У време икона-рушитеља, грчких царава, живео је племенити властелин Љев у граду Солуну са својом женом Маријом. Имали су седам синова, међу којима је најстарији био Методије, а најмлађи Константин, у монаштву познат као Кирил. Свети Методије, као војвода у Словинији, напустио је световни живот и отишао у манастир на планини Олимп, где је почео да проучава свете књиге.
Константин, показујући побожност од детињства, одбио је туђе млеко и одгајан је у врлини. Истикао се умом и памћењем, проучавао је разне науке и имао велику љубав према светом Григорију Богослову. Након смрти цара Теофила, Константин је позван да учи заједно са младим царем Михаилом, где је показао своје способности и постао познат као филозоф.
Поставши свештеник и библиотекар, Константин је убрзо отишао у манастир, а затим постао учитељ филозофије. Осудио је јеретике и бранио православље, учествујући у расправама о светим иконама. У доби од 24 године послат је код Сарацена, где је успешно бранио хришћанску веру и осудио њихове заблуде.
Након повратка у Цариград, поново се повукао у осаму, ослањајући се на Божју промисао. Касније, по налогу цара Михаила, отишао је код Хазара заједно са братом Методијем да их просветли светлом Христове вере. Проучавали су језике и преводили свете текстове, обраћајући многе у хришћанство.
