Икона Богородице Тројеручице је уско повезана са духовним животом Српске православне цркве. Свети Сава, први архиепископ српски и ктитор манастира Хиландара, пренео ју је као благослов из Јерусалима у своју православну отаџбину.
За ову чудотворну икону везује се и чудо исцељења и обнове деснице Светог Јована Дамаскина од Богородице. Када је светитељ служио као први саветник у Дамаску, осудио га је иконоборачки цар Лав III као издајника, а за казну је калиф наредио да му се одсече десна рука. Јован је пао на колена пред иконом Богородице и приложио своју одсечену руку на место са којег је она одсечена, тражећи исцељење. Молећи се заспао је, а у сну је видео Мајку Божју, која му је саопштила да је исцељен. У знак захвалности Јован је направио руку од сребра и ставио је под десницу Богородице. Тако на икони видимо три руке, због чега она је и добила назив „Тројеручица“. Калиф је схватио неправедност своје казне и пожелео је да врати Јована на његово место, али је последњи изабрао да постане монах и повукао се у лавру Светог Саве у Јерусалиму, поневши са собом своју породичну светињу. Одатле је Свети Сава узео икону и пренео је у Србију, где је она остала до 14. века, све до времена владавине наследника Стефана Душана. Ову икону је цар Урош II послао својим војницима на бојно поље, али се она на неки чудесан начин нашла на Светој Гори, ван зидина манастира Хиландара. Сви монаси су поздравили свету икону и, уз велике почасти, поставили је у олтарском делу саборне цркве манастира. Овде је за икону био направљен посебан проскинитаријум. Једном, када се у манастиру вршио избор игумана, икона Тројеручица се са олтарног места померила на игуманску стасидију. Монаси су одлучили да је ово дело саме братије и вратили су икону на њено место у олтару. Овај догађај се поновио по други и трећи пут; тада су сви схватили да је то воља саме Богородице, и да она жели да остане на овом месту да би управљала манастиром.
На празник Богојављења, икона Тројеручице се преноси у припрату саборне цркве. Сваке године, 12. јула служи се свеноћно бдење у част Богородице, као успомена на њен долазак у манастир.
Ово је обострана икона, на чијој полеђини је приказан Свети Никола. Богородица је приказана како држи Христа на десној руци, према врсти иконографије Одигитрије. Позлаћени сребрни оквир, направљен 1862. године и украшен драгим камењем, оставља непокривена само лица и руке ликова. Сама икона је украшена бројним прилозима, међу којима има и старих новчића. Према предању, икону је направио сам јеванђелист Лука. У доњем делу иконе налази се натпис на старословенском језику: «За здравље Прасковје, Михаила, Јелене, Јована и њихове деце. Надежде, Николаја и њихове деце_ Марије, Олге, Наталије и њихових рођака».
Чудотворна икона Богородице Тројеручице посебно је популарна у словенском православном свету. Постоји много спискова ове иконе, од којих већина тачно следи ову врсту иконографије, исказујући своје посебно поштовање према оригиналу.
Најстарији лик Богородице Тројеручице ван Свете Горе Атонске био је насликан 1340. године по поруџбини једне монахиње у селу Каран. У манастиру Одигитрије на острву Крит налази се фреска Богородице Тројеручице датирана у 14. веку. Једина разлика од оригинала је у томе што на фресци Богородица држи младенца на левој руци.
У проскинитарујуму, подигнутом на месту где се чудотворна икона појавила, изван зидина манастира Хиландара, налази се фреска Богородице Тројеручице, настала 1809. године, праћена натписима на грчком и старословенском језику који садрже предања о икони. Десно од фреске је приказан Свети Симеон, а лево Свети Сава, као и сцене из живота Светог Јована Дамаскина, укључујући одсецање његове руке, и сцене поздрављања иконе од стране монаха манастира.
За време турске владавине икона Богородице Тројеручице била је посебно поштована. То потврђује и велики број преносивих икона-копија које су сачуване из 17., 18. и 19. века на Светој Гори Атонској, као и на осталим територијама Грчке, средњовековне Србије, Бугарске, Румуније, Русије и у приватним колекцијама.
На полеђини иконе Богородице приказан је лик Светог Николе спреда. Он је одевен у одежду боје кестена и омофор са словима који симболизују изреку «Светлост Христова све просветљује». Са обе стране ореола, на златној подлози, чита се натпис: «Свети Никола».
Са становишта иконографије, иконописац следи устаљени тип приказа Светитеља, разлика је у томе што на икони недостају ликови Христа и Богородице, који се обично приказују са обе стране главе светитеља, како држе Јеванђеље и омофор.
