Свети Силуан Атонски
У раној младости старац Силуан је био сељак, али након завршетка војне службе, одлучио је да постане монах.
На Светој Гори је сачуван следећи запис о старцу:
«Схимонах отац Силуан, световно име - Семјон Иванович Антонов, сељак Тамбовске губерније, Лебединског рејона, Шовске волости и села. Рођен 1866. године, у Свету Гору дошао 1892. године, пострижен у расу 1896. године; у схиму - 1911. године. Имао је послушања: у Млину, на Каламарејском метоху (посед манастира ван Атоса), у Старом Нагорном Русику, у Економији. Преминуо је 11/24. септембра 1938. године».
Детињство
Када је мали Семјон имао 4 године, његов отац је у својој кући дао преноћиште једном путнику, било је то уочи празника, а овај човек је продавао књиге и сматрао се образованим и занимљивим у разговору. Неочекивано за себе, Семјон је чуо нешто сасвим необично, да Христос уопште није Господ, и да Бога нема.
Као аргумент, путник је понављао питање: «Где је тај ваш Бог?»; у том тренутку дечак је помислио: «Кад порастем, проћи ћу цео свет да нађем Господа». Када је путник напустио њихову кућу, мали Семјон је рекао оцу: «Ти ме учиш да се молим, а путник је рекао да Бога нема». Отац му је одговорио: «Мислио сам да је паметан човек, а испало је да је будала. Не слушај га». Очев одговор није отклонио сумње из дечакове душе.
Након што је Семјон осетио веру у себе, његов ум се прилепио за Господа, и он се неуморно молио, плачући. Тада је Семјон схватио да у њему расте жеља за монашким животом. почео је да моли оца да га пусти у Кијево-Печерску Лавру, али је тај био непоколебљив: «Прво заврши војничку службу, па ћеш слободно да идеш».
Семјон је израстао у лепог, храброг и јаког младића. Једном на Васкрс, после свечане обилне трпезе, када су му браћа отишла, а он је остао код куће, мајка му је скувала скоро 50 јаја, и он их је све појео. Семјон је тих година радио на имању кнеза Трубецког, а за празнике ишао у кафану где је могао попити око 3 литре вотке, али никада није био пијан.
Једног дана, на јаком мразу, лед је оковао копита коња који се није давао да му се приђе и помогне. Семјон је рукама прихватио главу коња и он се није опирао. Младић је могао голим рукама да ухвати врућ лонац са чорбом и премести га са пећи на сто. Семјон је ударцем песнице могао да поломи дебелу даску.
Војска и служење војног рока
Семјон је служио војни рок у Санкт Петербургу, у телесној гарди, у инжињеријском батаљону. Чак и за време његове војне службе младић је увек мислио на Бога. У војсци су га много волели као увек послушног војника и пријатног друга.
Својим колегама он је говорио:
«Размишљам о томе, како ми вечерас седимо у гостионици, једемо, пијемо вотку, слушамо музику и веселимо се, а на Светој Гори сада служе бденије и целу ноћ ће се молити.Питам се ко ће дати бољи одговор на Страшном суду - они или ми?
У својим мислима Семјон је стално био на Атону, размишљање о Светој Гори испољавало се, између осталог, и у томе што је неколико пута тамо слао новац.
По одслуженом војном року, Семјон је отишао код оца Јована Кронштатског да тражи његов благослов. Отац Јован није био у Кронштату, и Семјон му је оставио писмо:
«Баћушка, желим да се замонашим. Моли се да ме свет не задржи».
Вративши се у Санкт Петербург, Семјон је већ следећег дана по први пут осетио да око њега «паклена ватра хучи». Семјон је отишао у свој родитељски дом, где је провео свега недељу дана. На брзину је припремио ствари потребне за одлазак на Атон.
Света Гора Атонска
Семјон је дошао у Свету Гору у јесен 1892. године и ступио у манастир Светог Пантелејмона. Ту почиње његов подвижнички живот у манастиру. Према светогорском обичају, нови послушник, «брат Симеон», требало је да проведе неколико дана у потпуном миру да се присети својих грехова које је починио у прошлом мирском животу, а затим их запише ради исповести свом духовнику. Симеон је осетио у себи пориве жарког покајања. Кроз тајну покајања он је хтео да се ослободи тешког бремена, па је отворено исповедио све грехе свог живота.
Духовник је рекао искушенику Симеону:
«Исповедио си своје грехе пред Богом и знај да су ти сви опроштени... Сада почиње нови живот... Иди с миром и радуј се што те је Господ довео у ово пристаниште спасења».
Брат Симеон је започео свој пут у светогорски монашки живот: молио се сам у својој келији; стајао на богослужењима у цркви; постио; причешћавао се; читао, вршио послушање. На Светој Гори искушеник Симеон је почео да изговара Исусову молитву помоћу бројанице. Симеон се радовао што се ова молитва може обављати увек и свугде.
Прошло је око три недеље, и када се Симеон једне вечери молио пред иконом Богородице, осетио је како му молитва продире у срце и свршава се тамо сама од себе без престанка.
Прво његово «послушање» био је рад у млину. То је било доба успона руског монаштва на Светој Гори. Манастир се ширио и почео је да личи на прави живи град. Број монаха је порастао на скоро две хиљаде, а ходочасника из Руске империје стизало је на стотине. У млину морало много да се ради. Симеон је мало спавао, постио, много се молио, плакао, носио велике и тешке вреће са брашном.
Демонски напади и јављање Христа
Месеци су пролазили, а демонски напади на младића су постали све чешћи. Храброст Симеона је почела да малаксава. Он се разочарао у присуство Бога, помислио је да је Господ оставио своје чедо. Исте вечери, за време вечерње службе у цркви Светог Пророка Илије на млину, он угледа живог Христа. Господ је стајао десно од царских двери, поред иконе Спаситеља. Христос се јавио младом искушенику, и Симеон је поново осетио благодати Светог Духа.
Јављање Господње искушенику Симеону постало је кључни догађај у његовом животу. Без сумње, то је утицало на читаву његову будућу судбину.
После извесног времена, једног празничног дана, после службе у храму, која је трајала целу ноћ, ујутру, брат Симеон је служио у трпезарији, и ту је по други пут доживео благодатно озарење. Ови догађаји су толико утицали на младића да је он почео стално да тражи ово осећање, сећао се њега, оно му је недостајало.
Симеон је почео да тражи одговоре од свог духовника и у поукама светих отаца подвижника. Тако је монах сазнао да су јављања Христа пројаве ретког дара. Остало је само да се пронађе одговор зашто демони нису напуштали његов разум и поново почели да га муче.
Симеон је, мучен сумњама, отишао у манастир Стари Русик ради саветовања са старцем Анатолијем. Старац му је рекао овако:
«— Ти се, вероватно, много молиш? — Молим се непрестано. — Сматрам да се не молиш правилно, и отуда су честа демонска виђења. — Ја не знам шта значи молити се правилно или неправилно. Знам само да се треба увек молити и зато се непрестано молим. — За време молитве чувај ум од свих маштања и помисли и закључај га у речи молитве».
Архимандрит Софроније (Сахаров) овако пише о старцу Силуану Атонском:
«Подвиг монаха Силуана за очување благодати достизала је размере које ће многима изгледати недозвољено суровим, па чак и наводити на мисао да је ова врста суровости према самоме себи изопачавање хришћанства. Наравно, то није тачно. Душа која је познала Бога и уздигла се до сагледавања света вечне светлости, и затим изгубила благодат, налази се у таквом стању које онај ко и сам није све то преживео тако снажно, не може ни да замисли. Страдање и бол овакве душе је неизрециво. То је један нарочити метафизички бол. Човека који је видео светлост беспочетног бића и окусио пуноту, радост и неизрециву сладост Божије љубави, више ништа земаљско не може да привуче. Земаљски живот за њега постаје у извесном смислу несносан терет. Он са сузама поново тражи онај живот кога се, по милости Божијој, удостојио да дотакне».
Од дана када се Господ јавио светом Силуану прошло је 15 година. Једне ноћи, када се по навици водио борбу са демонима, не успевајући да се искрено помоли, старац устаде са свог места у намери да врши поклоне, међутим, пред собом је угледао самог демона који је чекао да му се Силуан поклони. Старац Силуан се молио за помоћ самом Господу, да га просветли и научи молитви која је способна да изгони демоне. Одговор Господњи није дуго чекао и одјекнуо је у души светитеља. Господ му је рекао да горди увек тако страдају од демона: «Држи ум свој у аду и не очајавај!»
Старац Силуан у потрази за светлошћу
После првог јављања Господа светом Силуану Атонском, душа му се испунила тајанственом светлошћу, али је онда ова светлост нестала, а монаха су почеле мучити мисли куда је она отишла и како да је врати.
Кроз срдачну молитву верник спознаје велике тајне духа. Силазећи умом у само срце, он почиње да продире ван граница физичког и материјалног. Он проналази своје «право» срце, духовно, и открива да му судбина свих људи више није страна, већ је нераскидиво повезана са његовим личним постојањем.
Успомене на старца Силуана Атонског
«У свом спољашњем држању старац је био једноставан. Руке је имао радничке, снажне, са великим длановима и крупним палчевима. Лице и глава су му били складних линија. Чело је било лепо, округло и умерено, нешто веће од дужине носа. Снажна доња вилица одавала је јаку вољу, но без чулности и суровости. Очи су биле ситне, тамне, поглед спокојан и благ, повремено проницљиво-продоран, често уморан од многог бдења и суза. Имао је велику и густу браду, мало проседу, густе, ниске, несрасле и праве обрве, као што их имају мисаони људи. Коса му је била тамна и густа све до старости. Неколико пута је фотографисан, но увек безуспешно, јер су његове снажне и храбре црте лица на фотографији изгедале суве, сурове и грубе, док је, у ствари, израз његовог, услед кратког сна и многог поста и умиљења, често бледог лица, био благ, без икакве суровости», – из книге Архимандрита Софронија о старцу Силуану Атонском.
Свети Силуан Атонски није био много писмен, завршио је само два разреда основне школе, али је неуморно читао и слушао књиге, јер се на Атосу током ноћних богослужења читало много отачких књига. Тако је старац Силуан увек деловао као начитан и образован човек, у чему је помогао и његов природно живахан, брз ум.
Када је Свети Силуан Атонски постављен за економа манастира, враћајући се од игумана у своју келију, почео је да се моли да му Бог помогне да испуни ово одговорно послушање. После дуге молитве, добио је Господњи одговор који се нечујно чуо у души: «Чувај благодат која ти је дата». Тада је старац Силуан схватио да је очување благодати важније и драже од било чега другог на свету, он је увек био на опрезу да се његова молитва не прекине.
Старац се упокојио у Господу 24. септембра 1938. године. Одлуком Светог Синода Цариградске Патријаршије од 1987. године Силуан Атонски је канонизован. На дан успомене на светитеља, у његову част читају се акатисти.
«Надам се да се сећате речи Господњих: «Ја сам с вама до свршетка века». Ко воли Господа, моли се са радошћу дању и ноћу, ненаситно, јер се душа сећа Господа и жели да живи са Њим. Господ се неће сетити наших грехова, али ће их нам по Својој милости и љубави опростити. Ох! Кад би само људи знали ко је наш Господ, онда би се сви људи на земљи обратили Њему».
Свети Силуан Атонски
Молитва Силуану Атонском
О, предивни угодниче Божији, оче Силуане! Имајући благодат од Бога да се сузоточно молиш за сву васељену, и за покојне и за живе и за будућа поколења, не заборави пред Богом на нас који ти усрдно прибегавамо и умилно иштемо твоје заступништво. Свима нама, пак, који смо, без топлог покајања и страха Божијег, погружени у тами греховној и који непрестано скорбимо Господа који нас воли, испроси, о свеблажени, од Свемилостивог Бога нашег да нас Својом свесилном благодаћу посети и оживотвори душе наше, потирући сваку злобу, животну гордост, униније и лењост у срцима нашим. Још се молимо и за то да се, благодаћу Свесветог Духа крепљени и љубављу Божијом загревани, уз човекољубље и братољубље, смиреноумље и молитвено сараспињање, утврдимо у истини Божијој, те оснажимо у благодатној љубави Божијој, како бисмо се Богу синовски приближили. Молимо се још да, испуљавајући Његову свесвету вољу, са сваком побожношћу и чистотом, непостидно пређемо пут временског живота и са свима светима достигнемо Небеско Царство и Јагњетову свадбу.
Њему нека је од свих земаљских и небеских слава, част и поклоњење са Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин
