Исповест: шта ће бити, ако заборавим на неки грех или га сакријем, јер ме је срамота?

Чинећи грех, ми се окрећемо од Бога. Али када се кајемо, исповедамо своје грехове духовном наставнику и молимо за опроштај — ми се враћамо Њему. Исповест нас ослобађа терета греха. Она нам такође даје могућност да разговарамо о својим најдубљим проблемима, да добијемо савет и да ојачамо своју душу.

Ко је установио тајну исповести?

Тајну је установио Сам Христос. Управо је Он дао апостолима власт да опраштају грехове у Име Господње. Затим су апостоли овај дар пренели епископима и служитељима Цркве. Тако је тајна сачувана и преношена кроз рукоположење.

Да ли је свима необходна исповест?

Само безгрешном човеку није потребна исповест. Свети Јован Богослов пише да се сваки, ко себе сматра безгрешним, вара и далеко је од истине. При томе је једини безгрешни — Христос — примио крштење покајања од Јована Крститеља и Својим примером показао неопходност ове тајне. Управо зато је исповест неодвојиви део духовног живота православног хришћанина.

Ко може да исповеда?

Као што је већ поменуто, исповест врши духовни наставник, односно свештеник који је за ту службу посебно изабран. Наравно, пожељно је претходно ступити у контакт са њим и договорити се око вршења тајне, осим ако он исповеда у унапред одређене дане и време — у том случају претходни договор није потребан.

И духовни наставник има грехе, ипак је и он човек!

Духовник не опрашта наше грехове својом светошћу или снагом, већ по милости која му је дата од Бога; он је само посредник. За своје сопствене грехове он се исповеда другом духовном наставнику. Зато није исправно тражити «свете» духовнике.

Суштина није у томе да пронађемо свеца за исповест, већ да освестимо свој грех и да у себи пронађемо снаге да га исповедимо духовном наставнику. Иако је, без сумње, веома важно да наш духовни руководитељ има одређену мудрост и дар, како би његови савети били на нашу корист.

Али без истинског личног покајања и усрдне духовне борбе, чак и ако је наш духовни руководитељ светитељ, то неће донети духовни напредак. Божија благодат улази у наш живот не зато што је наш духовни руководитељ светац, већ зато што пребивамо у смирењу, покајању, молитви, праштању и љубави, живимо побожним животом и покоравамо се Цркви.

Где се врши исповест?

Тајна исповести се обично врши у храму. Међутим, она може бити обављена и у капели или на неком другом месту.

Шта треба говорити на исповести?

На исповести ми дубље сагледавамо своја осећања, мисли, речи, поступке, понашање, навике, вредности, приоритете, циљеве и начин живота.

Не ограничавамо се само на свој лични духовни живот, већ преиспитујемо и своје породичне и друштвене односе, посао, па чак и разоноду. То је зато што цео наш живот треба да буде осветљен Светим Духом — не ради самоосуђивања, већ ради утврђивања нашег пута ка Христу.

Зато можемо изнети пред духовни суд она питања која нас муче, како бисмо могли да доносимо одлуке и правимо избор који нас духовно уздиже, избегавајући оне који могу нашкодити нашим душама.

Нисам убијао нити крао... у чему онда да се исповедам?

Ако нам се појави овакво питање, то је знак да нисмо довољно упознати са Христовим учењем. Јер нас Христос учи да чак и грешне мисли, иако остају само мисли, ипак удаљавају нас од Бога. Поред тога, ми грешимо не само онда када чинимо зло, већ и онда када не чинимо добро.

Занимљиво је како неки од нас могу тврдити да заиста испуњавају заповест љубави, и то још и према својим непријатељима.

Постоји ли једноставан начин да проверимо да ли живимо по Закону Божијем? За то служе Десет заповести и њихово тумачење у светлу Новог Завета.

Али коначни и најтачнији критеријум јесте заповест о љубави према Богу и љубави према ближњем. По Христовим речима, управо се у њој садрже све остале заповести.

Не можемо, на пример, волети Бога и истовремено кршити Његове заповести. Такође, не можемо волети људе, а у исто време чинити неправду према њима.

Истинитост љубави према Богу заиста се показује у љубави према ближњем. Зато, када смо равнодушни према другима или се према њима лоше односимо, показујемо да у нама нема љубави према Богу. Ми занемарујемо Његову заповест о љубави према ближњем и не поштујемо Његова створења.

Тешко ми је да говорим о тако личним стварима. Мене је срамота. Шта ће помислити духовни наставник?

Исповедаоницу треба да посматрамо као лекарску ординацију, а духовника као лекара. За нас је исповест питање душевног, а често и телесног здравља.

За духовног наставника исповест је нешто уобичајено. Наши греси га не шокирају. Он је, наравно, чуо и много теже ствари. На крају крајева, није ли чудно да нас стид, који нам је недостајао у часу греха, преплави управо у часу покајања?

Управо зато што кроз исповедање својих грехова долазимо до смирења, Божија благодат долази и осењује нас.

Плашим се да ће духовни наставник открити тајну исповести

Сачувати тајну исповести јесте света дужност духовног наставника, што је чак предвиђено и на законодавном нивоу. Свако кршење поверљивости повлачи за собом кажњавање духовног лица које је то учинило.

Као што је већ речено, према духовнику треба да се односимо као према лекару. То значи да му морамо указати одговарајуће поверење.

Из тог разлога ми, вођени сопственим расуђивањем и интуицијом, слободно бирамо духовног наставника. Ипак, традиција наше Цркве препоручује да се редовно исповедамо код истог духовника и да се трудимо да га не мењамо.

Много је вероватније и опасније да сами постанемо узрок откривања сопственог личног живота. Јер често поверавамо своје најдубље мисли погрешним људима, који чак ни немају статус духовног руководитеља.

Како треба причати о гресима духовном наставнику?

Довољно је једноставно, јасно и кратко излагање. Нису потребни детаљи (посебно када је реч о телесним гресима), нити дуги уводи или правдања.

Уколико је потребно, духовни руководитељ ће затражити додатна појашњења. Оно што је заиста неопходно јесу смирење и свест о гресима које исповедамо.

Нема потребе за празним разговорима. Ако желимо да поразговарамо детаљније, то можемо учинити ван саме тајне исповести (нарочито ако други чекају на исповест, а време је ограничено).

Да ли благослов духовног наставника значи опроштај грехова? Да ли је потребно да се за неке грехове исповедамо поново?

Благослов духовника дарује опроштај свих грехова које смо искупили. Зато свака наша сумња у вези с тим сведочи о недостатку вере у тајну и у силу Божију. Ипак, ако нисмо поменули нешто важно у вези са одређеним грехом, можемо то учинити други пут.

Шта ће бити, ако заборавим на неки грех? Шта ће бити, ако од срамоте сакријем неки свој грех?

Ако смо нешто заборавили да кажемо и то није од велике важности, можемо то поменути на следећој исповести. Али ако смо намерно прећутали неки грех, не треба да себе сматрамо опроштенима нити да се причешћујемо, чак и ако смо за то добили благослов духовног руководитеља.

Да ли могу да се причестим после исповести?

После исповести треба да замолимо духовног наставника за благослов (дозволу) за причешће. Он ће одредити да ли ћемо се причестити, када, колико често и како треба да се припремимо (пост, молитва, праштање или помирење са ближњима).

Који је смисао да се редовно исповедам, ако знам да ћу понављати исте грехове?

Као што онај који болује од хроничне болести не престаје да тражи олакшање, тако и онај који истински жели духовно здравље непрестано настоји да га стекне.

То је духовна борба човека — покајање током читавог живота. Тајна исповести гарантује да нас ниједан грех не може одвојити од Божије милости. Само одсуство покајања може нас оставити без те милости.

Великое таинство покаяния, святая исповедь — это таинство смирения. Источником всех грехов является наш эгоизм. Поэтому наше исцеление заключается в смирении, которое порождает покаяние, а покаяние, в свою очередь, также порождает смирение.

Поэтому исповедь должна совершаться не только в дни перед великими праздниками Рождества или Пасхи, но и регулярно — чтобы грех не успевал задерживаться в нас.

Као закључак

Велика тајна покајања, света исповест, јесте тајна смирења. Извор свих грехова јесте наша саможивост. Зато се наше исцељење налази у смирењу које рађа покајање, а покајање, са своје стране, поново рађа смирење.

Због тога исповест не треба вршити само у данима пред велике празнике, као што су  Божић или Васкрс, већ редовно — како грех не би имао времена да се задржи у нама.

«Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат» (Јак. 4,6).

При вршењу тајне исповести наши односи са Богом поново се обнављају. Бог благосиља онога који се исповеда, јер се тај усудио да се покаје, да се смири, да призна да није био у праву и да преко духовног наставника затражи Његову помоћ.

Многи хришћани, иако редовно посећују цркву и воде моралан живот, нажалост, не врше тајне исповести редовно. То се дешава због недостатка у њима смирења и покајања. Они, нажалост, падају у замку самозаваравања сопственом врлином, и због тога њихова борба остаје узалудна.

Духовно руковођење и живот у складу са саветима духовног оца чувају нас од таштине и гордости, одржавајући у нама смирење.

Зато је веома важно да схватимо да је свима нама потребно духовно руковођење, како бисмо се сачували од прекомерног самопоуздања и саможивости.

Ослобађање наше суштине од греха и послушање духовном оцу јесу неопходно оружје за наш духовни напредак и усавршавање у Христу.