Спомен Светих Павла и Јулијаније установљен је у част њиховог мученичког подвига и исповедања вере пред царем Аврелијаном.
У III веку цар је посетио град Птолемаиду у Феникији, где су га дочекали мештани. Међу окупљеним народом налазио се и хришћанин по имену Павле. Угледавши цара, он се прекрстио, што су приметили људи око њега. Павле је одведен у тамницу, а сутрадан му је суђено. Младић је пред свима изјавио да исповеда веру у Христа Спаситеља. Због отвореног исповедања вере у Христа био је подвргнут суровим мукама.
Видевши страдање свога брата, Јулијанија је оптужила цара за неправду, због чега је и сама била подвргнута мучењу. Брата и сестру су немилосрдно тукли, бацали на усијане решетке и кидали им тела оштрим кукама. Ипак, Павле и Јулијанија стрпљиво су подносили све муке. Међу њиховим мучитељима били су војници Кодрат, Акакије и Стратоник. Задивљени снагом духа брата и сестре, они су се изјаснили као хришћани, због чега су одмах погубљени.
Цар је покушао да заведе Јулијанију и обећао јој да ће је узети за жену уколико се одрекне Господа Исуса Христа. Међутим, девојка је остала верна Спаситељу и са негодовањем одбила његову понуду. Разјарени владар наредио је да обешчасте светитељку, али би свако ко би је дотакао истог часа ослепео. Савладан злобом, Аврелијан је наредио да свете спале, што је изазвало бурне протесте народа. Не желећи да слуша негодовање својих поданика, окорели цар наредио је да мученицима одмах одрубе главе.
Брат и сестра ишли су на погубљење радосних лица, певајући: „Јер си нас спасао, Господе, од оних који нас муче, и посрамио си оне који нас мрзе“ (Пс. 43:8).
