Протођакон
Серафим Василенко рођен је у Витебску 18. јула 1905. године, у породици железничког радника Виктора Григоријевича Василенка. Мајка будућег свештеномученика, Ана Ивановна, била је веома побожна. Године 1903. отпутовала је на откривање моштију Светог Серафима Саровског и дала завет да ће, ако роди дечака, дати му име Серафим у част Преподобног.
Уочи празника обретења моштију Светог Серафима Саровског супружницима Василенко родио се син, једанаесто дете у породици. Укупно су имали дванаесторо деце. Најстарији син Леонид касније је примио свештени чин и 1939. године преминуо у заточеништву.
Серафим је стигао да заврши само три разреда гимназије када је избила Револуција 1917. године. Породица Василенко преселила се из Витебска у Брјанск. Због прогона вере Серафим није могао да стекне богословско образовање, али је 1921. године почео да служи као псалмопојац. Године 1925. рукоположен је у ђаконски чин и постављен у храм Светог Серафима Саровског у насељу Фокино. Монахиње затвореног Брјанског Петропавловског манастира шиле су му одежде, а сам отац Серафим старао се о прогнаним и ухапшеним свештеницима и прикупљао прилоге за њихове породице.
Године 1932. отац Серафим премештен је на службу у Саборни храм Васкрсења Христовог у Брјанску, где је произведен у чин протођакона. Његов духовни отац, архиепископ Данило (Тројицки), 1934. године предсказао је оцу Серафиму мученичку смрт.
Да својим ближњима не би навукао невоље, отац Серафим живео је у стражарској кућици при храму. Преко дана је бициклом одлазио у родитељски дом да помаже остарелом оцу и мајци, а увече се враћао у храм, јер су се хапшења најчешће вршила ноћу. Сваке вечери мајка га је благосиљала породичном иконом Мајке Божије „Знамење“, као да се заувек опрашта од њега.
Уочи празника Успења Пресвете Богородице, у два часа после поноћи 28. августа 1937. године, отац Серафим је ухапшен и затворен у Брјански затвор. Одбацио је оптужбу за контрареволуционарну делатност, али га је 29. септембра тројка НКВД-а, на основу члана 58-10, осудила на смрт стрељањем, уз конфискацију имовине која је лично припадала њему. Две недеље касније, 13. октобра, пресуда је извршена.
Дана 9. августа 1989. године рехабилитован је од стране Тужилаштва Брјанске области. Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве од 16. јула 2005. године, свештеник Серафим Василенко прибројан је лику Новомученика и Исповедника Руских.
Да својим ближњима не би навукао невоље, отац Серафим живео је у стражарској кућици при храму. Преко дана је бициклом одлазио у родитељски дом да помаже остарелом оцу и мајци, а увече се враћао у храм, јер су се хапшења најчешће вршила ноћу. Сваке вечери мајка га је благосиљала породичном иконом Мајке Божије „Знамење“, као да се заувек опрашта од њега.
Уочи празника Успења Пресвете Богородице, у два часа после поноћи 28. августа 1937. године, отац Серафим је ухапшен и затворен у Брјански затвор. Одбацио је оптужбу за контрареволуционарну делатност, али га је 29. септембра тројка НКВД-а, на основу члана 58-10, осудила на смрт стрељањем, уз конфискацију имовине која је лично припадала њему. Две недеље касније, 13. октобра, пресуда је извршена.
Дана 9. августа 1989. године рехабилитован је од стране Тужилаштва Брјанске области. Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве од 16. јула 2005. године, свештеник Серафим Василенко прибројан је лику Новомученика и Исповедника Руских.
