Међународни дан породице

Прослава Међународног дана породице проглашена је 1993. године у складу са резолуцијом Генералне скупштине Организације уједињених нација. Од тада се он обележава 15. маја у великом броју земаља. Када, ако не на такав дан, вреди размишљати о суштини породичних односа, њиховом месту у савременом друштву и, наравно, о значају породице у нашим властитим животима?

Породица у православљу

Иако се дефиниција породице временом мења, црква је потврђује кроз животе наших светаца, наше приче и традиције.

Према православној традицији, породица има сакрални смисао. Она није само друштвени феномен; породица доприноси благостању човечанства у целини, али и развоју духовности сваког човека понаособ. Са једне стране, породица се заснива на љубави и складном суживоту свих њених чланова, а са друге стране, на признавању за сваким од њих права на јединственост и непоновљивост.

Породица функционише као јединствен организам, који напредује у миру и хармонији. Истовремено, она прихвата јединственост сваке личности, аутономију и лични простор својих чланова. Љубав која их спаја неопходна је истој мери колико и поштовање њиховог личног простора.

Према патристичком моделу породице, љубав, као и саосећање, не треба тражити нити захтевати од других, већ је треба несебично нудити. Према речима Светог Порфирија,

"Данас људи траже да их други воле, због тога и доживљавају неуспех. Исправно је да се не осврћеш на то да ли тебе воле, него да ли ти волиш Христа и људе. Само тако се душа испуњава."

Супружнички односи

Споне брачног односа као и чврста веза између родитеља и деце су темељ и срж сваке породице. Љубав и међусобно поштовање супружника дају деци пример вредан опонашања, они су извор стања хармоније у којем породица може да опстане и напредује.

Међутим, ово није само незаобилазан практичан захтев. Љубав између супружника је налик "заштитној чаури", то је један невероватан квалитет који породицу чини неповредивом и недосежном за спољне претње. Патристичко богословље надаје велики значај супружничкој љубави и разумевању. Чак постоји и тврдња да је та љубав јача од љубави родитеља према својој деци. Како каже Свети Јован Златоусти,

"Говори јој да је волиш више и од свог живота. Реци јој и ово: «Твоја ми је љубав важнија од свега и ништа ми не би било теже и болније од тога да се раздвојимо. Чак иако изгубим све, свака би ми жалост била подносива, само ако би ми ти била верна. "

Супружничка верност и љубав које служе као подршка супружницима су духовни ослонац породице у којој деца расту и «цветају», у којој она нису циљ, него плод супружништва.

У одређеном смислу, породица је друга црква, јер је између њених чланова присутан и сам Христос. Према речима светитеља Јована Златоустог,

" Тамо где су муж и жена, и деца, и јединство, и пријатељство, и врлине повезани заједно, ту је Христос између њих“.

Наша деца

Деца су плодови супружничких односа, љубави и оданости родитеља. Деца имају дубоку потребу за заштитом и покровитељством родитеља, али њој је у исто време потребна и аутономија, постепена еманципација и формирање сопствене самосталне личности.

Пут ка зрелости је тежак посао. Свети Оци истичу да само по себи рађање детета није тако тешко као подизање и васпитање деце. У покушају да открије своју личност и уравнотежи своје понашање, колебања између љубави и беса код детета могу бити веома јака.

Често родитељи морају да одржавају одређену дистанцу, дајући деци довољно простора, показујући поверење у Бога и Његов Божански промисао. Уосталом, апостол Павле је заповедио не само деци да поштују своје родитеље и да их слушају у Господу, већ и родитељима да не раздражују своју децу, него да их васпитавају Господњом стегом и поуком. (Еф. 6:1-4).