Епископ
Никола Велимировић рођен је 23. децембра 1880. године у планинском селу Лелић, у западној Србији, у многодетној сељачкој породици Драгомира и Катарине Велимировић. Познато је да се његова породица крајем XVIII века преселила у Лелић из Осата у Босни.
Школовање је започео у школи при манастиру Ћелије, где га је отац дао да научи писмености, али само онолико „да зна да чита обавештења од власти и да на њих одговара“, а затим да га задржи у селу као хранитеља и „образованог“ човека. Од првих дана Никола је показивао изузетну ревност према учењу. Његову даровитост уочио је учитељ Михаило Ступаревић, који му је препоручио да настави школовање у Ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ученик.
По завршетку шестог разреда гимназије покушао је да упише Војну академију, али га је лекарска комисија прогласила неспособним због ниског раста и недовољног обима груди. Одмах након тога Никола је поднео пријаву за Београдску духовну семинарију, где је примљен, мада опет не без тешкоћа, наводно због слабог певачког слуха.
Његово школовање у семинарији било је успешно. Постигнути успеси у наукама били су резултат систематичног рада. До двадесет четврте године већ је проучио дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно се истицао размишљањима о Његошу, кога је волео као песника и мислиоца још из времена школовања у Ваљевској гимназији.
За време школовања у Београду оболео је од туберкулозе услед живота у тесном стану и лоше исхране. По завршетку семинарије извесно време радио је као учитељ у селима Драчићу и Лесковици, код Ваљева, где се блиско упознао са животом и душевним стањем српских сељака и спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглицом из Црне Горе, са којим је ишао међу народ и помагао у парохијским пословима. По савету лекара Никола је летње распусте проводио на мору, где је упознао и с љубављу описао живот становника Боке которске, Црне Горе и Далмације. Још у семинарији помагао је Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је током више година објављивао своја прва писма и радове.
Школовао се на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну, где је 1908. године стекао звање доктора богословља magna cum laude, одбранивши дисертацију на тему „Вера у васкрсење Христа као основа догмата Апостолске Цркве“. Рад је написан на немачком језику и објављен у Швајцарској 1910. године, а затим преведен на српски језик. Потом је завршио Филозофски факултет на Универзитету у Оксфорду, где је припремио дисертацију на тему „Филозофија Берклија“ за стицање звања доктора филозофије, коју је одбранио у Женеви на француском језику.
По повратку у Србију почео је да предаје у Београдској семинарији и истовремено је објављивао своје чланке у српским црквеним часописима. После излечења од туберкулозе примио је монашки постриг у манастиру Раковица код Београда, добивши монашко име Николај.
Године 1910. отишао је на школовање у Русију, у Санктпетербуршку духовну академију. За време школовања много је путовао по Русији, посетио сва најпознатија света места и ближе упознао руски народ.
Вратио се у Србију, где га је затекао Први светски рат, током кога је отац Николај на бојиштима исповедао и причешћивао српске војнике, крепећи њихов дух проповеђу. Своју плату до краја рата у потпуности је давао за потребе рањених.
Године 1920. постављен је за епископа Охридске епархије. Дана 21. јуна 1934. године именован је за епископа Жичког.
Дана 18. новембра 1942. године ухапшен је по личном Хитлеровом наређењу „да се уништи српска интелигенција, обезглави врх Српске православне цркве, при чему у првом реду — патријарх Дожић, митрополит Зимонић и епископ жички Николај Велимировић“. Стављен је под стражу у манастиру Војловица у Панчеву, где му је 13. марта 1943. године саслуживао литургију Тадеј Витовнички. Боравећи у манастиру, владика Николај је извршио редактуру и исправке српског превода Новог завета који је начинио Вук Караџић. Дана 14. септембра 1944. године, заједно са српским патријархом Гаврилом, пребачен је у концентрациони логор Дахау, где су били заточени у посебном одељењу за више официре и свештенство (нем. Ehrenbunker). Међутим, нико други од европских верских личности таквог ранга није био затворен. У Дахауу су епископ Николај и патријарх Гаврило боравили до краја рата, а ослободила их је 8. маја 1945. године 36. америчка дивизија. По ослобођењу, епископ је отпутовао у Енглеску, а потом у Сједињене Америчке Државе.
Последње дане провео је у руском манастиру Светог Тихона у савезној држави Пенсилванији, где је преминуо 18. марта 1956. године. Из манастира је његово тело пренето на гробље српског манастира Светог Саве у Либертивилу, у савезној држави Илиноис.
