30 сребрника — баш је за тај новац Јуда Искариот издао Исуса Христа. Сада је израз «тридесет сребреника» постао крилатица: то је награда за издају, понекад малу и безначајну, и не увек изражену у новчаној противредности.
Колико је то? Много или мало? И одакле уопште познајемо причу о 30 сребрника?
Како је Јуда издао Христа
Прича о издаји Исуса Христа од стране Јуде позната нам је из Јеванђелија:
Приближаваше се пак празник пријесних хлебова који се зове пасха. И гледаху главари свештенички и књижевници како би Га убили; али се бојаху народа. А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који беше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничким и са старешинама како ће им Га издати. И они се обрадоваше, и уговорише да му даду новце.(Лука 22:1-5)
Тада један од дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде ка главарима свештеничким, И рече: Шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И отада тражаше згоду да Га изда.(Мат. 26:14-16)
Тада видевши Јуда издајник Његов да Га осудише раскаја се, и врати тридесет сребрника главарима свештеничким и старешинама Говорећи: Ја сагреших што издадох крв праву. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. А главари свештенички узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у црквену хазну, јер је узето за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље гостима. Од тога се и прозва она њива крвна њива и до данас. (Мат. 27:3-8)
Тада се изврши шта је казао пророк Јеремија говорећи: И узеше тридесет сребрника, цену цењенога кога су ценили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ. (Мат. 27:9-10)
Како су изгледали тридесет сребрника Јуде
Реч «сребрници», која се користи у Новом завету, означава обичне сребрне кованице; ипак, историчари, археолози и други стручњаци вековима расправљају о томе које је тачно новчиће добио Јуда.
Научник Доналд Вајсман (Donald Wiseman) је још шездесетих година 20. века претпоставио да је реч или о тирском шекелу или о статеру — новцу Старе Грчке.
Данашња истраживања више нагињу првобитној верзији, односно тирском шекелу. Новчићи су ковани у феничанском граду Тиру (данашњи Сур) почев од 125. године пре Христа па све до 65. године нове ере. Управо тим новцем је храм у Јерусалиму плаћао порез властима у време Римског царства.
Да се не би створио утисак да је Палестина добила аутономију од царства, на једној страни новчића је по наређењу Римљана било утиснуто лице бога Бала (Вала). У време владавине династије Птолемеја његов култ се стопио са култом бога сунца Хелиоса (Хелија). Иако су Јевреји ово божанство називали Велзевул (бог демонски), новчић је био у широкој употреби због изузетне чистоће сребра (94%).
Истраживања показују да је 30 тирских шекела у то време било једнако вредности 120 дневница (односно четворомесечној плати при седмодневној радној недељи), цени једног роба или малог комада земље.
У средњем веку се сматрало да су 30 сребрника заправо старогрчки новчићи са острва Родоса, јер су били украшени ликом истог бога Хелиоса. Поуздано је познато да су се ти новчићи поштовали готово као свете мошти и да су се изједначавали са оружјем Христових Страдања.
Натпис на грчком ΡΟΔΙΩΝ (родион), који указује на географско порекло новчића, тумачио се као «Иродион» и повезивао се са царом Иродом из Новог Завета.
