На улазу у манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској, лево од светих врата, налази се фотографија са натписом испод на руском и грчком језику: «Чудо јављања Богородице 21. августа 1903. године», снимљена на овом месту последњег дана када се сиротињи делила милостиња турским новчићима «черекама».
У близини је подигнут параклис посвећен овом догађају, са вештачком фонтаном у средини, а у њему, на северној страни, налази се икона на којој је приказана Богородица са погачом у рукама.
Крајем 19. - почетком 20. века руски монаси на Светој Гори покренули су обимну добротворну делатност. Сваке јесени они су довозили у најсиромашнија подручја Грчке и делили бесплатно залихе пшенице онима којима је она била потребна. У руском манастиру Светог великомученика Пантелејмона на Светој Гори Атонској, сваког четвртка се окупљала сиротиња и ту добијала одећу, новац и храну. Нажалост, многи Грци су ова добра дела схватили као руску пропаганду усмерену на заузимање територија. Протат је забранио поделу милостиње, позивајући се на то да неки појединци добијени новац користе за пијанство. Очигледно, Протат се плашио да би кроз милостињу Руси могли да заузму цео Атос.
1903. године, у августу, из Протата је стигло писмо упућено игуману манастира Светог Пантелејмона Андреју. Писмо је садржало укор Светог Кинота у погледу милостиње која се дели у турском новцу, у том смислу што је она бескорисна и штетна за младе. Предложено је да се она замени другом врстом помоћи, прикладнијом. У случају неиспуњења, Кинот је обећао да ће се залагати за заустављање поделе милостиње.
21. августа поред манастирске капије било је прочитано ово Протатово писмо на грчком и руском језику. Након читања, страдалници су почели да долазе по милостињу, а јеромонах Гаврило је требало да фотографише овај догађај, за успомену. Непосредно пре тога, неколико пута, приликом поделе новчића, један монах пустињак је видео жену, о чему је испричао портиру (вратару), чак је желео и да покаже, али на тој подели ње није било. Када су развили негатив, на црно-белој фотографији су видели да испред колоне сиротиње која је излазила из манастира, «нашла се и уплакана женска фигура у монашкој одежди».
«Грчки монаси су објаснили да је тако сама Богородица показала да тугује за сиромашнима који су били лишени помоћи. Ова фотографија се и данас налази у многим светогорским манастирима». («Света Гора Атонска и Словени», Н. Панајоти, стр. 22)
Занимљиво је да је фотографија настала приликом поделе прве милостиње, односно на самом почетку, када је пришао први човек и испред њега нико није требало да буде.
Историја поделе милостиње од стране руса на Светој Гори Атонској
.jpg)
Поделу милостиње у руском манастиру на Светој Гори Атонској започео је сакупљач руског монаштва на Атосу, старац Јероним, он је заповедио наредним покољењима да је стриктно извршавају како би у манастир привукли милост Божију.
1840. године, на позив грчких старешина, Јероним се из своје пустињске келије преселио у Пантелејмонов манастир, и све своје залихе поделио сиромашним пустињацима. Тако је старац поставио темељ за поделу милостиње, која се касније обилно изливала из његових дарежљивих руку. Сваке године, колико му је здравље дозвољавало, отац Јероним је у пролеће обилазио целу Свету Гору, походећи пустињаке. Сакупљао је од њих духовни мед, и помагао им, делећи милостињу, тако да су му сви били познати и стотине њих су долазили у његов манастир. Поред манастирске капије увек је било залиха двопека и друге хране за тајне подвижнике који су, избегавајући људе, долазили ноћу.
О подели милостиње један очевидац је написао:
«Недељом и празницима у манастиру је велико окупљање народа. Запањује јадан изглед посетилаца обучених у дроњке, полуобучених, мршавих и болесних. Прво сам помислио да сви ови долазећи сиромашни монаси припадају «Русику», али се испоставило да су то били разни подвижници Атоса. Међу њима има Грка, Бугара, Молдаваца и Руса. Њих овде хране током друге трпезе, након чега они одлазе у келију духовника оца Јеронима, где се њима даје унапред припремљена милостиња».
Oтац Јероним је наредио да се у његову манастирску болницу, осим братије, примају све који буду долазили: «Келиоти, из сиромашних келија, пролазни ходочасници, монаси или мирјани, који су претходно добили благослов од надлежних».
Крајем 19. века, када се број Руса на Светој Гори значајно повећао, ово је почело да брине Грке. Патријарх Јоаким је званично забранио давати Русима келије и каливе. Вољом оца Јеронима, 1882. године у манастирским поседима издвојено је значајно земљиште у близини морске обале за насељавање Руса, као и за братију манастира, жељну самоће.
О трошку манастира изграђена је саборна црква за заједничку молитву, болница за 20 људи, а испосничка келија, коју је отац Јероним назвао Нова Тебаида, напуњила се пустињацима. За нову испосничку келију Јероним је написао строги типик скитског живота.
После смрти оца Јеронима, прилив људи из Русије који су желели да живе и умру на Светој Гори наставио је да расте. Манастир Светог Пантелејмона је почетком 20. века био толико пренасељен да око 120 људи уопште није имало келије. Укупан број братства, заједно са онима који су били у подворјима у Русији, већ се приближавао броју од 2000 људи.
У истом положају су били Андрејевски и Иљински скитови. Руске келије су расле и претварале се у монашка општежића са до 100 монаха. Донације из Русије омогућиле су ширење ових манастира. Порастао је и број руских келиота, а манастир Светог Пантелејмона и руски скитови могли су да им помогну само милостињом.
Поред сиромашних Руса, међу страдалницима су били и Грци, и Бугари, и Срби, и Румуни, и Молдавци. Милостиња у манастиру Светог Пантелејмона установљена је, као новчани додатак, турским новцем. Једном недељно се давало онолико колико је било потребно за исхрану до следеће поделе.
Под оцем Јеронимом, 1870. године, новчиће је добијало свега 60 људи, после 10 година – 160, а 1903. године већ их је било 700, још 300 је било у Кареји, пошто нису могли да дођу због болести или старости.
Чудесно јављање Богородице у сну
.jpg)
1886. године, већ после смрти оца Јеронима, јеромонах Нифонт уснио је сан. У његову келију ушла је величанствена блистава жена (Богородица) са речима: «Реци оцу Макарију (игуману манастира Светог Пантелејмона 1875-1889) да не затвара капије за убоге, јер Ја имам много злата и сребра». Рекавши то, она је нестала из келије. Монах се пробудио и још увек је видео блиставу светлост. Обузет неверицом, он је мало прошетао по келији, помолио се и опет задремао. Иста визија, исте речи. Питао се да ли је то нешто ђаволско и опет задремао, и по трећи пут је видео и чуо исто. Када се будио, оба пута је поново видео, такорећи, непрекидан сјај.
1889. године упокојио се у Господу игуман отац Макарије. У свом тестаменту он је скоро дословце поновио речи Богородице, изговорене оцу Нифонту: «Нека се никада не затварају капије манастира за убоге и бедне, и за свакога страдалника...»
1896. године отац Нифонт је жребом изабран за намесника, постао је други човек у манастиру после игумана, његов наследник, а 1903. године, после смрти игумана оца Андреја, стао је на чело манастира.
19.-20. век
Келиоти су и даље долазили, али су им делили само хлеб и двопек, а нису им давали ручак. Игуман отац Андреј, желећи да испуни упутства Светог Кинота, свима је давао једноставан одговор: «Није дозволено да вам дајем». Тако је била прекршена завештана заповест стараца, која је потицала од Бога.
Представник манастира Светог Пантелејмона у Кареји, отац Григорије, дирнут сузама и жалбама келиота који су му свакодневно долазили, био је посебно забринут због онога што се догодило. У писму игуману он је тражио да се обрати пажња на то да страдалници за милостињу вапе ка небу, тражио је да се предузму мере како би се испоштовала заповест стараца Јеронима и Макарија, иначе ће манастир трпети гнев Божији за презир мање браће у Христу.
3 године пре укидања милостиње, једном од монаха је у сну показано шта манастир очекује у будућности. Видео је манастир Светог Пантелејмона, у то време крцат пун монаха, потпуно празан, зарастао у трње и запетљан ужадима. Свети великомученик Пантелејмон, заједно са светим Николом и Митрофаном, јавили су се један за другим, сваки изнад своје цркве, и после кратког међусобног саветовања рекоше: «Издржаћемо».
1914. године почео је Први Светски рат, а сви послушници регрутног узраста били су мобилисани у руску војску. Веза са Русијом била је прекинута. Октобарска револуција је коначно отргнула руске светогорце од матичне отаџбине и лишила их сваке наде да ће одатле добити помоћ. Изгубљена је сва новчана уштеђевина која се чувала у отаџбини, као и имовина; 137 људи који су тамо имали послушања сада нису могли да се врате назад.
Навикнуто да живи у изобиљу, братство је одмах осетило оскудицу у свему. Старе залихе су брзо пресушиле. Недостатак новчаних средстава приморао га је да се задужује код грчких манастира.
Главни извор прихода биле су шуме и метохије на полуострву Касандра и у Каламарији. Сама браћа су много радила у повртњацима, виноградима, маслиницима, секла дрва. И поред свих потешкоћа, током рата и после њега, манастир је хранио хлебом 250 пустињака.
Чула су се мишљења да «Русик» постане грчки. Поново су руски монаси почели да трпе угњетавање од стране Грка. Монаси су се уверили у Видљив Покров Богородице за време рата, када је, окружена грмљавином топова, Света Гора остајала тихо пристаниште. Знали су за невоље и патње које су у то време трпели људи у Грчкој и Русији, знали су за страхоте прогона цркве у својој отаџбини. Браћа су захваљивала Богу и Богородици за своје релативно незнатне туге, смејала се, трпела и кајала се, сматрајући себе кривом за Божију казну.
Све ово тешко време, пуних 35 година, игуман манастира је био старац отац Мисаил, ученик стараца Јеронима и Макарија. Под игуманом Мисаилом број братије је био још увек 500 људи, а шездесетих година 20. века он се свео на 20, од којих је половина била болесна, а најмлађи од њих био је стар 60 година. После 2 године десила се нова казна – пожар који је уништио значајан део манастирских зграда.
Прошло је више од 100 година од укидања поделе милостиње, нова влада Русије пружила је руку помоћи. Изгореле зграде су обновљене, манастир добија некадашњи изглед. У знак сећања на догађаје из 1903. године, у манастиру је осликана икона «Светописани лик», у чију част је освећен параклис, сачињена служба, а сваке године 21. августа по старом стилу одржава се свеноћно бдење.
