Свети апостол Петар и Свети апостол Павле били су два веома различита човека које је Исус Христос позвао да проповедају радосну вест љубави и спасења.
Апостол Петар
Пре сусрета са Христом, који га је назвао Кифа («камен», или на грчком «петра»), свети Петар се звао Симон. Родио се у Витсаиди (Галилеја). Његов отац се звао Јона. Имао је брата Андреја, првенца. Управо је Андреј довео Петра Исусу, претходно му рекавши: «Ми нађосмо Месију, које значи Христос» (Јн. 1:41). Симон Петар био је ожењен и бавио се риболовом — послом који је истински волео. То занимање му је помагало да се супротставља животним бурама, научило га је да много ради, да се радује успесима и да храбро подноси неуспехе. Симон је имао динамичан, спонтан и живахан карактер.
Сусрет са Исусом из Назарета заувек је променио његов живот, јер је Христос од неуког рибара учинио «ловца људи», односно апостола који окупља око себе људе за Царство Небеско, које је проповедао свети Јован Крститељ, а затим и Исус, говорећи: «Покајте се, јер се приближило Царство небеско» (Мт. 4:17).
Апостол Петар је одрастао у јудејској вери коју је наследио од своје породице — у синагоги, у јеврејском и делимично јелинизованом окружењу Галилеје, где су заједно постојале различите вере. Ипак, Симон Петар био је неук човек, није говорио грчки, па је имао ученика и помоћника — Јована Марка, који му је преводио са хебрејског на грчки.
Апостол Павле
Свети апостол Павле се првобитно звао Савле. Рођен је у Тарсу Киликијском (садашња Турска), у хебрејској дијаспори, у породици Јевреја које су Римљани протерали. Био је добро богословски образован човек, које је своје образовање стекао у Тарсу и Јерусалиму. Био је грађанин Рима, стога се, у та времена, сматрао «космополитом», и говорио је грчки као ученик Гамалила — учитеља Мојсијевог закона.
Иако је апостол Павле био савременик Исуса, није га срео док је Исус живео на земљи. Према јеврејској традицији, у почетку је ревносно прогањао нову заједницу Исусових ученика. Али током прогона хришћана у Сирији, недалеко од Дамаска, лично је сусрео Исуса у небеској слави, који га је упитао: «Савле, Савле, зашто ме гониш?» (Дела апостолска 9:4)
Тако је будући апостол схватио да је Исус из Назарета жив и да је Он истински Месија. Потом је Павле схватио да је Исус Христос, глава Цркве, нераскидиво повезан са Црквом — Његовим Телом.
Савле је тукао и прогањао хришћане, али је Христос осећао њихов бол, јер је њихов живот био Његов живот, а Његов живот је био њихов живот. Тако је прогонитељ Савле, после свог обраћења и крштења, постао апостол Павле — најревноснији мисионар Христа и Његове Цркве.
Христови апостоли
Различити по месту рођења, култури и образовању, светитељи Петар и Павле били су позвани да постану апостоли и добили су од Христа различите мисије: Свети Петар је био задужен да проповеда Јеванђеље Јеврејима, а Свети Павле — свим осталим народима. Свети Петар је био један од дванаесторице Апостола, док се свети Павле сматра тринаестим апостолом.
Шта је заједничко светим апостолима Петру и Павлу? Суштина и испуњеност душе, то јест ватрена вера у Христа и живо општење са Њим. Свети Петар је исповедао божанство Исуса Христа: «Ти си Христос, Син Бога Живога» (Мт. 16:16), а апостол Павле је исповедао да «у Њему телесно пребива сва пуноћа божанства» (Кол. 2:9), да је хришћанска вера тајна Бога који је «И, као што је признато, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се на свету, узнесе се у слави» (1 Тим. 3:16).
Обојица апостола су доживела снажно покајање и преображај: Петар се три пута одрекао Христа (Лк. 22:62), али Га је волео до своје мученичке смрти, док је Павле прогањао Христову Цркву, а затим се кајао због тога читавог живота и много се трудио да исправи своју грешку.
Светитеље Петра и Павла повезује снажна љубав према Христу и Његовој Цркви. Црква је основана на камену вере коју је исповедао Петар, то јест на исповедању божанства Исуса Христа. Зато и сам апостол Петар признаје да није он, већ Христос је камен темељац који унутар Цркве сједињује Јевреје и друге народе света.
Свети Петар захтева да се чувају права вера и јединство Цркве, не обраћајући пажњу на лажна пророчанства:
«А беше и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и доводиће себи наглу погибао.
И многи ће поћи за њиховим нечистотама којима ће се хулити на пут истине.
И у лакомству ловиће вас измишљеним речима. Њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема.
Јер кад Бог не поштеде анђела који сагрешише, него их метну у окове мрака пакленог, и предаде да се чувају за суд;
И први свет не поштеде, него сачувавши самосмога Ноја, проповедника правде, наведе потоп на свет безбожнички;
И градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди, и постави углед безбожницима који би постали;
И избави праведног Лота, кога осрамотише безаконици нечистотом живљења;
Јер кад живљаше праведник међу њима, гледајући и слушајући безакона дела, мучаше од дана до дана праведну душу;
Зна Господ побожне избављати од напасти, а неправеднике мучећи чувати за дан судни;
А особито оне који иду за телесним жељама нечистоте, и не маре за поглаварство, и који су безобразни и самовољни, и не дрхћу хулећи на славу.
Кад анђели, који већу снагу и силу имају, не изговарају на њих пред Господом хулни суд;
А они, као неразумна животиња, која је од природе на то створена да се хвата и коље, хуле на оно што не разумеју, и у погибли својој пропашће.
Примајући плату неправде. Они мисле да је сласт частити се сваки дан; они су срамота и грех, који се хране својим преварама, једући с вама;
Имајући очи пуне прељубочинства и непрестаног греха; прелашћујући неутврђене душе; имају срце научено лакомству, деца клетве;
Оставивши прави пут, зађоше, и иду путем Валаама Восоровог, коме омиле плата неправедна;
Али би покаран за своје безакоње: скот неми проговоривши гласом човечијим забрани безумље пророково.
Ово су безводни извори, и облаци и магле које прогоне ветрови, за које се чува мрак тамни вавек.
Јер говорећи поносите и лажљиве речи прелашћују на нечистоте телесних жеља оне који одскора беже од оних што живе у превари.
И обећавају им слободу, а сами су робови погибли; јер кога ко надвлада онај му и робује.
Јер ако одбегну од нечистоте света познањем Господа и спаса нашег Исуса Христа, па се опет заплету у њих и буду надвладани, буде им последње горе од првог;
Јер им беше боље да не познаше пут правде, неголи кад познаше да се врате натраг од свете заповести која им је предана.
Јер им се догоди истинита приповест: пас се повраћа на своју бљувотину, и: свиња окупавши се, у каљужу.» (2 саборна посланица светог апостола Петра 2:1-22)
Свети апостол Петар и Свети апостол Павле заједно су пострадали мученичком смрћу у Риму, за време прогона хришћана од стране цара Нерона 67. године.
Проповедање у Европи
Како је изгледало европско друштво у време апостола Петра и Павла? Треба напоменути да је у то време на тим просторима цветао политеизам, односно паганско многобоштво.
Апостоли су се суочили са гордошћу грчко-римске философије која није могла да прихвати Крст и Васкрсење Христово, то јест смирену љубав Свемогућег Бога и васкрсење тела, јер је смрт држала читав стари свет у ропству духа: «И да избави оне који год од страха смрти у свему животу бише робови.» (Јевр. 2:15). Зато је вера у Бога, која није истоветна пролазном свету и која је победила смрт, за многе људе тог времена представљала истинско ослобођење.
Делатности апостола супротстављала се непријатељска царска политичка власт, иако светитељи Петар и Павле у својим посланицама захтевају поштовање према њеним представницима, као и према управној и војној власти. Штавише, они се називају служитељима општег добра и оружјем које кажњава преступнике. Ипак, апостоли нису поистовећивали Римско царство са Царством Небеским, нити цара са Господом који вечно живи. Управо зато су апостоли Петар и Павле пострадали за Христа.
Молитва апостолима: зашто им се обраћамо за помоћ
Свети апостоли Петар и Павле за нас су учитељи вере, пример мисионара и посланици живота и јединства Цркве. Својим животима, делима и писмима уче нас да волимо Христа, Његово Јеванђеље и Његову Цркву, да радимо на исцељењу и спасењу свих људи, без обзира на расу, пол, националност или друштвени положај. За нас хришћане, они су учитељи помирења, праштања, јединства и светости. Уче нас да се непрестано молимо, чинимо добра дела и да се не ослањамо на себе, већ на благодат живога Бога, који се јавио у лику Исуса Христа.
Православни хришћани узносе своје молитве светим апостолима Петру и Павлу, молећи их за заступништво и помоћ у различитим животним потешкоћама.
Молитва апостолима Петру и Павлу
О, богомудри Првоапостоли, ви свети и непогрешиви вођи и руководиоци наши, молимо Вас и преклињемо: водите нас и руководите кроз овај свет и овај живот, свеосвећујућом и свепросвећујућом благодаћу вашом живећи у нама, молећи се у нама, љубећи у нама, постећи у нама, мислећи у нама, осећајући у нама, делајући у нама, творећи еванђелске заповести у нама, и тако нас многогрешне, немоћне и слабе уведите у Царство Небеско, да бисмо и овде и тамо свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом својом вечито служили чудесном и чудотворном Господу и Спаситељу нашем — Исусу Христу, коме нека је и од нас преко вас хвала, част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.
Молитва Петру и Павлу може да се изговара испред иконе славних и свехвалних првоврховних апостола.
У православној иконописној традицији светитељи Петар и Павле — први и последњи од апостола — симболизују општење Израела (Петар) са свим народима света (Павле). Кључеви Светог Петра симболизују покајање и опроштај, понизност и љубав који олакшавају улазак у Царство Божије. Мач Светог Павла симболизује снагу духовног говора који помаже да се разликују јерес и истина, саможивост и љубав, смрт и живот.
