На Светој Гори се време — сати и дани недеље — рачуна другачије, него што је општеприхваћено у свету. Самим тим, светогорски монаси не рачунају време на начин на који смо сви ми навикли. Водећи повучен живот у складу са природом и посвећујући се молитви, они организују свој дан у складу са византијским временом.
Осим тога, као што смо већ помињали, монаси Свете Горе, рачунајући црквене датуме и дане прослава, придржавају се јулијанског, а не грегоријанског календара. На тај начин они одржавају везу са историјском прошлошћу православља, настојећи да сачувају континуитет православне хришћанске традиције.
Шта је византијско време?
У доба Византије људи нису рачунали време, као ми данас. За разлику од наших строго одређених временских оквира, време се тада мењало у зависности од смене годишњих доба и других природних појава — као што су кретање сунца и промена светлосног дана. Сходно томе, литургијски живот Цркве код Византијаца, приликом одређивања времена, био је тесно повезан са природним мерилима. Тако је дан почињао не ујутро, него увече - вечерњом службой.
Како се рачуна византијско време?
Према византијском рачунању времена, дан почиње заласком сунца. У тренутку заласка сунца, на Свету Гору стиже поноћ, дакле, од ње почиње први сат новог дана. Другим речима, поноћ, која код нас увек долази у 00:00 и од тог тренутка почиње 24-часовни период, на Светој Гори почиње са заласком сунца.
Међутим, за разлику од остатка света, где је време скоро непроменљиво (осим у неким земљама које прелазе на зимско или летње рачунање времена), византијски систем, који се поштује на Светој Гори, захтева стално кориговање. Наиме, Земља се не окреће само око своје осе, што доводи до смене обданице и ноћи, али и око сунца, што (заједно са нагибом Земљине осе) узрокује промену годишњих доба. То утиче на дужину светлосног дела дана, а самим тим, и на рачунање времена на Светој Гори: када дан постаје дужи, почетак 24-часовного периода касни, а када је краћи — долази раније.
Тако, поноћ стиже на Свету Гору зими и лети у различито време. Због тога, приликом рачунања времена, становници Свете Горе често користе сунчани сат.
Разлика између светогорског и нашег времена
Током летњег периода византијско време се разликује од нашег за отприлике 3-4 сата, а зими разлика између савременог и византијског времена може достићи чак и 7 сати.
На пример, када у јуну пада мрак, и наш сат показује 21:00, за монахе Свете Горе то је тачно поноћ.
Већина манастира строго се придржава византијског система, осим манастира Ивирона, где 24-часовни дан почиње са изласком сунца.
Какво значење има време за монахе Свете Горе?
Систем који се користи за рачунање времена утиче на все аспекте живота Свете Горе Атонске: он одређује време звоњаве звона, служења Божанствене литургије, појединачних богослужења, вечерње, заједничке трпезе и слично.
За монахе, византијско време није само алатка која регулише дневни распоред. Они живе у складу са њим, не дозвољавајући да им оно измакне; време постаје нераздвојни део њиховог подвижничког живота. У одређеном смислу, оно је део практичне теологије која се остварује на Светој Гори Атонској.
Нашавши се на Светој Гори, сваки ходочасник брзо схвата да се његова сатница не поклапа са сатницом манастира. Међутим, то неслагање нимало не омета његово искуство. Штавише, оно је позив у светогорску стварност, у место где сваки тренутак постаје молитва, пратећи другачији ритам и измичући трулежности световног живота.
Поштовање византијског времена није анахронизам. То је још један начин повезивања светогорске заједнице са традицијом Византије и православним хришћанством у целини.
Ток времена на Светој Гори се доживљава као природна појава која има молитвену и теолошку димензије.
