Преподобни Димитрије родио се почетком XIV века у Переслављу-Залеском, где се његов отац, богат човек, бавио значајном трговином. Његови родитељи веровали су у Бога и трудили се да у сину учврсте хришћанско начело. Семе Речи Божије донело је плод у чистој души детета. За разлику од својих вршњака, Димитрије је био разуман и смирен, клонио се бучних дечјих игара и разних забава. Послушан унутрашњем призиву и речи Јеванђеља, млади Димитрије напустио је очев дом и примио монашки постриг у Переславском Горицком манастиру.
Његово смирење, трпљење и незлобивост били су толико велики да су изазивали нехотично дивљење братије. За своје подвиге удостојен је свештенства. После извесног времена Димитрије је одлучио да оснује свој манастир са строгим општежитељним уставом. Преселио се на мочварно место, где је подигао храм у име Светитеља Николаја, а уз њега устројио манастир. Преподобни је био веома леп, па је, да би избегао саблазан, покривао лице монашким кукуљем, а са женама је говорио веома ретко, само по потреби.
У дане свога игуманства у Никољском манастиру код преподобног Димитрија родило се пријатељство у Христу са оцем северноруског монаштва, преподобним Сергијем, који је носио подвиг у густим радоњешким шумама, шездесет врста од Переславља.
Слава о његовом подвижничком животу била је опасна за Димитрија. Одлучио је да напусти родни крај, узевши са собом само једног ученика, Пахомија, и пошао је на глуви, шумовити север. Сам преподобни и његов ученик подигли су малу цркву у част Васкрсења Христовог. Али, наишавши на препреку од стране житеља, напустили су то место и упутили се у Вологду. Овде су одлучили да оснују манастир. Сви житељи похитали су по благослов светитељу, и 1. августа 1371. године подигнута је и освећена црква у име Спаситеља нашег Исуса Христа, Његове Пречисте Мајке и у част Животворног Крста Господњег. Око храма су подигнуте келије за братију и најнеопходније службе: тако је настала Спасо-Прилуцка обитељ, која је постала први манастир са строгим општежитељним уставом.
Манастир се није одликовао богатством и био је сиромашан чак и књигама. Димитрије је водио истински подвижнички начин живота. Његов пост био је строг; читавим седмицама није узимао храну. Само о празницима допуштао је себи да окуси топлу воду и малу просфору. Од одеће је имао само један стари кожух, који је носио и зими и лети; осим тога, на телу је носио тешке гвоздене вериге. На крају свога живота преподобни је од Господа био удостојен дара прозорљивости.
У ноћи 11. фебруара 1392. године монаси Спасо-Прилуцке обитељи приметили су да се по целом манастиру раширило неко благоухање. Сва братија похитала је у старчеву келију, али га је нашла већ мртвог. Његова келија била је пуна благоухања, а лице му је сијало неземаљском светлошћу, било је мирно и тихо, као код уснулога. Пре смрти Димитрије је обавестио братију о свом престављењу. По вољи Божијој, његов гроб постао је извор многих благодатних чуда и исцељења. Они који су се са јаком вером дотицали гроба исцељивали су се, а нарочито честа била су исцељења од бесомучности. Подигнут је храм преподобном Димитрију. Мошти преподобног почивају под спудом у луку доње цркве, посвећене његовом имену. Над њима је устројена дрвена гробница, обложена позлаћеним бакарним листовима; на гробници лежи лик преподобног, написан у целој фигури, у сребрној ризи, а наспрам гробнице, код ногу подвижника, под стаклом висе његове вериге. Празновање преподобног Димитрија у Спасо-Прилуцком манастиру установљено је од 1409. године, када су код његовог гроба почела да се творе чуда.
