Понизност је врлина
Понизан човек се не горди, не гневи се, не критикује и не окривљује никога, осим самога себе, јер себе, пре свега, сматра грешником. Понизан човек воли спокој; не воли многобројне скупове и разговоре, јер зна какву штету они доносе души.
Често чак и најправеднији хришћанин својим очима види оно што не би хтео да види; својим ушима чује оно што му није од користи и што га дубоко повређује; својим језиком говори оно што није хтео да изговори. По повратку кући, примећује да га демони почињу нападати као осе; они су ту да нас подсете на оно што смо видели, чули и рекли, призивајући да све и свакога осуђујемо и оптужујемо. Они нам доносе тугу и грижу савести.
Није чудо што толико често не можемо да се усредсредимо на молитву. Како можемо сипати уље у посуду која је већ пуна воде? Ако желите да напуните своју чашу миомирисном течношћу, најпре проспите воду и тек онда сипајте све што пожелите.
Драгоцени суд – управо као такву, милостиви Господ је створио нашу душу; суд који може да прими нашег Спаситеља и Творца. О, Његово милосрђе и доброта! Колико јако нас Бог воли, колико марљиво Он брине о нама и како Он нама управља, а ми, глупани, проводимо време у лажима и незнању.
Јер је рекао Господ:
«Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути?
Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.
Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.
Не брините се дакле за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свог.» (Мат. 6:31-34)
А ми иштимо Царство Небеско само речима, а не и својим делима и својом душом.
Понизност је кључ за Небеса. Небеса нису за горде. Само понизни ће уживати неизрециве радости Царства Божијег.
Корист од смирења
Једном је неко питао светог човека: «На који начин могу толико јако да волим доброг Бога?» — «Смирење, смирење» — био је одговор светитеља.
Гордост нама смета да постанемо светитељи. Гордост је темељ на којем се држи све што је рђаво и зло. Смирење је то на чему се заснивају све врлине:
«И рече им: Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом».
(Јеванђење по Луки 16:15)
Понизност (смирење, смерност) је увек била и увек ће остати врлина светитеља. Без ње нема истинске светости. Понизност је темељ и чувар свих хришћанских врлина које она чини чистим и угодним у Божијим очима.
Помоћу понизности стичемо благодат и небески благослов. Без понизности, праведност и милосрђе остају недовољне врлине. Без ње наше молитве и напори су немогући, а наше жртве готово ништа не вреде у Божијим очима. Бог оставља горде у њиховим слабостима, а очекује да понизни буду праведни.
Без понизности, како каже побожни аутор, невоље су чисто лицемерје, најузвишенија мисao је заблуда ума, а ово сиромаштво је непојмљиво сујетно понашање.
«Него сами у себи осудисмо да нам ваља помрети да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве».
(2 Посланица Коринћанима 1:9)
Неко каже да понизност слична кантару: што га ниже «спушташ» са једне стране, то га више подижеш са друге.
Свети Кипријан говори: Смирење је темељ светости.
Свети Јероним представља смирење као прву хришћанску врлину. Други светитељ га назива темељем, чуваром свих врлина.
Вера предпоставља понизност. Гордост је почетак свих јереси. Нада се заснива на понизности. Понизан човек је свестан својих слабости и несрећа, он се обраћа Богу са топлином, узда се само у Њега.
Љубав према Богу појачава се смерношћу. Смеран дух види да све што он има проистиче од Бога. Он осећа подстрек да Га воли још више.
Понизност и стрпљење
Стрпљење се рађа из смерности. Смеран човек је свестан свих својих грешака и мана, сматра себе вредним сваке казне.
Спокој и мир у души рађају се из смерности.
Ево шта говори наш Господ Исус Христос:
«Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.
Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.
Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.
(Јеванђеље по Матеју 11:28-30)
Понизност човека у животу
Смерност је вера у сопствену маленкост. Вера се обликује у мислима, изражава се речима и показује се на делима. Мисао и разум повезани су исто тако тесно као узрок и последица.
Чим стекнемо темељну навику да у мислима, унутар себе, будемо смирени, смирење ће се у нашим речима испољавати природно, као што поток почиње од извора. Али је боље ћутати када је реч о нама самима и не говорити о својим врлинама, чак ни онда када хоћемо то урадити у најскромнијем духу.
Писци-аскети су с правом називали понизност гордом навиком понижавања себе на речима, јер то нема правог дубоког циља.
Никада не говори о себи. Кад те питају — реци укратко:
«А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан страшног суда.
Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити.»
(Јеванђеље по Матеју 12:36-37)
Заволите тишину, говорите искрено и једноставно. Одбаците сваку сувишну реч коју бисте радо изговорили. Ако желите да покажете смерност, не говорите о својим јаким странама, о родитељима и о својим бригама.
Да ли заиста желите да покажете понизност?
- Не осуђујте никога.
- Не прекидајте друге док говоре.
- Не улазите у расправу са онима који мисле другачије, чак и ако имате супротно мишљење.
- Не узбуђујте се док говорите.
Желите ли да одбраните истину? Само кротошћу и понизношћу то можете постићи. Смиреност је снага истине.
«До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се,
И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо;
Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас.»
(1. Посланица Коринћанима 4: 11-13)
Ако хвале вашег противника, човека који вам није по вољи, не треба да износите своје мишљење о њему; напротив, треба да хвалите тог човека од свега срца — тако ћете у себи развијати врлину понизности:
«Благосиљајте оне који вас гоне: благосиљајте, а не кините.
Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима.»
(1. Посланица Римљанима 12:14-15)
Прихватање смирења
Иако смирење човека зависи од мисли, оно није увек видљиво, ако се не покаже у одређеним околностима.
Смирење је пут ка нашем Спасењу. Смирен човек, ма колико био грешан, биће спасен, а саможиви, ма колико био добар, пропашће. Саможиви никада неће моћи да угледа врата Раја, а смерни ће их пронаћи и ући у њих. Сам Господ нас је позвао да подражавамо не само Његову кротост, него и Његову смерност, рекавши: «Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.» (Мат. 11:29)
Смирење је дете љубави. Онај ко воли другога трпи све без негодовања, чак и када други према њему чине неправду. Јер иза сваког нашег негодовања и протеста стоји одбрана самих себе — и ту се пројављује наша велика саможивост. Чувајмо у души свест да сваки који истински воли показује понизност, да не би изгубио онога кога воли. Јер онај ко искрено воли своје ближње — тај се смирује.
Треба да разумемо да човек има две варијанте избора: прва је љубав која је у суштини сам Бог и извор свих врлина; друга је саможивост која све руши. Човек ће се или сјединити с Богом, који је Љубав, и пребивати у вечности, или ће остати са својим «Ја» и пропасти. Нека свако од нас учини свој избор.
Молитва о даровању смирења пред Богом
Молитвене молбе преподобног Силуана Атонског
«Господе! Дај ми смиренога Духа Твога да ја не бих изгубио благодат Твоју и да не бих ридао за њом, као што је радио Адам за рајем и за Багом. Гасподе! Ти си Милостив; реци ми шта треба да радим да би се смирила душа моја? Господе! Удостоји нас дара Твог светог смирења. Господе, даруј нам забадава смиренога Духа Твога Светога, као што си забадава дошао да спасеш људе и да их узнесеш на небо, да би видели славу Твоју. Пресвета Мати Господа, измоли нам, Милостива, смиренога духа. Вси Свети, ви живите на Небесима, и видите славу Господњу, и радује се дух ваш — моли́те се да бисмо и ми били са вама. Амин.»
