28. октобра 1688. године упокојио се Шербан Кантакузино, господар Влашке, за чије владавине је сазидано много светих обитељи и започето штампање првог потпуног издања Библије на румунском језику. Тога дана влашки бољари су на престо узвели сестрића упокојеног господара, логофета Константина Бринковјану, високо образованог човека који је знао грчки, латински и црквенословенски језик.
Његова владавина започела је у тешко време, када су Турци водили рат са Аустријанцима. Нови господар, обдарен дипломатским способностима, успео је да одржи пријатељске односе са свим зараћеним странама, штитећи земљу од разарања ратом. Двадесет шест година његове владавине постале су епоха процвата Православне Цркве, културе и уметности у земљи. Грађени су нови храмови и манастири, отваране школе, штампане књиге на разним језицима.
Бринковјану је био један од највећих ктитора манастира и цркава. Лета 1690. године подигнут је манастир Хурези са храмом светих царева Константина и Јелене. Он је такође сазидао манастир у Римнику-Серату и делимично обновио храмове у многим манастирима. У Букурешту су подигнута три храма, од којих је до наших дана сачувана само црква манастира Светог Георгија Новог. Господар је помагао цркве и монашке заједнице на Балкану и Блиском истоку, указујући помоћ сва четири православна патријархата Истока.
Епоха процвата окончана је свргавањем Бринковјануа. Интриге његових непријатеља и прелазак једног од бољара на страну руске војске изазвали су сумње код Отоманске Порте.
Он је са породицом био позван у Цариград. По доласку тамо, у време Страсне седмице, марта 1714. године, сви су били затворени у тврђаву Једикуле (Седам кула). Утврђено им је да ће им живот бити поштедјен само ако пређу у ислам. Побожни господар је одлучно одбио тај предлог.
августа 1714. године, на дан Успења Пресвете Богородице, када је господару управо навршило шездесет година, изведен је са свима на место погубљења. У присуству султана, посланика страних држава, његове супруге и кћери доведених на то сурово виђење, господару и његова четири сина одсечене су главе. Најпре је погубљен Јанаке Векереску, најближи саветник господара, а потом су одсечене главе четворице синова: Константина, Штефана, Раду и Матеја. Тек затим, пошто је господар постао сведок страдања својих синова, дошао је ред на њега. Главе светих мученика набодене су на копља и ношене по Цариграду, а тела су им сутрадан бачена у Босфор. Хришћански рибари извадили су из мора тела светих и сахранили их у грчком манастиру на острву Халки.
Својом мученичком смрћу он је дао пример жртвености ради хришћанске вере. 20. јуна 1992. године Свети синод Румунске православне цркве прославио је Константина Бринковјануа, његове синове и саветника Јанакеа у лику светих мученика.
