако сагрешење,
хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или мишљу.
Усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора,
одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање Лица Твога
весели све од века свете Твоје.
Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова. Амин.
