Рођен је у Египту око 250. године од племићких и богатих родитеља, који су га одгајали у хришћанској вери. У осамнаестој години постао је сироче и преузео бригу о сестри. Чувши у цркви речи Спаситеља о продаји имања и праћењу Њега, одриче се наследства у корист сиромашних. Након тога, остављајући сестру под бригу хришћанских девица, повукао се у пустињу.
Постепено, повлачење од света постало је његов начин живота. Прво је живео са побожним старцем, а затим постао пустинjak у пећини, где је патио од глади, жеђи, хладноће и врућине. Мучили су га искушења и демони, али му се Господ појављивао ради охрабрења. Антоније је научио да ради и моли се, што му је помогло у борби против мисли.
Након двадесет година самоће, почели су да му долазе ученици, и постао је отац многима. Основao је монашку заједницу, где је свако живео одвојено, али су заједно радили и молили се. Антоније није постављао строга правила, већ је инспирисао побожан живот и посвећеност Богу.
Тражио је осаму од мноштва људи и, чувши глас с неба, отишао је у унутрашњу пустињу. Тамо је нашао светог Павла Теванског, с којим је разговарао о животу и вери. Павле је прорекао своју смрт и замолио Антонија да донесе плашт епископа Атанасија за сахрану.
Антоније, испунивши захтев, вратио се и нашао Павла већ мртвог. Сахранио га је с почастима, а два лава су помогла да ископају гроб. Преподобни Антоније умро је у дубокој старости, живећи 106 година, и за своје подвиге добио је назив Велики. Основao је пустињски моназам, који је постао основа за будуће манастире и заједнице.
