У Грчкој већ вековима постоји обичај да уочи празника Воздвижења Часног Крста (Крстовдана) домаћице беру свежи босиљак и доносе га у храм, како би га свештеник после богослужења поделио верницима.
Обичај дељења босиљка на дан Воздвижења Часног Крста (14. септембра) повезан је са предањем да је света Јелена пронашла Крст Господњи на месту обраслом босиљком. Зато свештеници тог дана деле верницима гранчице ове биљке.
Проналазак Часног Крста
Дошавши у Јерусалим, света Јелена је покушала да сазна где је био сакривен Крст Господњи. Међутим, нико од хришћана није могао да јој покаже то место. Тада је светитељка, унајмивши бројне радника, започела опсежну потрагу која је трајала месецима, али без успеха.
Једном је света Јелена нагазила на малу биљку, и ваздух се око ње изненада испунио пријатним, слатким мирисом. Позвала је раднике и наредила да копају управо на том месту. Ту је и пронађен Часни Крст на коме је био распет Цар Славе. Према предању, управо је са тим догађајем повезан назив босиљка: реч василикос (грч. βασιλικός) на грчком значи «царски». Тако је ова мирисна биљка постала спомен на место проналаска Христовог Крста.
Босиљак у грчкој традицији прављења хлеба
Босиљак који је донет из храма, заједно са светом водицом, користио се приликом припремања хлебног квасца, на коме су грчке домаћице потом током целе године правиле домаћи хлеб. Помоћу ове биљке, над квасцем су чиниле знак крста, а затим стављале у воду, надајући се да ће пустити корен и да ће моћи поново да се засади.
Један истраживач који је бележио народне обичаје на грчком острву Лемносу наводи следеће сведочанство: «Свака кућа и свака домаћица доносе у храм посуду са водом и остављају је тамо где се врши освећење. После службе воду односе кући и од ње праве хлебни квасац за целу годину.»
Са овим обичајем повезано је и једно занимљиво предање. Приповеда се да је једном извесна Туркиња упитала мештанке зашто им је хлеб тако укусан и зашто дуго остаје свеж. Оне су јој одговориле да у тесто додају свету водицу освећену на празник Воздвижења Крста Господњег.
Тада је Туркиња замолила да и њој дају мало те воде. Острвљанке нису знале шта чинити: са једне стране, свету водицу је тражила муслиманка, а са друге оне нису желеле да је одбију. На крају су јој дале обичну воду, рекавши да је освећена.
И, према предању, догодило се чудо: вера те жене да је добијена вода заиста освећена помогла је да хлеб нарасте, учинила га необично укусним и дуго га одржавала свежим. Када је касније дошла да се захвали женама које су јој дале водицу, оне су морале да јој признају да је то била ипак само обична вода.
