Монах које је поделио трпезу са Христом

Једном је један велики духовни отац (старац) који се прославио својим врлинама, стигао у пустињу Тибаиду на Светој Гори Атонској. Велики број људи је долазио код њега на исповест, био је међу њима и један обичан и смирен човек, пастир по занимању. Он није знао за грех, једина његова жеља је била да добије спас на небесима.

Духовни отац (старац)

Духовни наставник му је рекао да ако младић не скрене са правог пута, стићи ће у рај. Будући простодушан по својој природи, пастир је речи свог духовног наставника протумачио дословно и тачно их извршио: пошао је право напред и после три дана хода стигао у манастир, где је поверио своју једину жељу игуману. Из његових речи, игуман је препознао његову једноставност и искреност. Примио је младића у манастир и, учинивши га искушеником, поставио га на место црквењака.

Једнога дана, током једне од беседа са игуманом за спас душе, младић је скупио храброст да пита:

- Ко је онај човек чије распеће виси изнад иконостаса и кога стално муче глад и жеђ? – јер монах није знао да је то Христос Спаситељ.

Тада му је игуман, ради поуке, желећи да га научи послушности, одговорио да је тај некада био искушеник у манастиру, али пошто није добро извршавао своје послушање, био је кажњен распећем на крсту.

Трпеза

Младић на то ништа није одговорио, али је увече, после затварања храма, када је узимао храну, почео да моли Разапетог да сиђе и да једе са њим. Чак је позвао Бога за сведока да ни он неће јести, ако овај не сиђе к њему. Тада је кротки и смирени Господ, Који обитава у срцима свих кротких људи, одговорио да се прибојава да сиђе, плашећи се игумановог гнева и казне.

Али монах је, у својој простодушности, и даље наваливао, и учинило му се да је Он сишао; вечерали су заједно и разговарали. Тако је бивало сваке ноћи (велика је милост Твоја, Господе). Иако су други монаси чули разговоре у цркви, када би ушли, видели би само црквењака, који их је уверавао да је сам.

Тада су му доделили једног монаха који је био веома драг црквењаковом срцу; тај монах је успео да сазна да сваке ноћи к младићу силази Онај кога је он сматрао кажњеним. Да се они виђају и да му је Гост обећао да ће га, као награду за ову вечеру, Он Сам издашно угостити у кући Свог Оца. Када је игуман чуо за то, позвао је црквењака и убедио га да му исприча све што се догађа. Затим му је наложио да следеће вечери замоли Госта да се појави пред игуманом и да и њега угости у кући Свог Оца.

Заиста, следеће ноћи, овај наивни човек је питао свог Госта за то, али је добио одговор да је то немогуће и да га више не узнемирава, јер игуман није достојан чак ни мрвица које падају са тог стола.

Игуман

Када је игуман ујутру чуо ту одлуку, јако се растужио. Али, уздајући се у Божју милост, сузно је молио простодушног монаха да истраје и да измоли да и њега приме за небеску трпезу. Наиван човек је и следеће ноћи наставио да моли Господа Исуса, али му је Господ рекао да не инсистира, јер је то немогуће.

Онда му је ова честита душа одговорила: «Зашто говориш да игуман није достојан небеске трпезе, да није било хлеба којим нас је толико дана хранио, умрли би од глади! Зар ни за ту његову доброту ниси спреман да га примиш?

А Исус Христос је одговорио: «Нека буде тако због твоје љубави; само да се ти не секираш, јер у теби има много љубави и много се стараш о ближњем своме. Зато му реци да се покаје и постане бољи човек, и за осам дана дођите обојица да окусите радости које су вам припремљене.»

Када је то сазнао, игуман се обрадовао, извршио прописану епитимију, а потом се причестио. Онда му је позлило, и осам дана касније он је предао своју душу Богу.

Отишао је Богу на исповест и простодушни монах, на оном истом месту где је разговарао са Господом. Његова лепа, чиста душа узнела се, и тако су обојица отишли ​​у срећан и бескрајан живот. Тако и ми, милошћу Божјом, можемо задобити живот вечни.