Велики пост се полако завршава. Међутим, пре него што закорачимо у дане страдања и туге, одломак из Јеванђеља о Лазаревом Васкрсењу подсећа нас на истинско значење Христовог Васкрсења.
Како каже јеванђелско предање, Лазар је био брат Марте и Марије из Витаније. Исус је познавао његову породицу; Он је волео Марту, Марију и Лазара, и више пута је одседао код њих за време Својих путовања.
Када се Лазар разболео, његове сестре су замолили Исуса да дође у Витанију да га спаси. Међутим, пре него што је отишао у град, Он је сачекао да прође два дана. Својим ученицима Он је рекао овако:
"Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се Син Божји прослави кроз њу".
Болест је брзо савладала Лазара и довела га до смрти. Без обзира на то, Христос је најавио радосни догађај његовог васкрснућа, објаснивши ученицима Својим:
"Лазар, пријатељ наш, заспао је; но идем да га пробудим".
Дошавши у Витанију четири дана након смрти и сахрањивања Лазара, Исус се срео са Мартом и Маријом које су носиле жалост. Марта Му пребаци, рекавши да је дошао раније, њен брат би остао жив. Она верује у васкрсење мртвих у време Другог доласка, али се тај догађај њој чини предалеким и скоро нестварним. Исус је њој повратио веру, подсетивши:
"Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у Мене, неће умрети вавек. Верујеш ли ово?"
Касније, Он је отишао на гроб Лазара. На овом месту одломак из Јеванђеља отвара суштину хришћанске доктрине: као човек, Исус плаче на гробу свога пријатеља; а као Бог, Он управља законима природе и ускоро након тога наређује мртвом да васкрсне. Он тражи да одвале гробни камен, након чега, послушавши Његово наређење, васкрсли Лазар излази на светлост. Једне Исусове реченице "Лазаре! Изиђи напоље!" било је довољно да га васкрсе и покаже живог и здравог перед очи светине.
Након свог васкрсења, које се догодило док је он имао 30 година, Лазар је поживео још 30 година. Касније, он је постао епископ Китиона на Кипру, где је и био сахрањен на крају свог живота. Његове мошти су обретене 890. године н.е. од стране византијског цара Лава VI Мудрог који је њих пренео у Цариград и сместио у истоимену цркву саграђену у част светог Лазара. Обретење његових моштију слави се 17. октобра.
Икона "Васкрсење Лазарево"
На икони је приказан догађај Васкрсења Лазаревог у присуству његове породице и мноштва људи. Десно су приказана два човека, од којих један покрива лице руком, а други отвара улаз у пећину. Лазареве сестре су се поклониле Христу, љубећи Му ноге. Лазар, увијен по рукама и ногама погребним повојима, захвално се клања Исусу. Коначно, у центру иконе је лик самог Христа, који благосиља улаз у пећину.
У ранијим приказима Лазар се појављује као епископ Китиона. Његов лик је тужан и свечан. По црквеном предању, Лазар до краја свог живота није дозволио себи да се насмеје, чувајући слике загробног живота у свом сећању. Међутим, цео живот носећи жиг смрти, он је истовремено и доказ неоспорне победе васкрсења душе и тела.
Теолошко тумачење
Значај Лазаревог васкрсења је изузетно важан за учење наше Цркве. Осим величине одломка из Јеванђеља, сама чињеница васкрсења човека из мртвих и његовог повратка у живот непосредно пре Васкрсења Господњег је велика тајна и чудо.
Према теолошким тумачењима која се приписују овом догађају, Лазарево васкрсење је, пре свега, предзнак васкрсења Христовог и, као последица тога, читавог људског рода. Ово је непобитан доказ моћи Божије чак и над непроменљивим принципом људске смртности. Васкрсење, тумачено као апстрактна доктрина и црквени закон, по први пут постаје конкретно. Штавише, Лазарево васкрсење симболизује духовно васкрсење које сваки хришћанин може доживети много пута током свог живота. Христос је у стању да нас врати из сваког понора, да нас спаси како телесне, тако и духовне смрти. Чак и када смо достигли границу духовног пропадања, још увек можемо да „васкрснемо“, а Господ може да нас врати у живот само једном реченицом.
Тропар
«Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!»