Света Перпетуа потицала је из угледног рода и живела је у Картагини. Тајно од свога оца незнабошца примила је свето крштење и, упркос његовим сузним молбама, остала непоколебива у вери. Обудовевши у двадесет другој години, старала се о детету које је још дојила. Њен брат Сатир, служавка Филицитата и младићи Ревокат, Сатурнин и Секунд такође су се припремали за крштење.
Међутим, мало пре описаних догађаја, цар Септимије Север издао је указ којим се забрањивало примање хришћанства и налагало погубљење новообраћених. Перпетуа и њени једномишљеници потпадали су под овај указ, јер су били оглашени.
Почетком 203. године, по дојави, ухваћени су Вибија Перпетуа, њени робови, супружници Ревокат и Филицитата, која је у то време била трудна, као и два младића племенитог рода, Сатурнин и Секунд, оптужени да намеравају да постану хришћани. Човек који их је поучавао у вери, по имену Сатур, сазнавши за њихово хапшење, добровољно се предао властима како би поделио судбину својих оглашених.
Све њих су незнабожачке судије бациле у тамницу. Перпетуин отац покушавао је да поколеба њену веру, али је љубав према Христу била јача.
Пре страдања света Перпетуа имала је виђење златних лествица које воде на небо, са оштрим предметима са стране и страшном змијом у подножју. Сатир се први попео лествицама, упозоравајући је на змију. Перпетуа је, без страха, стала змији на главу и видела рајска насеља. Ово виђење укрепило је све мученике у њиховој решености.
После многих страдања, свети су били осуђени на смрт. Младићи су бачени зверима да их растргну, а Перпетуа и Филицитата биле су изложене нападу краве. Звери их нису дотакле, па су посечени мачевима. Када су погубљивали свету Перпетуу, она је сама принела мач своме врату и храбро скончала за Христа.
