Легенде Свете Горе Атонске: «И бројаницом се свет спасава»

Једанпут, док смо обитавали у Новом Скиту, један сабрат паде у помисао сумње: «Ми се молимо, бдимо - размишљао је, - све је то лепо. Али да ли на тај начин помажемо другима или само себи самима?»

И док се монах Новог Скита  спремао да исповеди помисао старцу, овај га претече с лицем на коме се видела дубока ганутост и рече му:

— Синоћ, дете моје, Бог ми показа једно задивљујуће виђење: док сам се молио, на тренутак ми се учинило да се налазим пред огромним жртвеником.

Стајао сам пред неким вратима која подсећају на царске двери у цркви. Тамо, у том простору, небројено мноштво народа чекало је свој ред.

Ја бејах као први млинар. У том простору видео сам и вас како сте близу мене. Секли сте нешто попут великих просфора и доносили мени.

Остали народ је прилазио у два реда: у једном беху живи, у другом упокојени. Свима сам делио по порцију благослова, и сви одлазаху радосни. Међу њима препознао сам многе мени познате људе, чија сам имена имао записана у помјанику, и живе, и упокојене.

Чувши ову причу, сабрат је узвикнуо:

— Старче, ово виђење било је намењено мени. Разрешили сте моје сумње. Сада разумем да се молитве и помињања на проскомидији врше за читав свет.

На то је потоњи одговорио:

— Чедо моје, пошто те то занима, допусти ми да ти испричам нешто још вече за бројаницу-комбоскини, из живота мог старца (Јосифа Исихасте).

Старац је у свету имао неку сестру од стрица. Иако није водила нарочито праведан живот, старац је ипак веома волео.

Једнога дана јавили су му да је његова сестра преминула после тешке и мучне болести. Чувши то, старац је горко заплакао. Био сам изненађен: то га је веома растужило, био је дубоко потресен. Приметивши моје чуђење, старац је рекао: «Чедо моје, не плачем зато што је моја сестра умрла, него зато што је умрла на такав начин.»

Од тога дана старац је држао непрекидан пост и непрестано се молио за своју сестру, пребирајући бројаницу-комбоскини. После неколико дана, видео сам га веома радосног. «Шта се догодило, старче?» — упитао сам.

— Дозволи да ти испричам, сине мој. Пошто сам ових дана постио и без престанка се молио за моју несрећну сестрицу, данас видех следеће пријатно и дивно виђење. Током молитве, угледах моју сестрицу живо преда мном и она ми са великим умиљењем повика:

— Данас је дан мог спасења, избавих се од пакла. Данас идем у Рај!

Истог тренутка изненада сам пред собом угледао покојног оца Георгија. То је светац нашег времена, кога сам затекао још за живота, док је био у свету. Он је наиме био наумио, да ако је могуће,  све грешнике избави из пакла.

Литургију је служио сваки дан, помињући хиљаде имена. Затим је одлазио на гробље и, обилазећи гробове, по читав дан вршио помене за упокојене.

Сада ми се он јавио, и с великом радошћу чуо сам његове речи: «Ето како… До сада сам мислио да се упокојени сапасавају само Литургијама и поменима. Али сада видим да се грешници и бројаницом спасавају.»  Затим је с одушевљењем додао: «И бројаницом се свет спасава!»

Захваљујући том виђењу сазнао сам да се моја сестрица спасла, али ми је Бог показао и велику силу бројанице, да може да избави душу и из пакла.

Испричавши све то брату, потресен, старац му даде благослов и пожеле му:

— Благослов мој да имаш, и постарај се да колико  можеш, примениш просолу на себе у послушности и молитви, ако хоћеш да помогнеш себи и другима.»

Извор: Јеромонах Харалампије Дионисијатски, изд. ЈЕРОМОНАХ ХАРАЛАМПИЈЕ ДИОНИСИЈАТСКИ, ПРОСТОСРДАЧНИ ИГУМАН И УЧИТЕЉ УМНЕ МОЛИТВЕ (ΓΕΡΩΝΙΩΣΗΦΗΣΥΧΑΣΤΗΣ, ΜΟΝΑΧΙΚΗΖΩΗ, ΣΥΓΧΡΟΝΟΙΓΕΡΟΝΤΕΣ, ΩΦΕΛΙΜΕΣΔΙΗΓΗΣΕΙΣ)