У свету се звала Агафија Семјоновна, потекла из древног рязаног племићког рода Степанових. Рођена је у побожној породици крајем 1720-их – почетком 1730-их година. Рано је изгубила оца, а мајка ју је васпитала у духу побожности. Након смрти мужа, остајући са малом ћерком, изабрала је пут служења Богу.
По узору на рођаку свог мужа, прихватила је монаштво у Кијево-Флоровском манастиру. Једном приликом, била је благословена виђењем Пресвете Богородице, која јој је показала место за живот на северу Русије, где ће бити основан манастир. Године 1760, пратећи то указање, зауставила се на одмору у селу Дивеево, где је поново видела Богородицу, која је потврдила да је ово место предодређено за њено служење.
Убрзо након тога, у Дивееву, мајка Александра изгубила је своју једину ћерку, што је постало још један знак Божијег вођења. Одлучила је да се одрекне свог имања и посвети се служби. Године 1766–1767, продала је своја рјазанска имања и вратила се у Дивеево, где је саградила келију и живела 20 година, заборављајући на своје порекло.
Бавила се уређењем локалне цркве, саградила је неколико капела и, по указању Богородице, започела изградњу камене цркве у част Казанске иконе. Храм је освећен почетком 1780. године. Мајка Александра је такође донела средства за изградњу Успенског сабора у Саровској пустињи.
Живећи живот пун рада и молитве, управљала је сестрама у духу кроткости. Године 1788, предосећајући свој крај, прихватила је шему са именом Александра. Умрла је 13. јуна у доби не више од 60 година. Отац Серафим је сведочио о њеном светом животу и предвидео да ће њени мошти бити откривени у будућности.
Након затварања Дивејевског манастира 1927. године, њена келија и гроб су уништени. Године 1991. гроб је обновљен, а свете мошти су пронађене 2000. године и пренесене у цркву Рођења Богородице. Године 2000. је прослављена у рангу локално поштованих светитеља, а 2004. године – у рангу опште поштованих светитеља.
