Рођен је у Цетињу 1854. године, на празник светитеља Николе, у породици Васа и Стане Поповић. При крштењу је добио име Савва. Рано је остао без родитеља, али је добио правилно васпитање у вери од деде Милана и његовог брата Лаза, парохијског свештеника. Обучавао се у манастирској школи, где се посебно истиче у знању црквено-славенског језика и ликовне уметности.
Када је постао младић, био је подељен између жеље деде да се ожени и стремљења да настави изучавање духовне науке. Брат оца Михаило убедио је деду да пошаље Савву у Кијев на даље образовање. По благослову митрополита Црногорског Иларионa, постао је студент Кијевске семинарије и Духовне академије. Његов духовник био је иеросхимонах Никола, који га је довео до монаштва.
Након завршетка школовања и пострига у монаштво, Савва је наставио образовање световне филозофије у Паризу и Женеви. Ускоро је рукоположен у ђакона, а затим у иеромонаха. Вративши се у Црну Гору, служио је у манастиру светитеља Николе, а затим је пренет у манастир Острог, где је постао предавач у првој монашкој школи.
Служио је свету литургију, примао ходочаснике, причајући о животу великог Острожског чудотворца. У овом периоду је извршио ходочашћа на Свету Гору Атон и у Свету Земљу. Његов живот се променио сусретом са пастиром Петком Ивезићем, који је испричао о виђењу светог, који позива на изградњу манастира.
Након изградње цркве, осветио ју је 1897. године. Свети Симеон постао је познат као молитвеник, чије молитве исцељују болесне и помажу страдалнима. Писао је књиге са поукама о духовном животу и превазилажењу препрека. Његова личност привлачила је пажњу како локалних, тако и долазећих ходочасника, који су остављали записе о његовим добродетељима.
Старац Симеон, осећајући приближавање краја, предсказивао је предстојеће искушења и молио Бога да га узме из живота пре него што се она десе. Умро је 1. априла 1941. године, и био је сахрањен у својој цркви. Место његовог погреба постало је центар поклоњења, где су се дешавала исцељења и утеха за страдалнике.
