Епископ Лаврентије (у свету Евгеније Ивановић Књазевић) рођен је 1877. године у граду Кашири. Потицао је из духовног звања и био је једини син мајке удовице. Основно образовање стекао је у Венјевском духовном училишту, а средње у Тулској семинарији. Године 1902. завршио је Светопетербуршку духовну академију са степеном кандидата богословља. 28. јануара 1902. године пострижен је у монаштво од архиепископа Сергија (Страгородског) на Валааму, а 5. фебруара рукоположен је у јеромонаха.
28. фебруара 1912. године постављен је за ректора Литванске духовне семинарије и игумана Вилњуског Светотројичког манастира. Године 1917. митрополит Тихон га је представио за хиротонију, а у фебруару 1917. године архијереј Лаврентије је хиротонисан за епископа Балакхнинског, викарa Нижегородске епархије.
Епископ Лаврентије био је ревностан делатељ Исусове молитве, ученик и духовни пријатељ оптинских стараца. Једном је оптински старац Анатолиј Зерцалов, на питање једне жене да ли њен владика правилно васпитава, одговорио да је потпуно у праву и три пута му се поклонио. То се десило недуго пре мученичке смрти епископа.
У Нижњем Новгороду, епископ Лаврентије благословио је оснивање Спасо-Преображењског братства за обнову црквеног и друштвеног живота. Састанци су се одржавали средом у кући А. Булгакова. Епископ Лаврентије био је непрекидан учесник.
У Нижњем Новгороду, епископ је живео и служио у Печерском манастиру. Често је служио, волео је да чита акатисте пред атонском иконом Брзе Помоћнице. После сваке службе говорио је проповеди и после литургије благословљао сав народ.
Своје последње три проповеди завршавао је истим речима: „Вољени браћо и сестре, проживљавамо веома посебно време – свима нама предстоји исповедништво, а некима и мучеништво.“ У кући Булгакових говорио је да му је проречена мученичка смрт.
3. априла 1918. године епископ Лаврентије писао је патријарху Тихону о својим тешкоћама у управљању епархијом. Крајем августа 1918. године, чекисти су ухапсили владику Лаврентија. У затвору му је понуђено да заузме посебну ћелију, али је он радије изабрао да остане у заједничкој.
У слободно време, док је био у ћелији, епископ је непрестано молио, не обраћајући пажњу на подсмех својих затвореника. Велика утеха за епископа била је дозвола да служи у затворској цркви.
24. октобра/6. новембра епископу Лаврентију и протојереју Алексеју речено је да ће бити стрељани, и понуђено им је помиловање ако се одрекну од свога чина. Сувишно је рећи да је такво одрицање било незамисливо. Владика Лаврентије је имао са собом Свете Дарове. Причестио се сам и причестио о. Алексеја.
Руски војници су одбили да пуцају, јер су чули певање Херувимског. Позвани су Летонци и они су извршили пресуду. Те ноћи, истражитељ је дошао код Е.И. Шмелјинга, донео владикинe ствари и рекао да владика није имао никаквог кривичног дела.
Неколико дана касније, Елизавета Шмелјинга, пролазећи поред зграде ЧК, видела је како из врата излази кола са два тела која леже на њему.
